Konferencija u Latini, Italija: „Dalmacija: jedna zaboravljena istina“

Latina, Italija, 02. april 2011.

Sala za konferencije, Teatar „Gabriele D’Annunzio“

Knjiga o zločinima Titovih trupa nad Italijanima nakon 8. septembra 1943., predstavljena u nacionalnoj Skupštini pre oko mesec dana, zajedno sa svedočenjima Ajmonea Finestre, pruža neočekivanu istorijsku sliku.

Ko su bili Titovi partizani odgovorni za zločin nad Italijanima?

Po prvi put se ističe da je prvo etničko čišćenje u Evropi počinjeno 1941. nad Srbima u Hrvatskoj; Ajmone Finestra je neposredni svedok tog zločina. Istovetno etničko čišćenje, na istom prostoru i na isti način počinjeno je, tek par godina kasnije, nad Italijanima. Po svedočenjima i po dokumentima koji tek sada i neverovatnom sporošću izlaze na površinu, izgleda da su i u ovom slučaju počinioci isti. Naime (knjiga-dokument Miroslava Samardžića sa izvorima i arhivskom građom „Saradnja partizana sa Nemcima, ustašama i Albancima, ed. Pogledi 2006.), ustaše već koncem ’43. shvataju da Nemci neće dobiti rat i, na podsticanje od strane Titovih partizana, masovno prelaze u njihove redove. Uostalom, neprijatelji su im ostali isti: Srbi i Italijani. U redove partizana prelaze čak čitavi domobranski garnizoni s oficirima, prelazi i veliki broj ustaških oficira. I mnogi drugi ratni zločinci su potražili spas u komunističkim redovima, gde su oberučke dočekivani i nagrađivani visokim činovima i funkcijama. Evo nekoliko takvih slučajeva.

Sulejman Filipović, jedan od Pavelićevih najbližih saradnika i direktni učesnik u pokolju Srba u Bosni, prešao je u partizane oktobra 1943. da bi postao, odmah po završetku rata, ministar u Titovoj vladi.

Rudolf Petovar, ustaški oficir komandant svih hrvatskih formacija u Hercegovini, prelazi partizanima krajem ’43. Partizani ga unapredjuju u generala, a posle rata – kruna svega – proglašavaju za Narodnog heroja!(Primjedba urednika: Na ovu informaciju dobili smo demant od gospođe Tanje Petovar )

Tu je i primer ustaškog potpukovnika Franje Pirca koji je, prešavši u redove komunista unapređen u generala i odlikovan Ordenom partizanske zvezde drugog reda. Posle rata, 1946., postavljen je za jugoslovenskog ambasadora u Argentini, gde se sklonio najveći broj ustaša na čelu sa Antom Pavelićem. Treba imati na umu da je već tada komunistička tajna policija slala agente da pronalaze i ubijaju četnike u emigraciji. Međutim, niti jedan atentat komunisti tamo nisu izvršili na ustaške lidere, pa ni na Pavelića. Iako se ovaj ozloglašeni ustaški vođa, sada u redovima partizana, izjasnio 1948. za Staljina, pa dakle za Informbiro, niti je progonjen, niti poslat na Goli Otok.

Najpoznatiji je primer prelaska u partizane Marka Mesića, ustaškog pukovnika u bliskom srodstvu sa bivšim hrvatskim predsednikom Stipom Mesićem, čovekom koji je 2001. godine odbio Zlatni orden za vojne zasluge koji je italijanski predsednik Ćampi dodelio poslednjoj italijanskoj ratnoj zastavi grada Zadra, poslednji predsednik Predsedništva SFRJ tužno poznat po frazi izgovorenoj u Zagrebu nekoliko meseci pred najnoviji rat na Balkanu: „Izvršio sam zadatak – Jugoslavija više ne postoji“. Njegov rođeni stric, ustaški pukovnik Marko Mesić, komandovao je strašnom ustaškom „Vražjom divizijom“ i učestvovao u opsadi Staljingrada. Rusi ga zarobljavaju februara 1943. godine, a marta 1944. na lični zahtev J.B. Tita, ovaj „crnokošuljaški“ ustaški pukovnik postavljen je za komandanta formacije sačinjene od zarobljenih Hrvata, kasnije nazvane „Prva jugoslovenska narodnooslobodilačka brigada“. Ova će jedinica ujesen 1944. zajedno sa Staljinovom vojskom upasti u Srbiju i počiniti velike ratne zločine.

Dakle, analiza novih dokumenata i istraživanje na temu ko su bili Titovi partizani što su u jame bacali Italijane je u toku i mogu se očekivati još mnogi iznenađujući detalji. Osim toga, postoje dokumenta i svedočenja – nažalost pojavljuju se tek u poslednje vreme – o stravična 2 sata partizanskog terora prilikom upada, septembra ’43., u Šibenik. I ovde se, kao i po ostalim dalmatinskim gradovima, ponovio masakr nad Srbima, samo što su sada masovno ubijani i italijanski civili. Dosadašnja italijanska istoriografija pominje „neobjašnjivu krvoločnu slovensku mržnju“ nad svim što je italijansko, što je rezultiralo masakrom čak i italijanskih sveštenika, pa navodi i primer Šibenika. Tu „krvoločnu slovensku mržnju“ pomenuo je, pre izvesnog vremena, na skupu u Trstu čak i predsednik Italije, Đorđo Napolitano. Treba biti istorijski pošten i precizan. Jugosloveni su i Srbi, i Hrvati, i Slovenci. Hrvati i Slovenci nikada nisu doživelu golgotu jama i etničkog čišćenja poput Srba i Italijana, a Srbi su pritom bili najveće žrtve kako ustaša, tako i partizana. Ako su „Jugosloveni“  krvoločno mrzeli Italijane i sve italijansko, kako objasniti bestijalni zločin počinjen nad srpskim sveštenikom, protom Konstantinom Krstanovićem, baš u Šibeniku? Dalje istraživanje i nove istorijske činjenice će svemu ovome dati nove konotacije.

Zašto tek sada?

Članak objavljen na celoj stranici lista Il tempo prošlog 10. marta izazvao je veliko interesovanje ne samo u Italiji već i u BiH, Hrvatskoj i Srbiji. Interesantni su komentari čitalačke publike sa balkanskih prostora zabeleženi na stranicama on line. Veliki broj pita zašto se o masakru nad Italijanima tek sada saznaje, zašto se ta strahota dosada krila. Naime, tek u poslednje vreme srpskohrvatska javnost saznaje da je više hiljada italijanskih civila završilo u kraškim jamama, tek sada doznaju da je drugo po redu etničko čišćenje u 20. veku počinjeno nad Italijanima i to nakon završetka rata i opet u Hrvatskoj. Teskobno se nameće činjenica o trećem etničkom čišćenju pred sam kraj prošlog veka, po drugi put počinjenom nad Srbima u Hrvatskoj. Naravno, ako se činjenice vezane za te istorijske događaje nastave da prećutkuju i prikrivaju, ako istorija nastavi da se piše parcijalnim činjenicama, postoji opasnost da se etničko čišćenje na Balkanu (i drugde) pretvori u uobičajen način rešavanja političkih problema. Što je neprihvatljivo za misao i svest svakog civilizovanog društva.

Fotografije – nepobitni dokazi.

Knjiga o zločinima nad Italijanima donosi potresne fotografije. Mnoge dokumentuju italijanske žrtve po Titovim koncentracionim logorima i one pobacane u jame. Poslednjih 10 fotografija užasa su svedočanstva o srpskim žrtvama, prikazuju nedoklanu srpsku decu koju su italijanski vojnici istrgli ispod ustaškog noža, izvučenu poluživu iz jama. Ističu se, po svojoj neprocenjivoj istorijskoj vrednosti 5 fotografija, nepobitni materijalni dokaz o postojanju ustaškog koncentracionog logora na Pagu gde su, u samo 132 dana pre dolaska italijanske vojske, ustaše pobile preko 8.000 Srba i Jevreja. Italijani su naredili zatvaranje tog logora istog momenta kada su od NDH preuzeli vlast. I ne samo da su logor zatvorili. Oni su zločin i dokumentovali. Iste istorijske vrednosti su i fotografije o zločinima Titovih partizana nad celim srpskim porodicama, krivim što nisu komunističke. Prikazuju ljude pobijene u vlastitoj kući, leže na kuhinjskom podu, po sobama, tu je  čak i detence od svojih 7-8 godina ubijeno u krevetiću…

Time se legitimno nameće pitanje o ulozi italijanske vojske u periodu 1941-43. u Lici i Dalmaciji: to su bile trupe okupacije ili trupe u mirovnoj misiji? Pod svetlošću novih dokumenata i novih svedočenja (koja nimalo nisu nova jer već 70 godina leže u italijanskim vojnim i državnim arhivima), istorijski okvir na temu se preokreće. Tu je, na primer, knjiga izraelskog profesora Menachema Shelaha „Dug zahvalnosti – istorija odnosa izmedju italijanske vojske i Jevreja u Dalmaciji“, prevedeno na italijanski i štampano u izdanju Istorijskog vojnog arhiva Generalštaba kopnene vojske Italije. Knjiga je neposredno svedočanstvo o delovanju italijanskih trupa i vojnog vrha, zaslužnog za spas 5.000 hrvatskih Jevreja. Ili pak knjiga Crnogorca Vaska Kostića o italijanskom koncentracionom logoru Preza u Albaniji kroz koji je prošlo više desetina hiljada logoraša. U njemu je umrla samo jedna osoba i to od starosti: čovek je imao preko 90 godina. Italijanska uprava logora prisustvovala je sahrani, sve sa krstom i vencem. Originalna fotografija sahrane, objavljena na koricama Kostićeve knjige, ne traži komentar, sama govori.I ovde su nova istorijska istraživanja u toku.

Zaključujem rečima koje je Ajmone Finestra izgovorio na konferenciji u Poslaničkoj skupštini u Rimu 14. februara: „Borili smo se do kraja i platili veliku cenu“ i zatražio istinu prošlosti, pravo na prošlost. Istina pripada svima. Zašto da se i dalje prećutkuje?

Mila Mihajlović