Комшије отказују заштиту

Након два дана и ноћи на шталском тавану, стари Јарослав Трегнер рече мами да више не можемо бити код њих због тога што они не желе за нас одговарати. Тог јутра, већ је свануло, у Трегнерово двориште су дошли сладоледар Бергер, Луца, жена отјераног усташе из куће мог дједа Миле, и усташа Вељо Петровић, брат отјераног усташе Мирка Петровића. Питају да ли код њих спавају Басташићи. Стари Јарослав и његова старија снаја Анка кажу да не знају за нас, а да код њих нисмо спавали. Све ми то гледамо и слушамо, удаљени неколико корака. Тога дана мама шаље Јованку и мене у Орловац нашој сестрични Милеви. Тамо није било убијања. Пошто смо једну ноћ преспавали, чујемо да у Зденцима купе у логор. Сестра одмах оде кући пјешице и склони се код Роберта и Марице Цаплове (Заппе), на њихов таван. Роберт је хранио и напајао краве, а Марица је дојила. Иначе су од нас носили млијеко. Ја кренем натраг у Грубишно са мљекаром Јандријом. Његова кобила Јуљћа зна сваку кућу која шаље млијеко и тако сама стаје, а Јандрија износи канте на мост испред куће. Негдје власници канти излазе и узимају канте сами или из Јадријиних руку. До Липовца ме углавном не познају, али, идући даље, наилазимо на куће усташа: Брковићи, Новалићи, Покопац, Грабарићи… Одлучим да сиђем код тетке Живка Поповића, маме моје школске другарице Ане Тврдоријеке. Ту се ја захвалим Јандрији и сиђем. Прихватише ме са пуно питања о догађајима у горњем крају и задржаше ме у другој кући, не код Ане. Увечер кажу да сви идемо спавати у штагаљ код Покопца, оца усташе Мирка Покопца. Као, он је добар и поштен човјек и није крив што је Мирко, као, морао у усташе. Бојим се ја више него сви они, али шта се може. Ја познам Мирка као усташу и ништа више. Сутрадан наставим опет са Јандријом. Код парка у Грубишном, већ прођосмо прву капију, зове неки усташа, а неки људи кажу Јандрији да стане. Усташа приђе колима и каже мени да сиђем и да идем са њим. Ја кажем да идем кући из Орловца, али он повика на мене да сиђем. Урадим тако. Гурну ме преда се и враћамо се на прођену капију. Угура ме кроз капију и оде. Ја се згледам, не видим никога познатог. Мора да ме усташи неко проказао јер ја га нисам познавао. Ускоро видим усташу Драгу Новалића (он је водио Усташку узданицу у школи, а ја сам био добар са његовим млађим братом Мирком). Ухватим Драгу за рукав и кажем му да идем из Орловца кући, али да ме неки усташа увео у логор из мљекарових кола. Он ми рече: „Па јучер ти је и сестра тако прошла. Ајде, иди кући. Вас још неће тјерати”. Изведе ме на ону другу капију и ја одох кући. У парку је било много народа. Код куће нађем маму и Јованку. Рекоше ми да повремено дођу намирити краве, да су иначе код Роберта и да тамо на тавану спавају па ћу и ја тако. Сад неће морати долазити кући јер ћу ја тјерати краве на ливаду. Ујутро, нешто смо појели, још за росе мама ми помогне одвезати краве. Замотала ми нешто за јести и наточила ми флашу мошта. Тога дана чувао сам краве са Живком Поповићем, Јужином Келеменом, Звонком Петровићем и Бланком Мајн. Била је недјеља.

Подијелили смо храну коју смо понијели и на крају смо пили мошт. Вријеме смо трошили у својим уобичајеним разговорима, играма и досјеткама. Дође вријеме да се иде кући. Ја све успоравам око прикупљања крава да бих ишао посљедњи, што касније. Бланка оде на своју страну, према доњем крају, а на другу страну води Јужи, па Живко и Звонко за њим. Излазим на сухи, прашњави пут. Сада краве иду нешто брже. Они испред мене су већ добро одмакли, видим их на бријегу на окуки, а ја сам још на путу у ливадама. Кад сам дошао под ограде, скренем са пута на нашу земљу па уз виноград у малу башчу.

< Масовни злочин на Трандлеровој дјетелини                               Садржај                                Комшија ме води у логор >