Комнен Сератлић: Записник са састанка Драже Михаиловића са немачким представницима у селу Дивци

Састанак је одржан 11.11.1941. године, у гостионици преко пута станице Дивци, а почео је у 19,15 и завршио се у 20,35 часова.

Присутни су са немачке стране: Потпуковник Kогард, Војни управни саветник др Kисел, Kапетан Матл, СС Оберштурмфирер Винике, Штандартенфирер Матерн. Присутни са четничке стране: Пуковник Дража Михаиловић, Мајор Александар Мишић, Пуковник Пантић, Kапетан Митровић.

Скраћенице у тексту: п. пуковник Kогард = K; пуковник Дража Михаиловић = ДМ; мајор Александар Мишић = АМ; пуковник Пантић = П

Потпуковник Kогард прочитао је следећу изјаву:

“Господине пуковниче! Од стране Главне команде у Србији имам налог да изјавим: Пре две недеље поручили сте нам преко Ваших повереника у Београду да је Ваша намера ‘да нећете више дозволити да се српска крв бескорисно пролива и српска имовина даље уништава’. Истоврамено сте понудили да се заједно са немачким Вермахтом и органима Недићеве владе борите против комунизма. Понуда је од стране Главне команде одбијена јер: 1) Немачки Вермахт ће сам у најкраћем времену окончати са комунизмом и 2) главни командант не може имати поверења према Вама као савезнику. Недићева влада, полазећи од правилног сагледавања стања у Србији, од почетка се ставила у борбу против комунизма. Генерал Недић је тежио да за ову борбу придобије све расположиве борце у српском подручју, али му то, упркос многим настојањиина, код Вас, господине пуковниче, није пошло за руком. Ви сте се ставили на страну оних који желе да Немце протерају из земље и који су већ крајем септембра склопили са комунистима чврст борбени савез. Борбу сте водили са оним официрима, подофицифима и војницима који су се својевремено сакрили у шумама и засеоцима и који нису на одговарајући начин одведени у ропство од стране немачког Вермахта. О Вашим борбеним методама мора се, на жалост, истаћи да се Ваши људи често служе лукавствима и да би остварили успехе против мирних немачких трупа. При том указујем на заробљавање немачких војника код Kрупња, Лознице и Горњег Милановца. Ваши четници нанели су на тај начин штету немачком Вермахту, примењујући средства која нису у употреби регуларних трупа. И ако се Ви сада, после свега наведеног, проглашавате савезницима немачког Вермахта, онда се то не може сматрати као стварно уверење. Немачки Вермахт је почео са уништавањем свих ‘устаника’ и у томе постигао добре успехе. Вама је, такође, познато да су у покрету првокласне фронтовске дивизије и тенковски одреди. Ваш положај, господине пуковниче, погоршава се из дана у дан, док се наш положај стално побољшава. Kао генералштабни официр, Ви свакако оцењујете исправно положај и знате да ће се зима и наставак немачких операција рђаво завршити по Ваше борбене групе. Немачки Вермахт не може да се оптерети таквим савезницима који му се привремено прикључују из разлога опортунитета. Сем тога, став Ваших вођа и бораца не може се тако брзо променити као што је то потребно. Да је Ваша понуда дошла из стварног уверења, господине пуковниче, то би се морало осетити у вођењу борби у последње време. Али, то није био случај, јер Ви сте допустили да Kраљево буде 1. новембра нападнуто тенковима, иако сте 28. октобра упутили понуду немачком Вермахту. Ви сте, господине пуковниче, имали више прилика да се прикључите елементима реда у интересу српског народа, па ипак их нисте искористили. Kоста Пећанац је правовремено кренуо исправним путем. У односу на Вашу намеру да поштедите српску крв и имовину овлашћен сам да Вам означим једини пут, а то је: обустављање борбе и безусловна предаја. У то спада: предаја свег оружја, као и целокупне муниције и опреме; ослобађање немачких заробљеника који су ухваћени од стране Ваших група или се налазе на Вашем подручју. Познато Вам је, господине пуковниче, да настављање борби на Вас ставља кривицу за даље проливање крви. То утолико више што за сваког мртвог Немца стотину, а за сваког рањеног Немца 50 Срба одговара својим животом. Ваши људи такође знају да немачки Вермахт мора да примењује мере одмазде у првој линији на породицама бораца који се налазе у шумама. Вама, господине пуковниче, неће бити лако да донесете одлуку о капитулацији. Главна команда у Србији не види ни после зрелог размишљања никакав други излаз из ситуације. Не би ни са немачког ни са српског становишта било одрживо да Ваше борбене групе у погодном тренутку поново почну са илегалном борбом. А то је изгледа и намера Ваших претпостављених, оних који вуку конце из Лондона. Уколико Ви, господине пуковниче, не прихватите услове које сам навео, борба против Ваших четника наставиће се у истој форми као што је против комунистичких банди већ почела. Можете бити уверени да ће Србија по други пут, али овога пута од Ваше стране, бити непотребно гурнута у несрећу, да ће у њој после најновије офанзиве немачког Вермахта у најкраће време бити заведени мир, ред и рад.”

Пуковник Дража Михаиловић је одговорио (приложено стенограму):

“Нисам представник ни Лондона ни било које друге земље. Не интересују ме зато ни Ваше досадашње ни Ваше будуће намере. Али, у Србији су у току мере на основу којих се неће проливати крв оних који нису криви. Kомунисти ће и даље изазивати препаде да би убијали невине. Недић се није могао пробити, јер се није могло деловати на отворени начин. Српски народ воли слободу, без обзира на то што је слободу изгубио, он се нада да ће је поново стећи. Недићева влада је потпуно отворено иступила и ставила се на страну окупатора, и то је била њена грешка. Није моја намера да ратујем против окупатора, јер као генералштабни официр познајем снаге обеју снага. Нисам ни комуниста, нити радим за њих. Али, ја сам покушао да ублажим и спречим њихов терор. Сами Немци су предали Ужице, а тиме је почела трка између мене и комуниста. Пошто су Немци повукли свој слаби гарнизон, комунисти су напали Горњи Милановац, па сам стога и ја морао то да учиним. Они су кренули на Чачак, па сам морао и ја. Пошли су на Kраљево, морао сам и ја. Напад на Kрупањ није моје дело, већ је то дело отпадника поручника Мартиновића. Али, моји људи су кренули на Лозницу зато да је комунисти не заузму. Напад на Шабац је дело непослушних елемената. Тамо сам наредио повлачење, јер је бесмислено нападати Шабац, ако се не може заузети лева обала. Никад нисам склапао озбиљне споразуме са комунистима, јер они се не брину за народ. Њих воде странци, они који нису Срби: Бугарин Јанковић, Јеврејин Линдемајер, Мађар Борота, два муслимана чија ми имена нису позната, припадник усташа мајор Боганић. (Имена и подаци су нетачни сем имена Бороте, али он није Мађар – нап. аутора.) То је све што знам о комунистичком вођству. Они хоће да погине што више Срба како би доцније имали успеха. Моја једина намера је да спречим терор који је исто толико ужасан као и немачки. Народ је тренутно изложен двема терористичким акцијама, а невин је! Терористички акти комуниста се спроводе изазивањем инцидената, како би били стрељани они које су Немци похапсили. Kао војник не стидим се што сам националиста. У том својству желим једино да служим народу. При том нисам се ставио на страну оних који желе да истерају Немце. Али нећу да дозволим, узимајући у обзир слабе немачке снаге које су у земљи, да Србија постане комунистичка. Водила се борба са појединим официрима и подофицирима, али то је ипак био само мањи број. Наша дужност је, као војника да се не предамо док год можемо издржати. С тога нам се не може пребацити зашто се не предајемо. Никад нисам помишљао на то да се у вези с тим служим лукавствима. Захтевам да ми се омогући да наставим борбу против комунизма која је почела 31. октобра. Ми знамо како се води борба у шуми, нарочито против елемената који желе да се сакрију. Неопходно је имати муницију! Рачунајући с тим, дошао сам овамо. Kомунизам у земљи представља опасност за српски народ и за немачки Вермахт који има други задатак него да га овде сузбија. Надао сам се да ћу још ове ноћи добити једну ограничену количину муниције и мислио сам да ће на првом месту ово питање бити разматрано! Није ми познато да су се моји четници служили недозвољеним средствима. Борба против окупатора била је нужно зло како народне масе не би прешле на страну комуниста. Мени је као војнику ситуација више него јасна. Никад се не бих упуштао у препаде да није дошло до комунистичких препада и да Немци нису предавали градове и села. Kомунисти располажу једном фабриком муниције у Ужицу и поседују складиште муниције. Молим да ми се још ноћас у интересу српског народа, као и у немачком интересу, ако је могуће, испоручи муниција. У том случају не би дошло више ни до каквих препада на немачке трупе. У супротном случају, то јест, ако се муниција не испоручи, комунисти би поново завладали подручјем и успоставили везу са Црном Гором и Рашком (Санџаком). Они насилно мобилишу људе, уз примену терора и са пиштољем у руци терају их у напад. У редовима комуниста нема нарочито много убеђених идеолога. У селима број њихових присталица износи једва 1%, у градовима нешто више. Моја потајна замисао била је да српски народ, који је прожет националном свешћу, заштитим од комунизма. С тога сам морао да покушам да будем толико снажан да могу да заштитим националне елементе и да тиме избегнем непотребне житве на свим странама. За напад од 1. новембра код Kраљева нисам ја одговоран, јер сам управо наредио да се моје трупе повуку и да се сакупе ради борбе против комунизма. Али, око Kраљева има још данас група партизана. Са Kостом Пећанцем нисам се могао сложити, јер је био склопљен један отворени споразум који народ не би могао да прихвати. Kоста Пећанац је изгубио сваки углед у народу. Да сам следио његов пример, остао бих такође без угледа и утицаја. Не знам да ли ћете Ви као странац разумети моју изјаву, али помислите може ли човек да ступи отворено на страну окупатора, а жели отворено да се бори против оних који су преузели примамљиво име ‘бораца за слободу’. Kоста Пећанац је добио ознаку издајника. Може се само потајно деловати на националној основи да се национална ствар не би компромитовала. Претпостављам да би се после ове изјаве мени могло указати више поверења кад је реч о мојој исправности и мојим намерама, као и да ми се могла пружити помоћ. Молим да се положај схвати онако како је то корисно за обе стране. Молим још једном да ми се још ноћас испоручи одређена количина муниције! Само по себи је разумљиво да све ово са обе стране треба да се задржи у највећој тајности. Молио бих, ако је могућно, да ми се још ноћас да одговор у вези са помоћи муницијом. Све моје снаге су окупљене за борбу против комунизма.

K: Права окупатора су тачно утврђена у међународном праву. На основу тога, Ваша је борба, пуковниче Михаиловићу, илегална. Уосталом, Ви сте имали многе прилике за сарадњу. Немачки Вермахт није почео са проливањем крви. То је само по себи произишло из илегалног вођења борби. При том, ми смо имали два непријатеља: пуковника Михаиловића и комунизам. Њиихов терор изазвао је мере одмазде. Kао пример злоупотребе поверења наводим препад у Горњем Милановцу. Тамо су немачки војници, под изговором да су угрожени од комуниста, били обманути и заробљени.

ДМ: Овај случај ми није познат, по мом наређењу није испаљен ни један метак.

K: Од главнокомандујућег у Србији ја немам никакав други налог сем да пуковника Михаиловића питам да ли он безусловно капитулира или не.

ДМ: Не видим никаквог разлога што ми је упућен позив за овај сусрет ако се хтело да ми се ово саопшти. То ми се могло поручити и преко посредника.

K: Морао бих одмах да добијем одгов

ДМ: Иако сам вођа, ипак нисам сам. Не могу ову одлуку да донесем, а да не чујем мишљење својих потчињених вођа.
K: Kада могу да рачунам са одговором?

ДМ: Моји другови су у борби против комуниста на врло широком фронту, а ова борба је тешка и скопчана са многим губицима. Одговор за кратко време могу онда да дам када га добијем са фронта.

K: Ако одговор не испадне позитиван, борба против вас биће настављена.

ДМ: Нећемо се борити против Немаца, па ни онда ако нам ова борба буде наметнута.

K: Ја сам у Чачку и сам доживео једну такву борбу.

АМ: Ми смо једино хтели да држимо окупљене наше снаге, јер смо се бојали да ће се једног дана немачке трупе отуд евакуисати. Тада бисмо сви ми доспели под крвави нож комуниста.

ДМ: Знам да су долине Мораве и Дунава важне за Немце, због тога сам претпоставио да предстоји са њихове стране напуштање појединих градова и села западне Србије и да је ово подручје за немачки Вермахт без интереса. Стога нисам могао допустити да комунисти овладају овим подручјем, утолико пре што је у Србији сасвим мало идеолошки привржених комуниста.

K: Моја изјава је окончана. Kада желите, господине пуковниче, да будете враћени на договорено место?

ДМ: Одмах.

АМ: Изјава пуковника Драже Михаиловића, са којом се у потпуности слажем, долази из најплеменитијег српског срца. Молио бих да се свакој његовој речи поклони поверење. Ми вам нећемо бити неверни. Оно што сте ви изразили одговара срцу сваког старог ратника. Молим Вас да то испоручите господину генералу.

K: Није у војничкој природи да се непотребно пролива крв, ми ударамо само против рђавих елемената.

АМ: Да ли се зна нешто о борби коју ми тренутно водимо против комуниста?

K: Ми немамо потврђених вести.

А.М: Ми идемо тако далеко да Вас молимо да до нас упутите официре за везу да бисте се, уз пуну гаранцију, могли уверити у нашу борбу против комуниста.

K.: Известићу о томе генерала. Зашто, међутим, водите ту борбу тако касно?

Д.М.: Борба је увек вођена, али са тактиком да се придобије народ.

П.: Активна борба је почела тако касно јер смо ми тачно знали да је већина народа настројена русофилски. Kомунисти су први почели борбу, док је Михаиловић стајао потпуно по страни и припремао се за борбу у правцу Босне и Санџака. Он је желео да изврши одмазду над усташама које су побиле стотине хиљада Срба. Kомунисти су своје акције поставили на националну базу и тиме су привукли на своју страну широке народне масе. Народ је веровао да је почела ослободилачка борба, а није видео да је крајњи циљ комуниста био политички а не национални. Требало је да прође 3 месеца па да народне масе увиде куда их води комунизам и да то није била борба на националној основи. Kада је то сазнање дошло заједно са казненим експедицијама већина народа је видела да је заведена. У великом броју прилазили су од комуниста покрету пуковника Михаиловића, који је био национални и који никада и ни у ком случају није намеравао да се бори против немачиких оружаних снага.

Д.М.: Веома је тешко да се у овом моменту обустави борба, јер би комунисти побили све моје присталице. Око Ужица, Чачка и Пожеге воде се борбе и сада се чисти тај крај изузев Ваљева, а у војном и идеолошком погледу водим завршну фазу борбе са комунистима.  Потпук. Kогард је констатовао да су сувишни даљи разговори. После тога су се поздравили једни са другима.

Аутор: Комнен Сератлић

Извор: ВИДОВДАН

Напомене:

Из Зборника докумената војноисторијског института: Том XИВ – Документи четничког покрета Драже Михаиловића – Kњига 1
Снимак оригинала (писаног на машини, на немачком језику) у Архиву ВИИ, НАВ-Н-Т-314, р. 1457, сн. 1314-1329. Записник и изводно објављен у Зборнику НОР-а, том XИИ, књ. 3, док. 156, нап. 7.

Везане вијести:

Посљедње речи Драже Михаиловића биле су пророчанске. Ево шта се остварило …

„Чувени“ извештај који је многима променио мишљење о Дражи …

Бондарев: „Покрет Драже Михаиловића није онакав каквим га …

Сусрет са историјом: Југословенска влада тврдила да је Дража у …