Komitet ljudskosti je nadživeo vreme smrti

Datum objave: utorak, 24 maja, 2016
Veličina slova: A- A+

U logoru gde se svakodnevno umiralo od posledica robovskog rada, gladi, bolesti, smrzavanja, gde su zatočenici streljani, tučeni do smrti, odvođeni u gasne komore, osnovan je Međunarodni komitet logoraša: pomagali su jedni drugima, rizikujući sopstvene živote

Glavni ulaz u centralni deo logora Mauthauzen (Foto: J. Čalija)
Glavni ulaz u centralni deo logora Mauthauzen
(Foto: J. Čalija)

Od našeg specijalnog izveštača
Linc, Mauthauzen – Niz stepenice koje vode ka kamenolomu Viner Graben gotovo svi posetioci silaze zagledani u cipele. Stepenice su nejednake, strme, pa bi se spoticanje moglo završiti padom sa težim posledicama. Mi, današnji posetioci, imamo udobne cipele i sve vreme ovoga sveta da nogu pred nogu stignemo do podnožja. Oni koji su silazili i uspinjali se uz njih pre više od sedamdeset godina, nosili su drvene klompe, teške kamene gromade na leđima i logoraški broj na tankoj, pocepanoj bluzi. Preživeli zatočenici koncentracionog logora Mauthauzen dobro su zapamtili ove stepenice. Prozvane su „stepenice smrti“ jer su tu stotine i stotine ljudi izgubili život. Spoticali su se i stropoštavali u ambis dubok 40 m, padali su od iznemoglosti izvlačeći teško kamenje iz kamenoloma, u smrt su ih gurali esesovci ili su se, želevši da okončaju pakao Mauthauzena, sami bacali niz liticu. Na dnu blatnjavog jezera u podnožju kamenoloma i danas su kosti mnogih od njih.

Viner Graben nalazi se na nekoliko stotina m od zidina Mauthauzena. U nacističkoj nomenklaturi vodio kao logor trećeg, poslednjeg stepena (kazneni logor). Internirci su dovoženi sa dokumentima u koje je upisana napomena „povratak nepoželjan“. Sa stopom smrtnosti koja je bila veća jedino u Aušvicu, koncentracioni logor Mauthauzen bio je poslednje odredište za najmanje 90.000 ljudi. Ta brojka zasigurno je veća, budući da mnogi transporti nisu ni beleženi, pa pojedine procene idu i do 200.000 stradalih. Smrtnost je sveprisutna i unutar i van zidina centralnog logora Mauthauzen. U barakama gde su se izgladnjeni logoraši mogli grejati jedino tiskajući se jedni uz druge. Na apelplacu ispred redova baraka, gde je prebrojavanje i postrojavanje zatočenika ponekad trajalo satima, čak i kada se temperatura spuštala i do minus dvadeset stepeni. Na stepenicima ka kamenolomu, gde se neretko dešavalo da teški kamen ispušten iz izmorenih ruku logoraša pobije desetine nesrećnika koji su bili iza njega. U logoru oformljenom 1938. godine na Hitlerov lični zahtev, zatočenici su umirali u proseku posle šest meseci, sa stopom smrtnosti 56 odsto.

Jedan od preživjelih logoraša na obilježavanju godišnjice oslobođenja logora
Jedan od preživjelih logoraša na obilježavanju godišnjice oslobođenja logora

Ovde su dovoženi i sužnji iz Srbije. Ka severu Austrije, tih ratnih godina idu masovni transporti iz logora Banjica i Sajmište – u drvenim stočnim vagonima, bez vode i hrane, danima se putovalo do novog pakla, Mauthauzena. Najmanje 7.500 Jugoslovena, kako ih je vodila administracija logora, a među njima najviše Srba, bilo je ovde zatočeno. Prema tim izvorima, u Mauthauzenu je umrlo 3.700 njih, kao i 53 Hrvata i 25 Slovenaca. Prvi zatočenici sa ovih prostora stigli su u logor u leto 1941. godine. Među njima je bio i Miloš Rajšić, logoraški broj 796. Kao da je prkosio surovoj statistici logora, Rajšić je u Mauthauzenu dočekao oslobođenje, 5. maja 1945. godine, kada su u njega ušle američke trupe. Tu gde se svakodnevno strada od posledica robovskog rada, od gladi, bolesti, smrzavanja, gde su zatočenici streljani, tučeni do smrti, odvođeni u gasne komore, život se uporno inatio sa smrću. Tamo gde su hiljade ljudi ubijane kao bezimeni brojevi, uprkos trudu nacista da sa svojih zatočenika izbrišu svaki ljudski lik, opstala je solidarnost i saosećanje za patnje drugog. Bilo je mauthauzenskih „šindlera“, poput Slovenca Bruna Gerdovića, koji je uredno popisivao Jugoslovene, trudeći se da im na svaki način pomogne, da im dostavi hranu ili ih skloni sa teških poslova. Rizikujući sopstvene živote, trojica logoraša iz Srbije, Uroš Malinović, Velibor Marić i Savo Penezić, rešavaju da pokopaju kod logorskih zidina tela surovo mučenih i ubijenih britanskih i holandskih avijatičara.

U logoru gde su bili zatočeni ljudi iz više od 40 zemalja, međunarodna solidarnost, koja danas sve više postaje mrtvo slovo na papiru, suprotstavljala se nacističkoj mašineriji smrti. Bila je to borba Davida i Golijata, ali među izgladnelim logorašima bilo je onih koji su verovali da će se ona završiti baš kao u biblijskoj priči. Tako je u zloglasnom Mauthauzenu, koji je bio ustrojen tako da ga je bilo gotovo nemoguće preživeti, 1944. godine osnovan, na inicijativu španskih zatočenika, Međunarodni komitet logoraša. Cilj im je bio da ispomažu jedni druge. Taj ilegalni „logoraški sindikat“ prerastao je u Međunarodni komitet Mauthauzen, koji još postoji i okuplja 21 zemlju, među kojima je i Srbija.

Nešto od te internacionalne solidarnosti i danas je sastavni deo protokola obeležavanja godišnjice proboja logora. Svake godine u maju, državne delegacije koje polažu vence u znak sećanja na svoje sunarodnike stradale u ovom logoru, odaju poštu i žrtvama iz drugih zemalja. Na brdovitom proplanku odmah iza zidina Mauthauzena nalaze se nacionalni spomenici više od 20 država, podignuti u znak sećanja na stradale zemljake. Osim zvaničnika tih zemalja, uobičajeno je da vence tu polažu i delegacije iz drugih država. Posebno se odaje pošta žrtvama kod centralnog spomenika, sarkofaga na apelplacu unutar samih zidina logora.

Na kratko pomislite da je današnji svet bolji nego što jeste, dok kao posetilac ovogodišnje komemoracije, gledate kako poljska delegacija sa gardistima u stavu mirno i počasnom vojnom muzikom polaže venac ispred spomenika jugoslovenskim žrtvama. Ili dok srpska delegacija, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, ambasade Srbije u Austriji, Udruženja zatočenika Mauthauzen i ratnih veterana, praćeni studentima Kriminalističko-policijske akademije u svečanim uniformama, odaje poštu španskim žrtvama, ispraćena srdačnim aplauzom Španaca. A onda pogledate vesti i zabrinete se da će međunarodna solidarnost postati samo deo protokola.

Izvor: POLITIKA

 

Vezane vijesti:

MAUTHAUZEN – STRATIŠTE U OBA SVETSKA RATA (1)

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top