Ветерани који су веровали својој земљи предуго су таворили у мемли периферијских борачких канцеларија, славећи своје годишњице у кафанама и салама за парастосе. Била је то освета дезертера и идеолога новог поретка
Када је потписано примирје у Првом балканском рату, децембра 1912. године, Краљевина Србија за свега неколико недеља исковала је споменице, доделила инвалиднине, и уписала ратни стаж за око 400.000 бораца који су тиме постали „стари ратници“. Данашњој Србији требало је скоро две деценије да јавно ода признање свима који су се борили под њеном заставом.
Познато је и због чега. Лакше је било јавно стидети се деведесетих и огрешити се о бивше војнике, него рећи истину и замерити се „напредном“ белом свету, слепом и глувом за све – осим за своје интересе. Сигурније је било ислуженим ратницима окачити на леђа срамну таблу Милошевићевих ратника, злочинаца и бораца изгубљених ратова, него признати да су били само верни грађани своје државе.
Нису ветерани ратова деведесетих ратовали за Милошевића, него су се одазвали на позив своје државе. И тако поштовали закон, у коме стоји и обавеза грађана да се јаве на мобилизацију.
Ветерани који су веровали својој земљи предуго су таворили у мемли периферијских борачких канцеларија, славећи своје годишњице у кафанама и салама за парастосе. Била је то освета дезертера и идеолога новог поретка, немилосрдном према свакој врсти родољубља и самовредновања.
Ратни злочини нису и не могу бити оправдање за то. Ратника је било много, злочинаца неупоредиво мање. Знамо их, уосталом, и по имену. Бешчашће појединаца није смело да буде цена срамоте честитих бораца који су из рата изашли неокаљеног образа.
Прошлост је залог будућности, а однос према њој мера самопоштовања једног народа. Ветеранима зато припадају и празници, и медаље, али и материјална подршка државе. А нама осталима нада да ће ветерани из деведесетих бити последњи наши „стари ратници“.
Аутор: Раде Драговић
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести:
Коментар: Ватикан | Јадовно 1941.