Коментар: Прашина

Заборавити жртву исто је као други пут је убити. Много је историјских разлога да с поносом негујемо сећање на наше славне и пожртвоване и жртвоване претке.

Заборав је као смрт. Заборавити жртву исто је као други пут је убити. Много је историјских разлога да с поносом негујемо сећање на наше славне и пожртвоване и жртвоване претке, али ми то не радимо, ни озбиљно ни одговорно, попут других паметних нација.
У јеку нашег оправданог огорчења усмереног на хрватске историчаре, спремне да нечовечним потезом гумице обришу по три-четири нуле са бројки жртава у Јасеновцу, у Архиву Војводине пронађен је заборављени немачки досије из 1941/’42. године са описима и доказима усташких дивљања над Србима, Јеврејима и Ромима у логорима у Јасеновцу, Градишки, Босни и Херцеговини.

Немци су нам тај досије највероватније оставили грешком, у брзини, при повлачењу из управо ослобођеног Београда, а ми смо га, изгледа, свих ових година, крили од – самих себе. Највише боли чињеница да је од 2008. године, када је ова драгоцена архива преко Београда и Сремске Каменице најзад доспела у Нови Сад, још 11 година била препуштена забораву.

Јесу ли наши преци заслужили овакве потомке којима цео век није био довољан да сачине комплетну базу података са именима Срба изгинулих у ратовима? Ни евиденцију гробаља, ни тачне податке о броју погинулих ратника до 1918. године, као ни настрадалих у ратовима деведесетих?

Колико још наших предака прекрива прашина у разним депоима? Да ли ћемо и даље са хрватским квазиисторичарима водити јалову медијску битку лицитирајући логорашким бројкама или, попут мудрих Јевреја, како то предлаже и др Жарко Димић из Архива САНУ у Карловцима, најзад оформити музеј жртава како би документи о свим нашим страдалницима најзад почивали у миру. У нашем и у сећању наших потомака.

Аутор: ЈОВАНКА СИМИЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ