Коме смета истина о страдању српског народа у Тузли?

Увијек када се помену српска страдања, српске жртве и злочини над српским народом у БиХ, одмах креће оркестрирана „ватра“ неутемељених и давно отрцаних фраза о „злочинцима“ и „жртвама“, „националистима“ и „нормалнима“, „агресорима“ и „бранитељима“, а све те празне приче имају циљ да одбране давно осмишљену и наметнуту „црно-бијелу“ слику о рату у БиХ, саопштено је из Завичајног удружења Тузлака у Бијељини.

У саопштењу прослијеђеном Срни истиче се да је на тој слици само једна „жртва“, а са друге стране један народ као колективитет представљен је као „злочинац“, „националиста“ и „агресор“.

– Дежурни чувари лика и дјела аутора ове слике, вјероватно богато плаћени за свој рад, увијек су спремни да испале ‘рафале’ неубједљивих ‘аргумената’, баш као што су њихови ‘умјетници’ као запете пушке били спремни за своја ‘дјела’ на Брчанској малти у Тузли и у Добровољачкој улици у Сарајеву или у Сијековцу, Скеланима, Кравици и другим српским стратиштима широм БиХ – наводе из Завичајног удружења Тузлака у Бијељини.

Заслијепљени својом „црно-бијелом“ сликом, додаје се у саопштењу, ови „гласноговорници“ разних генерација, глуви су на све аргументе и доказе који се не уклапају у њихову слику, чак не желе ни да их саслушају, одбацују реалност да су у рату у БиХ тешко страдали сви народи, да злочинци постоје на свим странама, да рат у БиХ није та њихова „црно-бијела“ слика, него наша заједничка колективна трагедија.

– Негирајући страдања српског народа у БиХ и злочине појединаца из својих редова, вријеђају цијели један конститутивни народ у БиХ, иако се заклињу у мултикултуралност и мултиетничко друштво, свјесно или несвјесно отежавају процес помирења и угрожавају суживот на овим просторима – констатује се у саопштењу.

Из овог удружења указују на најновији случај безобзирног негирања страдања српског народа у БиХ, а у вези је са филмом „Тузла – злочин без казне и егзодус српског народа“ који је настао у копродукцији Завичајног удружења Тузлака у Бијељини и Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске.

Промоција филма одржана је у Бијељини 14. маја ове године, поводом 27. годишњице злочина над колоном ЈНА на Брчанској малти у Тузли, и масовног егзодуса српског народа са подручја тузланске регије, а одмах након емитовања филма, услиједиле су срамотне реакције из Тузле и Бијељине.

– Група дежурних ‘гласноговорника’ млађе генерације из Тузле, Омер Бербић, Малик Сакић и Илијас Јакић, направили су филм ‘Тузлански одговор’, и то прије него што су видјели филм ‘Тузла – злочин без казне и егзодус српског народа’. И сами су у свом филму признали да је њихово дјело одговор на најаву промоције филма о страдању српског народа у Тузли.

Дакле, млади аутори нису ни сачекали да погледају оно на шта се односи њихов одговор. То довољно говори колико је неозбиљан и усиљен њихов рад, и колико је њиховим налогодавцима било важно да се још једном, по хитном поступку, искористи устаљена матрица са излизаним фразама о мултиетничности и мултикултуралности Тузле – наглашава се у саопштењу.

Реално, судећи по годинама младих аутора, наводи се у саопштењу, они сами никада нису могли ни да доживе такву Тузлу, јер су вјероватно рођени послије егзодуса српског народа из Тузле.

– Појединци са српским именима и презименима, чије изјаве су уградили у ‘Тузлански одговор’, никако не могу да буду репрезентативни представници српског народа тузланске регије као колективитета, посебно ако се узму у обзир њихово породично поријекло у цјелости, те њихове личне, професионалне и политичке релације у данашњој Тузли – наглашава се у саопштењу.

Да су имали стрпљења да сачекају и упознају се о садржају филма „Тузла – злочин без казне и егзодус српског народа“, наводе из овог удружења, можда млади тузлански аутори и не би упали у замку у коју су их увукли њихове газде.

– Ако су већ такви мултикултуралисти каквим се представљају, можда би били истински погођени подацима да је од 1992. до 1995. године из тузланске регије избјегло више од 80.000 Срба, да у Тузли више уопште нема Југословена који су чинили петину становништва Тузле на попису 1991. године, да су сада потпуно празна српска села у околини Тузле гдје су Срби живјели вијековима уназад, да данас на подручју Тузле живи тек 1,6 одсто Срба, и сличним погубним подацима из угла поборника мултиетничности – истиче се у саопштењу.

Можда би, додаје се у саопштењу, након одгледаног филма о страдању Срба у Тузли истински се замислили зашто су Срби-Тузлаци побјегли из свог града – да ли због тога што су им били угрожени животи или, ето, онако, из забаве су заувијек напустили своје станове, куће и имања у која су уградили цијело своје биће.

– Да ли треба више вјеровати виђењу четворо, десторо или стотину појединаца који су имали неке своје разлоге да остану у Тузли, а зна се да су то углавном они који су били у мјешовитим браковима /иако је и већина таквих побјегла из ‘мултиетничке’Тузле/, или је ипак реалније виђење масе од 80.000 Срба који су побјегли са подручја Тузле спашавајући голе животе – питају из Завичајног удружења Тузлака у Бијељини.

Да су погледали филм о страдању српског народа, констатују они, данашњи Тузлаци су могли да се увјере и да се за злочин над колоном ЈНА на Брчанској малти и страдање српског народа у Тузли и околини, кривица не ставља на цијели један народ или грађане Тузле, него на групу појединаца и њихових сљедбеника који су испланирали, припремили и починили злочин на Брчанској малти 15. маја 1992. године.

– Можда би се након увјерења да су и у Тузли постојале масовне гробнице за Србе, запитали да ли је њихов град баш онакав каквим га они виде. Можда би по први пут у свом животу чули за податак да су Срби масовно убијани у Тузли и околини и током Другог свјетског рата, посебно од злогласне легије Мухамеда Хаџиефендића и Ханџар дивизије, можда би се зачудили шта је о томе мислио и писао један од најпознатијих Тузлака Меша Селимовић.

Можда би им размишљање било другачије да су видјели фотографију гомиле лобања српских цивила из Тузле који су побијени у Првом свјетском рату само због своје етничке припадности. Можда… – кажу у овом удружењу.

Поводом филма „Тузла – злочин без казне и егзодус српског народа“, додаје сеу саопштењу, срамотним ауторским текстом на интернет страници „Препород Бијељина“ огласио се и Јусуф Трбић – „гласноговорник“ из Бијељине.

– Реално, на основу тог текста стварно се може поставити оно народно питање: ‘Шта је писац хтио да каже’, или да је исти, опет како народ каже: ‘Побркао лончиће’. Очигледно је да је Трбић морао нешто да напише овим поводом, да ли због богатог хонорара који му је неко врло вјероватно понудио или због чињенице да је филм о страдању Срба у Тузли толико озбиљан да је запријетио да угрози нечији привилеговани статус ‘жртве’ – истиче се у саопштењу.

Подсјетивши да су тузлански Срби, скоро свака фамилија, тешко страдали у ратовима 20. вијека, из овог удружења наводе да су напослијетку били приморани на велики егзодус да би спасили своју дјецу, своју будућност, те да људи који су то преживјели знају да поштују и туђе жртве и страдање сваког човјека, без обзира на вјеру и нацију.

– С друге стране, господин Трбић, очигледно, не поштује ништа до сопствене сујете и свог личног интереса. Ипак, гомила неубједљивих фраза, увреда и глупости које је изнио у свом тексту под насловом ‘Тузланска колона’, далеко су испод нивоа мислиоца и писца каквим Трбић жели да се представи.

Ко о чему, Трбић о ‘великосрпској идеологији’, српским злочинима, хашким пресудама и некој новој опасности од Срба. Много је стекао на таквој причи, па изгледа не схвата да су времена празних прича прошлост, да и Срби и народ коме он припада, на будућност већински гледају неким другим очима – наглашава се у саопштењу прослијеђеном Срни.

– У филму, ако га је уопште и погледао, могао је да види како је на подручју Тузле у рату од 1992. до 1995. године срушено или тешко оштећено укупно 95 објеката Српске православне цркве, што раскринкава његову недавну тврдњу да тога није било.Могао је, када већ на сваки помен српских страдања помиње страдање муслимана у Сребреници и Подрињу, четнике и Милошевића, да помене и српске жртве у Подрињу 1941-1945, хиљаде убијених Срба у околини Сребренице од 1992. до 1994. године, да помене тешке злочине усташа и Ханџар дивизије у Семберији у Другом свјетском рату – указали су из овог удружења.

Има много тога у историји ових простора, наводи се у тексту, о чему би Трбић могао да пише са мало више обзира према свима, умјесто што на перфидан начин шири своју ратнохушкачку и националистичку реторику злоупотребљавајући муку тузланских Срба који, не оспоравајући страдање других, плачу за својим жртвама и својим завичајем који су морали да напусте.

– Трбићу је лако да у Бијељини јавно износи своје најдубље националистичке фрустрације, јер је свјестан да живи у једној цивилизованој и толерантној средини у којој, упркос својим екстремним ставовима, ужива слободу рада и говора.Срби у навиканој ‘мултиетничкој’ Тузли данас о томе могу само да маштају.

Треба само подсјетити како је у Тузли прошао чувени тузлански новинар и публициста Витомир Павловић, када је објавио књигу о злочину над колоном ЈНА на Брчанској малти. Више пута је брутално претучен, прогањан и стављан на стуб срама. Толико о толеранцији у новој Тузли која је рођена 15. маја 1992. године на Брчанској малти – подсјећа се у саопштењу.

Из овог удружења наглашавају да се тако нешто не може десити у Бијељини, Јањи, Козлуку и другим великим повратничким мјестима у Подрињу, а чињеница да на подручју Тузле српских повратника скоро и да нема, посебна је прича!

Филм „Тузла – злочин без казне и егзодус српског народа“ у продукцији Завичајног удружења Тузлака у Бијељини и Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске, појашњавају из овог удружења, настао је у намјери да се сачува успомена на егзодус српског народа са подручја тузланске регије, као и на страдање војника ЈНА у Тузли, али и да се поново отвори питање одговорности оних који су починили злочин на Брчанској малти, јер одговорност за злочине никада не застарјева.

Из Завичајног удружења Тузлака у Бијељини истичу да породице жртава никада неће одустати од тражења правде, без обзира на све досадашње изнуђене одлуке разних „политичких“ судова и тужилаштава у Хагу, Сарајеву или Београду.

– Политичке околности у свијету се мијењају и сигурно ће доћи вријеме када ће одговорни за злочине над Србима у Тузли и цијелој БиХ бити изведени пред непристрасне судове који ће им судити без политичких притисака.

Вјерујемо да ће им у томе помоћи и садржај књиге ‘Тузла – злочин без казне и егзодус српског народа’ у којој су наведени бројни и много конкретнији докази у односу на приказани филм. Вјерујемо да ће они који су се забринули због нашег филма, још више стрепити због књиге која ће се ускоро појавити у јавности – поручили су из Завичјаног удружења Тузлака у Бијељини.

Извор: СРНА

Везане вијести:

За „Тузланску колону” још нема правде

Милуновић: Тражићемо истину и правду за све српске жртве