Kolona stoji, nešto nije u redu

„Odi, ’oćeš i ti malo tancat’? Manje će te zepsti noge“, reče mi. Poslušam sav sretan i poluukočen spustim se iz saonica. „Ajmo odat’ da nam se noge ugriju“, kaže on i krene prema drugim saonicama. Iskoristim ja staro poznanstvo i povjerenje pa upitam zašto stojimo. „Ma, posl’o sam onoga da vidi kakva je situacija u Sopju. Pred nama je selo Sopje. Odatle nije daleko Stara Gradina, a tamo banda ima svoj bunker. Možda znadu i za popravak mosta pa mogu poslati patrolu. On će sve saznat’.

Ako su oni i tamo, on će pripucati pa će oni pobjeći. Tako su mi drugovi rekli neki dan. Ma, sigurno nema nikoga jer se i noć približava, a oni se noći boje“, kaže Joško. Vjerujem ja njemu, ali je u mene uš’o vražiji strah. Šutim, gledam okolo dubok snijeg. Nepoznat kraj, a samo dvije puške. „Evo ga, vraća se sa još jednim. Dobro je, tako sam mu rekao“, oglasi se Joško. Kad su stigli, Joško naredi došljaku da skine zimski kaput i raskopča mali kaput i hlače. Ja već sjedim u saonicama i gledam. Joško ga cijelog ispipa. Naredi mu da se obuče. „Onda kad je banda bila u Sopju, bili su trojica ustaša, domaći. To je bilo prije par dana. Došli su se kući presvući. Ima li koji danas u Sopju“, pita Joško. „Nema“, odmah ovaj odgovori. „E, ovako, ti ćeš stati ovdje na krivu, odma’ kraj mene. Drži se za lijevču i lotru, a ti“, obrati se drugom pratiocu, „sjedi uz stražnju šaranjgu. Stavi metak u cijev i drži ga na nišanu. Ako puška opali na nas u Sopju, ubij njega i onda sa mnom prihvati odbranu. Je l’ vam jasno obadvojici“, oštro kaže. „Jasno“, odreza pratilac, a ovaj poče da moli. Kaže da on ne laže, da je pošten čovjek, da je on za partizane… Joško ga prekide: „Ako je tako, ništa se ne boj, ali sa krive ne mrdaj jer si bogin i bez pucnjave. Penjite se. Je l’ gotovo? Kreći“, reče kočijašu. „Ti nas, druškane, vodi kroz Sopje i dalje do sredine Noskovaca. Tamo ćemo se dalje dogovoriti“, reče. Hladno jest, ali dremanja nema. U Sopju skrenusmo desno, pa nakon kratkog vremena, lijevo. Tu je dobra prtina pa Joško pita zarobljenika: „Kako da je tu dobra prtina“. „Vozili smo jučer građu za most iz Čađavice i Moslavine Podravske“, odgovori ovaj. „Ajdemo sada malo kasom. Put je lijep. Je l može kume“, nekako se razvedri Joško. Sunca više nema. Spušta se mračak. Joško pripita je li još daleko do cilja, a prisilni saputnik odgovara: „Još malo i eto nas, već se vide kuće“. „Samo ti vodi kako smo se dogovorili“, reče mu Joško. Konačno čujemo: „Evo nas“. Tu je sredina sela, a kočijaš zateže uzde uz ono „eeej“. „Ti ovoga dalje drži na nišanu, ja idem narediti iskrcavanje“, reče Joško i ode niz kolonu. Čujemo ga kako viče: „Izlazite i ostanite uz san’ce. Iznesite iz saonica sve osim slame“. Uskoro dođoše četiri čovjeka i pitaju po imenu gdje je Joško, „Sad će doći, sačekajte“, netko mu odgovori. Eto Joška. Jedan se obrati našem zarobljeniku po imenu, a ovaj mu se potuži kako je prošao. Rukuju se sa Joškom kao pravim znancem i on im reče: „Evo, sad vi vodite po kućama. Pamtite koliko je u kojoj kući i kontrolirajte da svi dobiju večeru, a doručak da bude kuhan, topao i na stolu u šest sati. Konje smjestiti u štale, natrpati im dosta hrane, a napajati ujutro. Kočijaši da večeraju i doručkuju u kućama gdje su i konji. U pola sedam saonice će opet biti ovdje i tada počinje utovar. Tko od vas dobro pozna ovoga čovjeka“, upita. „Ja“, odazva se jedan. „Je l’ ga dobro poznaš“, pita još jednom. „Poznam“, potvrdi. „Onda ga vodi svojoj kući. Ovdje da dođe sa tobom u šest. Nikuda da nije mrdnuo iz tvoje kuće, a vratiće se u Sopje sutra sa nama. Ako on nestane noćas, ti ćeš nestati ujutro. Je l’ jasno? I ni mrdac noćas iz kuće. Čuj, ipak neka ide sa njim kod tebe spavati i ovaj drug“, reče Joško.

< Kroz zimu i snijeg preko Mađarske u Bačku                                       Sadržaj                                             U toploj kući >