Колаборационизам или научна сарадња?

Биће занимљиво пратити ток и резултате недавно успостављене трајне институционалне сарадње Музеја жртава геноцида и Државног архива Хрватске на реализацији најављених заједничких пројеката.

Пише: Душан Басташић

На маргинама овогодишњег засједања Међународне алијансе за сјећање на Холокауст (IHRA) која се одржава у Загребу, Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида нашао је за потребно да се у простору Хрватског државног архива, у друштву амбасадорке Републике Србије у Републици Хрватској Јелене Милић и кустоса г. Бојана Арбутине сретне са директором те установе Динком Чутуром.

Након састанка Ристић је изјавио:

„Током дужег и конструктивног разговора детаљно су разматране теме од значаја за обе стране. Том приликом договорено је успостављање трајне институционалне сарадње Музеја и Државног архива која би се односила на научна истраживања прворазредно важних тема у вези са Другим светским ратом, геноцидом почињеним над Србима, Јеврејима и Ромима на цјелокупном подручју НДХ, као и на реализацију заједничких пројеката. Музеј жртава геноцида изражава задовољство због могућности да кроз сарадњу са Хрватским државним архивом допринесе унапређењу односа Републике Србије и Републике Хрватске у области културе, а посебно културе сјећања“.

Подсјећамо да је прије три године у Загребу у препуном Хрватском државном архиву, уз промотера директора ХДА Динка Чутуре представљено треће издање хрватског историчара Стјепана Лозе „Хомогена Србија 1941.“

Том пригодом др Динко Чутура је изјавио за медије:

„Autor u ovoj knjizi zapravo raskrinkava zlo i govori o okretanju teza. Knjigu počinje analizom onog poznatog djela „Homogena Srbija“ Stevana Moljevića i „Valerijanovog memoranduma“ SPC-a. Ovo prvo mogli bi smo reći da je strategija, a ovo drugo taktika provođenja velikosrpske ideologije i zapravo genocida nad hrvatskim narodom, a onda se teza okreće i prikazuje da su zapravo Hrvati izvršili genocid nad Srbima“.

Аутор књиге Стјепан Лозо је рекао и слиједеће:

„Ova knjiga dokazuje, neoborivo dokazuje, da su Srbi formirali ideologiju genocida nad Hrvatima, te da su ga u znatnoj mjeri tijekom drugog svjetskog rata i proveli, a problem je u tome što su ga nastavili provoditi i nakon Drugog svjetskog rata dok su istovremeno oklevetali Hrvate za zločine koje nikada nisu počinili i to u dimenzijama koje su, mogao bih reći, patološke.

Srbi, četnici i partizani, izvršili su genocid nad hrvatskim narodom, a onda su na tezi da pobjednik piše povijest nakon sloma NDH, izmislili genocid nad Srbima. Četnici, Srbi i partizani počeli su Hrvate klati odmah, već u travnju 1941. 10. travnja 1941. oni su počeli klanja Hrvata, koja do kraja lipnja 1941. nisu bila sustavna, ali su bila masovna, bila su brutalna, bila su nemilosrdna, ubijali su starce, žene, djecu do kraja lipnja, a nakon lipnja 1941. zločini postaju sustavni, strateški isplanirani u cilju provođenja genocida nad hrvatskim narodom“.

Не треба да чуди овај посљедњи у низу контроверзних потеза директора Музеја жртава геноцида.

Не тако давно, изузетни стручњаци Музеја, како их редовно представља њихов директор Дејан Ристић, угостили су у својим просторијама у Београду, историчара Александра Корба о коме историчар др Владимир Умељић пише:

„Историчар Александар Корб, неуморно тврди да се у хрватској држави 1941-1945. није догодио геноцид над Србима, да је то само „српска измишљотина, лаж и митоманија.

Поразно је сазнање да он налази подршку не само у хрватским круговима, већ и међу званично највишим српским ауторитетима за ова питања (по додељеним им звањима и функцијама), окупљеним управо око наше најважније институције у том погледу, око београдског Музеја жртава геноцида, поименце код његовог дугогодишњег директора Вељка Ђурића Мишине, председника Управног одбора Музеја, владике Јована (Ћулибрка), чију линију како изгледа следи и нови директор Дејан Ристић, у најмању руку при замагљивању суштинске проблематике. Јер овај последњи актуелно не престаје да у медијима хвали своје саборце и себе, и да се притом превентивно заклања иза државе, као што то и епископ Јован исувише радо чини у односу на СПЦ.

Систематски се замагљује чињенично стање, да горе ословљени „званично највиши српски ауторитети за ова питања (по додељеним им звањима и функцијама)“ већ годинама позивају Корба на научне конференције (Београд 2016.) и симпозијуме (Загреб 2019.) и стављају му на располагање десетине страница у званичном гласилу Музеја жртава геноцида, у Годишњаку за истраживање геноцида (св. 12/1, 2020.), да би овај излагао и заступао своје ставове“.

Овом низу непочинстава додаћемо на крају и дугогодишњу сарадњу Музеја жртава геноцида са хрватском историчарком Наташом Матаушић, ауторком идејне концепције и сценарија музејске поставке Меморијалног музеја Спомен подручја Јасеновац, постављене 2006. године. Непосредно по отварању, поставка је изазвала бројне контроверзе и углавном негативне коментаре, до оних да би поставка посебно задовољила и обрадовала усташе.

Без обзира на безбројне критике у протеклих седамнаест година, спорна изложбена поставка до данас није промијењена.

 Наташа Матаушић је и члан „заједничког“ тима за израду заједничке, изложбе свих Република бивше СФРЈ у Државном музеју Аушвиц – Биркенау. Често наводи да се „група експерата на пољу Холокауста сложила на свим битним и спорним тачкама наше заједничке прошлости, као што је рецимо број жртава логора Јасеновац:

„Говоримо отприлике о 100 тисућа људи који су смртно страдали у логору Јасеновац, сви смо се сложили око тих бројева“.

Не треба да изненади да је Наташа Матаушић излагала на недавно одржаној научној конференцији коју је у Палати Србије организовао Музеј жртава геноцида.

Не спорећи да историчари треба да сарађују са својим колегама у иностранству, у исто вријеме свједочимо како челници Музеја жртава геноцида, референтне установе културе од националног значаја, одапињу отровне стреле, засипају увредама и дисквалификују рад доајена српске историографије, академике Василија Крестића и Србољуба Живановића,  покојног Милана Булајића, Ђуре Затезала и Гидеона Грајфа.

Биће занимљиво пратити ток и резултате успостављене трајне институционалне сарадње Музеја и Државног архива Хрватске на реализацији заједничких пројеката мада се намеће питање гдје је црвена линија која научну сарадњу дијели од колаборационизма.

Аутор је један од оснивача и предсједник УГ Јадовно 1941. у Бањој Луци.