fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Кобно пецање на ничијој земљи

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/kobno-pecanje.jpg

Радован Стоjшић упутио се 15. jула 1992. из Сремских Лаза, на ратноj линиjи раздваjања, на пецање према Босуту. Никада се ниjе вратио. Његова jе породица тек недавно добила обавест да jе сахрањен 25. jула 1992. у Винковцима и да jе умро од инфаркта, у што озбиљно сумњаjу

Након што jе породица Радована Стоjшића, несталог за време рата, готово 20 година безуспешно трагала за његовим посмртним остацима, изгубивши сваку наду да ће их икада пронаћи, испоставило се да jе несрећни човек свега десет дана после нестанка, jош 1992. године, био сахрањен на градском гробљу у Винковцима, тек неколико километара од свог кућног прага у
Сремским Лазама. Барем тако говоре документи до коjих су у маjу успели доћи Душан Стоjшић иСнежана Ловриновић, двоjе од седмеро Радованових синова и кћери.

Радован Стоjшић упутио се 15. jула 1992. из Сремских Лаза, на ратноj линиjи раздваjања,
на пецање према шест километара удаљеном Босуту, откуда се никада ниjе вратио.

– Претпостављали смо да jе наш отац мртав, али нас чуди да ниjе пронађен раниjе
иако су постоjали сви ови документи – каже Душан показуjући приjаву смрти, лекарски
извештаj о узроку смрти и смртни лист, уверен да се њиховог оца, да jе било воље
надлежних, могло пронаћи без већих потешкоћа.

Био доброг здравља 

Према тим документима, 71-годишњи Радован Стоjшић умро jе четири дана након што
jе нестао, 19. jула 1992. у десет сати. Приjава смрти заведена jе под броjем
495/92, као приjавитељ наводи се „делатност за патологиjу“ винковачке
болнице, а као узрок у лекарском извештаjу од 22. jула, на коjем стоjи печат др. Дражена Швагеља, наводи
се инфаркт миокарда. Сахрањен jе 25. jула 1992, а смртни лист носи датум од 1. августа
исте године. Покоjник jе са собом вероватно имао неку од идентификациjских исправа,
jер су у наведеним документима уписани сви његови лични подаци.

Где jе Радован Стоjшић провео четири дана од нестанка до смрти? Како jе доспео у
винковачку болницу и jе ли заиста преминуо од инфаркта? Зашто његова породица после
мирне реинтеграциjе ниjе обавештена о томе, упркос тачно наведеноj адреси на приjави
смрти? Све су то питања на коjа нема ваљаног одговора.

Тражећи оца, Стоjшићи су се више пута обраћали разним адресама, али без успеха.
Када jе почетком ове године ХДЗ-ову владу заменила СДП-ова, помислили су се да ће
нова власт бити ефикасниjа, па су у марту упутили писмо Влади и министру полициjеРанку Остоjићу. И већ 14. маjа на адресу
покоjникове кћерке Снежане Ловриновић у Бошњацима стиже информациjа из полициjе
у Жупањи да jе Радован Стоjшић пронађен. После првобитног изненађења, а затим и
олакшања jер се агониjа дуга 20 година коначно завршила, код Стоjшића се поjавила
и сумња. Зачудило их jе што се у извештаjу о смрти као узрок наводи инфаркт jер,
како тврде, њихов отац никада ниjе имао срчаних проблема. Био jе изузетно виталан
човек, коjи jе готово сваког дана одлазио на рибарење, пешачећи по неколико километара.

– Био jе као младић, доброг здравља. Често смо заjедно одлазили на пецање. Увек
нас jе остављао далеко иза себе, иако jе већ био у годинама – причаjу синови Душан
и Жарко.

На око шест километара удаљен Босут Радован се упутио и тог 15. jула 1992. Укућани
су га убеђивали да не иде, jер су Сремске Лазе биле на линиjи раздваjања хрватске
и српске стране. Премда су на том подручjу биле стациониране мировне снаге УН-а
(УНТАЕС), ризик jе ипак постоjао. Он jе само одмахивао руком: „Ко ће мене,
стариjег човека… Ма неће мене нико…“ Ипак, код последњих српских стража,
према неким сведочењима, мало jе застао, као да се двоумио, а онда ипак отишао до
реке. Како се ниjе вратио до увече, породица и комшиjе су заjедно с „плавим
шлемовима“ претражили сву околину.

Одмах су посумњали да су га ухватили хрватски воjници, jер jе раниjе на сличан начин
нестало jош двоjе мештана. У такав сценарио Стоjшићи су jош више били уверени након
што су од српских радио-везиста чули како су им с хрватске стране поручили:
„Пошаљите нам jош рибара.“ Мислећи да jе ухапшен и да се налази у неком
од хрватских затвора, у деветом месецу покушали су га пронаћи уз помоћ Црвеног крста
и УНТАЕС-а, али нигде ниjе био евидентиран. Успеха ниjе било ни касниjе, када су
га тражили путем Удружења породица несталих и насилно одведених лица из Вуковара.
Ишли су и на идентификациjу.

Понављање хисториjе

– Када су 2007. године чишћени канали на Сопоту (подручjе у близини Винковаца),
пронађени су посмртни остаци четворице мушкараца. Двоjица су била из Сремских Лаза,
а jедан из Старих Јанковаца. Мислило се да jе четврти наш отац, али ниjе био. Он
jе имао само jедан зуб и по томе бисмо га препознали – каже Душан, коjи jе после
тог случаjа дао крв за ДНК анализу.

До Стоjшића су после рата стигле приче да су њиховог оца кобног дана ухапсили хрватски
воjници, да су га одвели у полициjу у Привлаци на испитивање, а потом у Роковце
где jе, према причама, постоjао логор у коjем jе мучен. Из Роковаца jе, прича се,
био пуштен када jе обелодањена информациjа о размени заробљеника „сви за све“,
али га jе потом неко наводно убио.

– Желимо сазнати jесу ли те приче истините и да ли jе уопште реч о нашем оцу – каже
Душан и додаjе да ће затражити ексхумациjу, али и обдукциjу, тим више што се у извештаjу
о смрти наводи да узрок смрти ниjе потврђен обдукциjом.
Да се сазна пуна истина важно му jе због jош jедне трагичне чињенице. Наиме, Радован
Стоjшић jе доживео сличну судбину као и његови родитељи у Другом светском рату,
коjе су у Негославцима убили усташе, а њихови посмртни остаци никада нису пронађени.
Сам Радован и његова сестра успели су да побегну преко њива. Као 21-годишњак отишао
jе у партизане, где jе 1942. био рањен. С гелерима из борбе живео jе пуних 50 година.
По њима би се, каже Душан, могли препознати и његови посмртни остаци.

Своjе сумње приjавио jе државном тужилаштву у Вуковару, где су му казали да ће предузети
истражне радње. Недавно се обратио и градском комуналном предузећу ГТГ у Винковцима,
где jе добио информациjу о месту очевог гроба. Да jе Душан сам ишао потражити гробно
место 446, не би га никада нашао: гроб се заправо не познаjе jер jе зарастао у траву,
а нема ни крста с именом и презименом.

Иако свестан да jе пред њим мукотрпан посао, оваj 55-годишњак jе чврсто одлучио
да неће одустати од ексхумациjе и обдукциjе. У томе има подршку браће и сестара,
коjи такође желе сазнати шта се догодило, а потом посмртне остатке свог оца, након
20 година, достоjно сахранити у породичну гробницу у Сремским Лазама.

ПИШЕ: Драгана Бошњак

 

Извор: СНВ

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: