Ко се руга жртвама Јасеновца?!

Сваке године у априлу, када сјећања на Концентрациони логор Јасеновац добију појачану пажњу домаћих медија, сјетим се преминулог академика Србољуба Живановића, с којим сам имао част да неколико сати проведем у разговору на тераси Хотела “Босна” у Бањалуци.

Пише: Никола Деретић

Довезао сам га с бањалучког аеродрома по задужењу Удружења “Јасеновац-Доња Градина” које је било организатор више међународних конференција о Јасеновцу. За оне који не знају, академик Живановић био је члан прве комисије антрополога која је у јуну 1964. године обавила истраживања на подручју Доње Градине. Комисију су сачињавали др Вида Бродар, стручни сарадник Института за биологију Универзитета у Љубљани, др Антон Погачник, асистент Антрополошког одсјека Биотехничког факултета у Љубљани, и др Србољуб Живановић, асистент Завода за анатомију Медицинског факултета у Новом Саду.

Према причању академика Живановића, након изјава које је касније дао медијима, схватио је да је то била грешка. У тадашњем режиму говорити о броју жртава у Јасеновцу није било пожељно. Савјет блиског пријатеља запосленог у органима државне безбједности, и неке нежељене ситуације у којим се нашао, упозорили су га да му је лична безбједност угрожена. Имао је срећу да је управо тих дана примио позив међународног тима антрополога ангажованих на истраживачком пројекту у Јужној Африци. Без размишљања је прихватио. Током вишемјесечних истраживања примијећен је као перспективан млади стручњак. Опет по позиву, отишао је у Лондон, гд‌је је остварио завидну радну и научну каријеру. У Југославију није долазио тридесет година.

 Из разговора о раду поменуте комисије посебно сам запамтио и забиљежио:

” Ми, чланови истраживачког тима у којем је уз нас антропологе било и неколико колега других професија, уплашили смо се приближног броја процијењених жртава. Једногласно смо закључили да у извјештају назначимо да је та бројка најмање 700 хиљада. Били смо свјесни врло осјетљиве политичке климе и потпуно сигурни да аргументовано можемо бранити такав налаз мада је и ова бројка за нас била страшна и непојмљива.”

 Након низа прочитаних књига о Јасеновцу, архивских и судских списа, суочио сам се са двије кључне дилеме:

–    Да ли је данас, у научном и журналистичком смислу, понижење полемисати са оним хрватским историчарима и политичарима који су се сврстали међу фалсификаторе броја јасеновачких жртава и своје ревизионистичке намјере довели до бесмисла?

–    Да ли организовање нових научних конференција и округлих столова о Јасеновцу иде наруку управо тим ревизионистима имајући у виду чињеницу да је бројна архивска и друга грађа о Јасеновцу уништена или злонамјерно склоњена?

 Јасан ми је мотив хрватских државника и политичара који су у јавним иступима радикално смањивали број јасеновачких жртава. Прибојавали су се осуде свјетске јавности и евентуалне могућности да Република Хрватска буде проглашена за геноцидну творевину, а Хрвати за геноцидан народ. Историја свједочи да политичка етика, ако је уопште има, у правилу устукне пред постављеним циљевима укључујући и оне који су крајње нехумани и испод људског и политичког достојанства.

 Али, шта је са хрватским историчарима који минимизирају број жртава у систему логора Јасеновац!? Шта им је научна и историјска подлога кад говоре и пишу о овој фабрици смрти? Којим се то релевантним изворима служе? Да ли су свјесни да носе историјску и научну одговорност према хрватском народу ако су им већ изостали хуманост и људски осјећај за невине жртве међу којима је и много припадника њиховог народа? Кад постављам ова питања првенствено мислим на тројицу академика: Стјепана Разума, Јосипа Печарића и Ивана Супека. Уз њих је не мала група историчара и новинара попут мр Младена Ивезића, Игора Вукића и других који се служе монструозним подвалама и најгрубљим фалсификатима. Печарић и Ивезић у својим “(не)ђелима” буквално се ругају јасеновачким жртвама. Тврде да њихов број не може бити већи од пет хиљада. Први то чини у књизи под насловом “Непоћудне књиге – тријумф туђманизма”, а други у књизи “Јасеновачке бајке”.

 Управо због таквих као што су они ево подсјећања на неке релевантне изворе који су давно документовани и имају историјску и правну снагу. Посебно су вриједне изјаве које су непосредно иза рата југословенским истражним органима дали бивши команданти логора Љубо Милош и фра Мирослав Филиповић-Мајсторовић.

Љубо Милош је био командант јасеновачке творнице смрти од половине октобра 1941. до краја маја 1942. године. Његов исказ који је 1952. године изворно објављен у књизи Павелић, аутора Шиме Балена, хрватског политичара и публицисте, у издању Друштва новинара Народне Републике Хрватске, представља један од највреднијих докумената за научна истраживања. Овај командант логора је јасно раздвојио двије врсте жртава. Прва, и вишеструко бројнија, била је из реда оних који су стизали транспортима жељезницом или камионима. Њихов коначан број се никад неће сазнати. Вагони су задржавани на споредном колосијеку. Најдаље у току ноћи заробљеници су одвођени на стратишта. Такве ликвидације по свом броју биле су најмасовније и према признању Љубе Милоша знале су достизати и до 1.500 убијених у току једне ноћи. Ево исјечка из његовог исказа:

“Укупан број ликвидираних заточеника у логору Јасновац ‘Циглана’ са околицом како за моје вријеме, а тако и за цијело постојање логора Јасеновац, не би могао рећи нити ја нити итко други јер транспорти који су упућивани на ликвидацију нису нигд‌је ни у ком случају завођени у књиге или томе слично, а с намјером баш том, да се не би знало колико је људи ликвидирано. У сваком случају тај број је огроман и управо непојмљив…”

Друге жртве, много мање бројности, биле су из реда оних који су у логор стизали одлукама жупских редарстава. Такви су завођени у логорску картотеку и служили у логору и око њега као радна снага. Углавном су то била лица квалификована да обављају различите послове. Међу њима је био и велики број Муслимана и Хрвата оптужених да су противници усташког режима. Ликвидације и једних и других стизале су на ред када би долазили нови транспорти са логорашима квалификованим да их замијене.

Мирослав Филиповић-Мајсторовић, усташки крволок-кољач, некадашњи свештеник фрањевац, југословенским истражним органима је, поред осталог, изјавио:

“У Јасеновцу сам био усташки частник и управитељ логора од конца липња 1942. године до краја листопада 1942. године (5 мјесеци). Признајем да сам лично код јавних стрељања убио око стотину заточеника логора Јасеновац и Градишка… За моје вријеме ликвидирано је у Јасеновцу 20 до 30 хиљада заточеника.” “У Јасеновац сам се вратио 16.4.1945. године гд‌је сам остао до краја. Знам да су у то вријеме биле вађене љешине заточеника из Градине и спаљиване , како би се заметнуо траг почињеним злочинствима. Ја нисам суд‌јеловао у ликвидацији задњих заточеника, него само у ексхумацији.”

Сваки добронамјеран историчар или новинар- истраживач, поредећи изјаве ове двојице пресуђених злочинаца и свједочења преживјелих логораша који су у логору радили као гробари или крпари, лако може уочити да се изјаве џелата и логораша допуњују.

Егон Бергер, Јакоб Финци, Димитрије Секулић и други преживјели логораши-гробари свједочили су да су гробарске послове радили свакодневно и по групама. Памте и велике транспорте када су извршене много масовније ликвидације од уобичајених. Бергер је правим чудом преживио с обзиром на дужину времена проведеног у логору. Своја сјећања објавио је у књизи “44 мјесеца у Јасеновцу”, штампаној у Загребу 1966. године.

“Ја сам био запослен у Јасеновцу као гробар од мјесеца децембра 1941. године и знам да сам са неким друговима покопао дневно око 200 до 300 жртава”, записао је Бергер.

Јакоб Финци је у Јасеновцу радио као гробар само десет дана. У свједочењу које је дао комисији за утврђивање злочина детаљно је описао изнакажене лешеве и процијенио број жртава које је његова група гробара сахранила: “За оно сам десет дана покопао с друговима око 3.000 љешина међу којима сам препознао љешине петорице гробара које су усташе дотукле.”

Изјаве наведених и других преживјелих логораша-гробара подударале су се са изјавама логораша-крпара. То су они логораши који су били задужени да од‌јећу ликвидираних сортирају и пакују у велике бале које су пресоване и отпремане вагонима на творничку прераду.

“Свако јутро, када смо се са ноћишта враћали, на наше стовариште су биле довезене нове гомиле од пет до десет кола крвавог одела и рубља…”, свједочио је Иван Даниловић, кројач из Срема. У Јасеновац је транспортован у јесен 1942. године да ради у “Крпари”. Био је задужен да препознаје и сортира врсте тканина. Преживјели крпари су процјењивали да је на сваким колима била од‌јећа од најмање стотину жртава.

Чак и кад бисмо изјаве логораша и њихових мучитеља оцијенили као непоуздане, шта ћемо са стотинама докумената које су њемачки и италијански војни и други званичници оставили историји у форми службених дописа вишим војним и државним органима.

Генерал Лер, главнокомандујући у команди за југоисток Европе, већ у септембру 1943. године извијестио је централу у Берлину: “Хрвати су неспособни да у овом моменту управљају собом(…), полиција је само посматрач при терористичким чиновима усташа наспрам православног становништва, од којих је, према усташким наводима, око 400.000 побијено.”

Генерал Ернест Фикдао је свом претпостављеном Ханриху Химлеру послао сљедећу оцјену: “Хрватска партијска групација усташа је католичка, недисциплинована, лоше обучена, у борбеном смислу непоуздана, а позната по томе да је између 600 и 700 хиљада конфесионалних и политичких другомишљеника, на балкански начин, побила. Они себе називају хрватски SS.”

Херман Нојбахер, њемачки опуномоћник за југоисточну Европу, написао је: “Када водеће усташе тврде да је око милион Срба поклано, мишљења сам да је то претјерано. На основу извјештаја које сам ја добио, цијеним да се тај број креће око 750 хиљада.”

Енцо Каталди, официр у италијанским војним формацијама, очевидац догађаја, записао је: “Клање Срба од стране Хрвата само 1942. године износило је 356 хиљада.”

Мноштво је оваквих и сличних историјских извора који долазе од страних држављана чија је војничка и политичка улога у том ужасном времену имала посебну тежину и личну одговорност. Наивно би било помислити да горе назначени и други сачувани документи нису били познати хрватским историчарима-фалсификаторима броја жртава у Јасеновцу. Њихова “научна” и задата мисија неће бити поремећена никаквим доказима колико год да су они снажни и документовани. Иако је тематски мучно улазити у било какву полемику са оваквим “кројачима” историје, радо бих им поставио неколико новинарских питања:

–    Ви што умањујете број јасеновачких жртава наводећи као критериј послијератни попис становништва није ваљда да сте као узорке узели само пописе у поткозарским општинама? Шта је са Травником, Ливном, Коњицем, сарајевском регијом, Сремом и другим подручјима тадашње Независне државе Хрватске из којих је цивилно становништво масовно одвођено у Јасеновац? Стари Травничани памте да је из њиховог града уз многе Србе у јасеновачку творницу смрти транспортовано и близу стотину Рома. Никад се нису вратили.

–    Ви што сматрате да је мјеродаван само онај број жртава Јасеновца за који постоје имена и презимена смишљено злоупотребљавате чињенице да је логорска документација у више наврата уништавана и да је вишеструко већи број жртава које су директно из транспортних возила ишле на губилиште. Обје чињенице у својим исказима потврдили су бивши команданти логора Љубо Милош и фра Мирослав Филиповић-Мајсторовић.

–    Ви што тврдите да се у логору Јасеновац хумано поступало према д‌јеци потражите специјално издање листа “Борба” од 16. фебруара 1988. у којем је објављено 11.219 убијене козарачке д‌јеце. То што је ово издање “Борбе” по нечијем налогу тадашњих режимских моћника експресно повучено из продаје не значи да није сачувано. Напротив. Већ дуго кружи интернетом. И шта је са именима малишана с других подручја НДХ чији су невини животи такође скончали у Јасеновцу? Потражите и књигу “Из колијевке у Јасеновац” штампану у Бањалуци 2015. године у којој су 19.432 имена уморених д‌јевојчица и д‌јечака.

–    Да ли сте у својим истраживањима, ако их је уопште и било, процијенили колико је логораша скончало у злогласним Пичилијевим пећима које су у функцији спаљивања жртава почеле радити већ 1942. године. Или, колико је логораша завршило као сировина у логорској фабрици сапуна. Потврђују то гробнице у Доњој Градини у којима су антрополошким истраживањима пронађене огромне количине пепела са остацима људских костију. Неке гробнице биле су испуњене сапунастом масом са остацима људских зуба и коштаних остатака непрерађених у процесу производње сапуна.

–    Да ли знате колико је убијених жртава отпловило Савом и колико их је свакодневно избацивала вода код београдске тврђаве. Сахрањивани су, без ознака, по мјесним гробљима, а највећи број у масовној гробници испод Куле Небојша. О овоме су јавно говорили академик Живановић и академик проф. др Алек Рачић из Београда који се годинама залагао да се испод Куле Небојша подигне споменик у помен жртвама Јасеновца. Некад је на том мјесту било скромно обиљежје коме се изгубио траг.

–    Да ли знате да је београдска фирма “Геосонда” истраживала терен испод Куле Небојша и поуздано констатовала огромне количине људских скелета.

–    Да ли вам је познат број лешева које су Швабе у више наврата минирале када се накупе на стубовима жељезничког моста на Сави и угрозе пловни ток ријеке? Стари Београђани се сјећају тог неугодног мириса људске трулежи који се од Саве ширио све до Сењака и других београдских насеља. И о овоме би вам академик Рачић могао дати много више података.

Оваква и слична питања могу се постављати у недоглед. Једино је питање коме. Поменутим хрватским интелектуалцима, фалсификаторима броја јасеновачких жртава, свакако не. Они су свој научни и морални кредибилитет трајно укаљали.

---

Извор: NEZAVISNE NOVINE