КО НАС ЈЕ КЛЕО НИЈЕ ДАНГУБИО

Србину је гроб светиња и сви се боје да ће им гробове најмилијих неко оскрнавити те су се с тога одлучили да их носе на своју територију.

Пише Станојевић Зоран

Стојим пред кућом кад наилази Јовановић. Знам га заједно смо били у болници. Дан сунчан има и снијега који се топи. Јовановић је сав мокар и умазан блатом. Приђе ми, каже дај мало воде да се оперем да не идем кући овакав.

Па гдје се тако упрља питам. Водим га до пумпе.

Идем пријатељу са гробља замолили ме да помогнем при вађењу погинулих бораца. Мука жива друже мој, мука. Боље у рат још годину него ово радити. Сахраниш па опет вадиш да сахраниш. Вадимо један сандук, он се већ распо, кад га подигосмо он се проломи, угледах прамен косе…

Имаш ли једну ракију пријатељу? Извини ал` добро би ми дошла.

Сипам му ракију, видно је потрешен. Знаш поред мене су гинули људи, рањавани, свашта човјек види али ово, ово је горе него рат. Идем пријатељу фала за ракију.

Сутра кренем на Илиџу да купим хладњак за ауто. На повратку стопирам, стаде ми неки човјек са камионом. Кажем до Хаџића, ајде упадај и ја ћу тамо ал морам прво до гробља у Влаково. Каже вози сандуке за гробље ваде се погинули борци.

Стижемо до гробља око капеле сандук до сандука. Помажу му да истовари. Снијег у току ноћи прекрио све. На гробљу потпуна тишина. Током рата сам се увијек плашио тишине. Само се по некад зачује грактање по неке усамљене вране. Почињу да пристижу аути. Неки у приколицама возе сандуке а неки на галерији.

Недалеко испред мене два човјека ашовом избацују земљу из једне гробнице. Мокра земља једва се одваја од ашова. Поред њих на стази паркиран стојадин, на галерији дрвени сандук. Десно и лијево од њих негдје тројица, негдје четворица исто тако у тишини копају влажну земљу. Већином је то најближа родбина покојника. Они тек пристигли се крсте изнад гробница, прво лагано ваде крстове, скупљају отпала слова и почињу да копају.

Само се понекад зачује звук аута, истоварање ковчега и метални звук лопате којом ударају у нешто тврдо да отресу влажну земљу. Нико не плаче нити јауче. Свак се бори са својом муком у својој души.

Једва чекам да одем са овог тужног мјеста али возач камиона отишо да неком помогне. Влаковско гробље је опасано насипима. Иза сваког насипа је одређена површина за сахрањивање. Иза тих насипа почеше да излазе људи са ковчезима. Неко вуче ковчеге по снијегу, неко на колицима.

Близу мене четворица донесоше већ распаднути ковчег, на коме се поклопац проломио. Држе за ужад која су провучена испод ковчега, из њега још цури вода. Скоро свака гробница је пуна воде. За њима један момчић носи крст. Видим само годину погибије 1992. Приносе други ковчег у који ће га убацити. Приликом подизања поломи се даска и из ковчега извири војничка чизма.Брзо га спусте ваде жицу и стежу га. Поново га подижу и убацују у већи ковчег. Постављају поклопац и закивају га ексерима. Ударци чекића у тишини одјекују као ударање у бубњеве. Најстарији међу њима очита Оче наш. Крстим се са њима.

Подигоше крст, прочитам Милош и само прво слово презимена П… Остала слова отпала као и бројеви са годином рођења.

Србину је гроб светиња и сви се боје да ће им гробове најмилијих неко оскрнавити те су се с тога одлучили да их носе на своју територију. Њежно га убацују у приколицу и крећу не прозборивши ни ријечи. Звук аута поремети тишину. Гледам за њима.

У даљини Игман прекривен снијегом. Можда је несрећник погино баш горе. Гробљем поново завлада тишина. Само понекад се зачује удар лопате о влажне ковчеге у земљи.

Ко нас је клео није дангубио.

Поново загракте вране. Језиво их је слушати. Кажу да су тако гавранови грактали послије битке на Косову. Колико несреће на једном мјесту.

Кад смо стигли до гробља било је скоро све бијело. По нека хумка се црнила у снијегу, сад их је на десетине. Број људи се константно повећава као и број откопних гробова.

Напокон возач камиона стигне. Пантоле и руке му умазане блатом. Снијегом протрља руке мало очисти ципеле и кренемо.

Извади ту флашу ракије из торбе и потегни – говори ми.

Потегнем добар гутљај, па му додам. И он добро потегне па ми каже – Благо теби друже па си рањен па ово не мораш гледати, нити коме помагати. Оно ми је стриц што сам му помаго… Погино му син. Имо је само дваес` једну.

Поново потегну из флаше а низ лице му се скотрља суза. И ја имам погинулих рођака и сад би сигурно и ја помаго стричевима али због тешког рањавања то не могу.

Хвала ти Боже па ме спаси ових мука помислим и поново потегнем из флаше.

Извор: Бојан Вегара – Фејсбук страница