Pisah i pisaću – lako li je poznati srpska sela nad Srebrenicom – nema ih!
Piše: Mihailo Medenica
Hoće li ko danas požaliti rod moj?
Ima li suza za srpsku krv, za stradalničke raspete kosti, za preklane vratove zdravičara i kosaca…?
Za mrtvu majku nad mrtvim detetom u mrtvome domu živoga ognja?
Ko će oplakati obešenog djeda kraj obešenog sina nad obešenim unukom… porodično stablo Srbinovo…
Ko će nad Srebrenicom poznati gde su bila srpska sela, u kom trnu i
šikari da zapali sveću, koji potok da pregazi a da potok ne jaukne, koji
kamen da prevrne a ne prevrne drob starice raspolućene na dvoje, na
troje…
Koliko je sinova oplakala na toliko raspolućena…
Pisah i pisaću – lako li je poznati srpska sela nad Srebrenicom – nema ih!
Gde god se pogled otrgne, ustrči i stane da zavija – tu su.
Gde to još papratištima, trnu, ljuticu, omarima i koprivištu možeš nazvati: „Pomaže Bog“ i da ti Bogom odgovore…?
Gde ledine, vetrovi i kamenjari rane u Badnjake i položajnike, a pusta guvna slave i preslavljaju svece pod nedoklanim ikonama i rasporenim kandilima…?
Ima li suza za grobne livade i rodne grobove?
Ništa ko kost Srbinova ne rađa…
Gde je Gospod posejao – zveri su požnjele, al ko da otuži kad to je samo Srbin…?
Majke rađaju da imaju za čim da nariču, jel da?
Ne stignu da se nagledaju očiju kad već stasale da ih sabiraju u krvave marame…
One mirazne, jer što je Srpkinji devojačka sprema do crnine i tužbalice.
Ima li vas, ovlašceni zastupnici jada, da danas zastanete nad jadom
srpskim, da vidite gde šuma krvari kad joj koru zaparate, gde ptići ne
uzleću iz gnezda, gde vuci zacvile u bolu i podviju repove, gde se
oblaci naboraju nebom ko bore na licu starca… starca raspetog na
plugove, na sinove, na silovane snahe, nedorečene psaltire i nedopevane
tropare.
Ima li ko jecaja za neozorena jutrenja, ustreljene liturgije, zadavljena pričešca…?
Ko će se, vrli neljudi, danas uspeti do nekoševine više Srebrenice, tamo gde je lako poznati srpska sela – gde god ih ne vidiš tu su bila, da požali krv roda mog?
Požaliće Srbin i isplakati svačiju ranu, no njegove rane nikada nikoga boleti neće…
Za svačiju suzu u oku imam konačišta, no hoće li iko zaplakati za selima roda mog…?
Onima više Srebrenice, lako ih je poznati – gde misliš da si zalutao u neviđbog – tu je Bog!
Gde ne vidiš groblja – na groblju si.
Gde se sapleteš o panj – sapleo si se o prag Srbinov!
Gde se nebo nabora pa popara – tu se preklani vratovi Gospodom dozivaju.
Gde čuješ tišinu tu se majka sinovima raduje.
Gde je trava prerasla čoveka – tu je Srbin nadrasto u večnost.
Požali ga, belosvetski žalitelju, ko je nad kostima roda mojeg zaplakao – duši je svojoj manastir podigao.
Pitaj gde su srpska sela nad Srebrenicom, gde god se sa stidom zagledaju – tu su bila, biće i doveka.
Izvor: IN4S