Збогом родна огњишта

Нико не зна због чега се, уместо у Грчкоj пут спасења пронашао у Словениjи

Павле Ђуришић jе послушао погрешно наређење

ОДЛУКОМ Врховне команде Југословенске воjске у отаџбини воjвода Павле Ђуришић постављен jе за команданта свих четничких снага Црне Горе, Боке и Санџака. Још краjем августа те 1944. кружиле су виjести о предстоjећоj англо-америчкоj инвазиjи на Балкан, па jе Ђуришић, како наводи Горан Киковић у своjоj књизи “Воjвода Павле Ђуришић”, добио задатак да са своjим снагама крене према Приморjу и изврши припреме за дочек западних савезника. Послиjе више сукоба с партизанима и привременог заузимања више градова на сjеверу Црне Горе, Ђуришић се нашао у Подгорици гдjе jе позвао националне борце и становништво Црне Горе, Боке и Старог Раса да се окупе “на општи збор 25. септембра, гдjе ће се извршити смотра за дочек Југословенске воjске ван отаџбине”. За њим су кренули многи стариjи и млађи људи, жене па и голобради дjечаци са сjевера Црне Горе, нериjетко циjеле фамилиjе, како из Васоjевића, тако и из других племена, коjи су у наjширем смислу риjечи били антикомунисти и коjима jе, како су резоновали, било мjесто “уз свога воjводу”. Савезници се, међутим, нису искрцали на Црногорском приморjу како се очекивало, него на албанскоj обали, а онда ступили и на грчко тле, што jе присилило Ђуришића да одступи од своjих планова.

На састанку краjем септембра 1944. године, коме jе присуствовао Ђуришић, остали четнички команданти и jедна група грађанских политичара, одлучено jе да се формира мисиjа коjа би пошла у Италиjу, тамо се повезала са савезницима и обjаснила им ситуациjу у Црноj Гори. Недељу дана касниjе мисиjа jе кренула из Боке бродом на коjи jе jедна њемачка батериjа отворила ватру и преживjела су само два члана. Друга мисиjа, на челу са Душаном Влаховићем, такође ниjе успjела да се домогне Италиjе, па jе преостало да се покуша повезивање са британским снагама у Албаниjи и Грчкоj.

А како су се у Будви, пред полазак у неизвjесност Грбљана и Маињана, окупили на договор, прича Стево Борета, коjи jе тог новембра имао двадесет година, у књизи “Злочин без казне” Драгана Барjактаревића. Потомак старе српске породице из Маина, одане краљу и Српскоj православноj цркви, о онима коjи су са њим кренули ка jугу, каже:

– Били су то, приjе свега, истински патриоти. Срби, одани краљу и отаџбини. А коме би друго? Ко jе у Маинама тада знао шта jе комунизам? Никад ту за вриjеме старе Југославиjе ниjе било никаквих комуниста. Националисти су, углавном, овдjе држали страже и чували своjе куће: они су, наjпрецизниjе речено, били домаћини, добростоjећи домаћини, незамjерени, jер никаквих сукоба ту ниjе ни било. Нико ниjе имао окупаторску пушку, да jа знам. Свако ко jе био воjник бивше jугословенске воjске имао jе своjу пушку.

Скуп пред полазак ка Скадру одржан jе тог новембра на платоу испред хотела “Авала” и испред врата старе Будве. Била jе то велика група људи с неколико Паштровића и Будвана. Многи очеви водили су синове, па jе било и оних са по петнаест, шеснаест година, било jе и жена. Свима коjи су пошли у непознато се мутио поглед док су за њима остаjали маслињаци Паштровића и Будве у чиjим крошњама jе остало њихово дjетињство. Свако понаособ jе имао исто или слично питање: “Боже, куда то идемо, да ли ћемо се и када вратити на стара огњишта?”

Путовали су два дана до Скадра, и то ће, испоставиће се касниjе, бити наjлакша дионца ове крваве путање. Преноћили су у згради Монопола на Пристану, а следећи дан предвече били су у Скадру. Било jе планирано да се у овом граду на опjеваноj Боjани, за коjи су горели и гинули Црногорци, окупе остале jединице из Црне Горе, Санџака и Србиjе, како би наставили пут ка Грчкоj гдjе су, наводно, чекали савезници, Енглези, приjе свих.

НАРЕДБА ЈЕ ГЛАСИЛА: НА ПУТ

У БОСНУ!
У СВОЈОЈ књизи “Албум црногорских четника” Драгољуб Шћекић каже да су националне снаге коjе су се повлачиле из Србиjе стигле до Дрине, гдjе су “према предвиђеном плану Врховне команде имале да наставе концентрациjу снага према Црноj Гори и Приморjу”, да би се кренуло на пут преко Албаниjе. Но, по овом аутору, сасвим другу одлуку jе донео ђенерал Мирослав Трифуновић, командант Србиjе, како су га називали. Да се одступа преко Босне он jе, како пише Шћекић, одлучио своjевољно не консултуjући се с Врховом командом. Воjничка дисциплина jе Павлу Ђуришићу наложила да испоштуjе наредбу коjа jе стигла.

Тих новембарских дана, када су у Скадар стигли Приморци, али не с Њемцима, како су, по сjећању Борете комунисти били просули лажну информациjу како би их опањкали код народа, Павле Ђуришић, главнокомандуjући четничких снага на подручjу Црне Горе, Боке и Санџака, настоjао jе да се с албанским антикомунистима договори о мирном преласку Албаниjе. Један од учесника тих преговора др Илиjа Вуjовић, сjећаjући се тих дана, пише како му jе Ђуришић у свом штабу, коjи се тада налазио у Зети, 15. новембра, између осталог, саопштио да jе Дража Михаиловић, командант Југословенске воjске у отаџбини, наредио “да ти пођеш и поведеш jедну делегациjу у Скадар да са националном албанском владом склопите и потпишете jедан уговор о заjедничкоj сарадњи и нашем евентуалном повлачењу преко Албаниjе за Грчку… На челу Албанске владе налази се наш приjатељ Марк Ђон Маркаj”.

Павле jе одраниjе познавао Маркаjа, с коjим се и више пута срео. У делегациjи, коjа jе планирана за пут према Скадру били су утицаjни људи. Поред Вуjовића за преговоре су одређени Љубомир Вуксановић, Саво Вулетић, Дервиш Омербашић, Пренк Цаља, Димитриjе Бољевић, Лазар Богетић и Илиjа Ивановић. Уз велику помоћ среског начелника, капетана Филипа Дракића, Вуjовић и Вуксановић су лађом, избjегаваjући партизане коjи су већ били загосподарили jужном обалом jезера, односно Црмницом, допутовали у тада наjвећи албански град. Тамо им се, по сjећању Вуjовића, придружио Омербашић, коjи jе раниjе био стигао.

Др Вуjовић jе по сjећању реконструисао Конвенциjу коjу су потписали чланови делегациjе и албански антикомунисти 20, а можда и 22. новембра, коjом се “албанске националне снаге стављаjу под команду ђенерала Драже Михаиловића и прикључуjу се четничким jединицама Команде Црне Горе и Санџака коjима командуjе воjвода Павле Ђуришић”. У тачки три (укупно их jе било пет) стоjи да “албанске националне снаге осигураваjу пут и слободан пролаз од Скадра до грчке границе ако то буде наредила Југословенска врховна команда, да ови тамо иду и пробиjаjу неприjатељски ланац ради прикључења савезничким трупама, коjе се налазе на грчкоj териториjи…”

Конвенциjа jе, по сjећању Вуjовића, одмах по повратку делегациjе у Црну Гору, преко Илиjе Ивановића, уручена Ђуришићу. Др Вуjовић се убрзо потом срео са Ђуришићем коjи му jе казао да jе радио-везом с овим документом упознат Дража Михаиловић коjи jе због учињеног посла “изразио задовољство”.

Због чега jе “албанска конвенциjа” остала мртво слово на папиру, а умjесто Грчке одабрана сасвим друга дестинациjа “до коjе ваља доћи и наћи спас”, ниjе у потпуности расвиjетљено. Извjесно jе да jе наредба о промjени руте стигла из Србиjе и да ниjе наишла на одушевљење Великог збjега коjи jе постепено формиран у околини Подгорице, наjвећим диjелом у Зети. Знало се, наиме, добро шта значи зими пролазити босанске гудуре, на путу према Словениjи коjа jе одређена као ново мjесто сусрета са савезницима.

Пише: Саво Греговић

Сутра: Братско крваво коло

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Словеначко крваво пролеће 1945. године I

Словеначко крваво пролеће 1945. године II

Словеначко крваво пролеће 1945. године III

Словеначко крваво пролеће 1945. године IV

Словеначко крваво пролеће 1945. године V

Словеначко крваво пролеће 1945. године VI

Словеначко крваво пролеће 1945. године VII

Словеначко крваво пролеће 1945. године VIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године IX

Словеначко крваво пролеће 1945. године X

Словеначко крваво пролеће 1945. године XII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXV