Збег креће на велики пут

Жестока пропаганда рушила jе мостове за превазилажење братоубилачке борбе

Митрополит Јоаникиjе повлачио се са своjим народом

У Великом збjегу коjи се у Фармацима код Подгорице спремао на велики пут чиjу трасу готово нико ниjе поуздано знао, налазио се и приличан броj људи из Љешанске нахиjе. Према казивању Благоте П. Вукчевића у фељтону коjи су обjавиле подгоричке “Виjести” (април и маj 2009.) под наднасловом “Свjедочанства о страдању црногорских четника и цивила у Словениjи 1945. године” “било jе укупно моjих племеника од Ситнице до Ставора двиjе стотине воjника”. Од 67 његових братственика, само се дванаест вратило своjим кућама. Три његова стариjа брата, Милутин, Мирко и Бошко заувиjек су остали у шумама Похорjа, док jе он, зато што jе имао само осамнаест година, остао жив.

– У Црноj Гори jе постоjала изрека: “Брат брата до jаме, а у jаму неће.” – испричао jе Вукчевић, коjи се са своjима наjближима нашао у колони коjа jе, како се говорило, кренула да одступи. На несрећу нашег народа, баш се то догодило. Злочини све четири године рата нису посустаjали. Праћени жестоком идеолошком пропагандом с обиjе стране, рушили су све мостове превазилажења крваве братоубилачке борбе.

Благота П. Вукчевић наводи и примjере. Антикомунистичка пропаганда ширила jе виjести да су комунисти стриjељали 137 Цетињана приликом ослобођења Цетиња, без суда. То jе, каже он, било дjелимично тачно. Према сазнањима до коjих jе касниjе дошао, убиjено jе њих 40.

– До нас jе такође допрла виjест да су комунисти, без саслушања, стриjељали 150 Грбљана коjи су им се предали, док jе касниjе саопштено да се ради о цифри од 78 – рекао jе Вукчевић.

По његовом свjедочењу, у ондашњоj Подгорици и њеноj околини нашло се између 15.000 и 20.000 људи коjи су риjешили да напусте Црну Гору. Разлога jе, као и за сваку важниjу одлуку коjа покреће већи броj људи на неку акциjу, односно кретање, било више. Вукчевић указуjе на jедан коjи се може назвати преувеличавање чињеница. А пошто се радило о наjосjетљивиjем питању, о убиjању људи, гдjе jе свака цифра превелика жртва, дакле, посљедице коjе су из ових прича настале, звале су се: несигурност и страх.

Ближио се краj jесени, у околини Подгорице jе постаjало све тjесниjе, било jе извjесно да од доласка србиjанских четника (око 100.000) у Црну Гору ради отварања “jужног фронта” и прикључивања савезничким снагама нема ништа, а ту jе била и наредба о покрету ка Босни, око чиjег ауторства ће остати доста непознаница.

Освануло jе шесто децембарско jутро, када jе формирана наjнесретниjа колона коjа ће се краjем Другог свjетског рата кретати Европом.

ОДСТУПНИЦИ
НИСУ протекла ни два пуна дана, а почело jе страданиjе Великог збега. Одступнике прво нападаjу партизани, а потом и jедна формациjа Албанаца у коjоj jе било око двиjе хиљаде воjника коjе су предводили црногорски комунисти. Убрзо потом, 11. и 12. децембра избjегличку колону на потезу Веруша-Јабука-Матешево-Колашин, напада англо-америчка авиjациjа.

– Сваки домаћин код коjега смо становали дао нам jе храну за пет дана, забиљежио jе Стеван Ј. Вучетић. – Воjска jе реквирирала кроз Зету и Бjелопавлиће око 500 волова. Из складишта Управе монопола у Подгорици достављено jе сваком борцу и избjеглици по двиjе стотине пакетића цигарет-папира и резаног дувана, колико jе ко желио да понесе. Подиjељени су завоjи за ране, док других љекова ниjе било. Поворку jе пратило 1.500 натоварених коња и мазги, око 200 сељачких кола и десетак путничких и теретних аутомобила. Кроз мрачну, тиху ноћ колона jе одмицала уз Братоножиће. Њени први редови су били већ прешли планину Вjетерник, када су последњи кретали из Дољана, код Подгорице.

У дугачкоj колони, налазио се цио Национални комитет, коjи jе, по сjећању Предрага Љ. Цемовића, био формиран 19. новембра од “елитних представника Црне Горе, Боке и Старог Раса”. Почасни предсjедник jе био митрополит црногорско-приморски Јоаникиjе, предсjедник Миљан Радоњић, бивши народни посланик, а секретар новинар Митар Митровић. Чланови су били: Саво Вулетић, бивши министар, Лазар Дамjановић, судиjа Великог суда, његов колега Вукашин Вукашиновић, Радослав Драговић, бивши државни тужилац, др Никола Јерговић, адвокат, Велимир Јоjић, бивши народни посланик, професор Бранко Мустур, др Никола Костић, директор гимназиjе, Милан Буj, адвокат, Милан Поповић, учитељ, Божидар Томовић, судиjа Михаило Јовановић, Милан Радовић, хотелиjер, Ново Ђукић, судиjа, Ђукан Анђелић, Душан Поповић, срески начелник, Јаков Вуксановић, судиjа, Новак Бошковић, начелник Просвjетног одjељења Банске управе, Милош Перовић, учитељ, Милош Браjовић, учитељ, Саво Радоњић, правни референт Хипотекарне банке, др Лука Вукмановић, свештеник, професори Јован Јоветић и Јован Јефтић.

У Команди jугословенске воjске у отаџбини за Црну Гору, непосредно пред покрет били су: Павле Ђуришић, потпуковник, командант, Блажо Гоjнић, потпуковник, замjеник команданта, Симо Миjушковић, начелник Штаба, Јован Радоњић, замjеник начелника Штаба, Ђуро Иветић, командант Приморске бригаде, Владо Пламенац, командант Црмничко-риjечке бригаде, Блажо Јововић, замjеник команданта Приморско-риjечке бригаде, Васо Вукчевић, командант Љешанско-љешкопољско-зетске бригаде, Илиjа Ивановић, командант Кучко-братоножићке бригаде, Иван Јаничић, командант Вучедолске бригаде, Бећир Томовић, командант Колашинске бригаде, Драгољуб Добрашиновић, командант Беранске бригаде, Владан Шћепановић, командант Бjелопољске бригаде, Милош Марjановић, замjеник команданта Бjелопољске бригаде, Симо Дукановић, командант Никшићке бригаде, Милош Павићевић, командант Острошке бригаде, Алекса Леко Лалић, командант посебне оперативне групе, и Шпиро Стоjановић, командант избjегличке колоне у одступању.

У командном саставу важниjи официри су били: потпуковник Божо Јоксимовић, маjори Душан Арсовић и Вуксан Цимбаљевић, капетани Душан Вуjадиновић, Вук Бећковић, Машан Аџић, Боро Даконовић, Милутин Јеловац, Вељко Томовић, Милутин Букилић, Мића Марjановић, Марко Вучинић, Петар Ђуковић, Леко Шошкић, поручници Александар Дашић и Бранко Булатовић, потпоручник Батрић Јеврић, др Вукота Дедовић, др Милета Бабовић и др Василиjе Голубовић.

Иако су скромни товари “путника на Запад” били препуни брига због свега што се догодило претходних недеља, али и због стања на ширим просторима Југославиjе, тих првих часова покрета, било jе и наде. Храбриле су путнике приче да се наводно Енглезима саопштава на сваком километру, где се збjег налази, да нема опасности од бомбардовања. То jе значило да ће пут колико-толико бити сигуран, а с друге стране Енглези сигурно чекаjу “тамо далеко”.

Пише: Саво Греговић

Сутра: Први лелеци за синовима

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Словеначко крваво пролеће 1945. године I

Словеначко крваво пролеће 1945. године II

Словеначко крваво пролеће 1945. године III

Словеначко крваво пролеће 1945. године IV

Словеначко крваво пролеће 1945. године V

Словеначко крваво пролеће 1945. године VI

Словеначко крваво пролеће 1945. године VII

Словеначко крваво пролеће 1945. године VIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године IX

Словеначко крваво пролеће 1945. године X

Словеначко крваво пролеће 1945. године XI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXV