Трагика братског расцепа

Сукоби међу људима ретко где су тако доживљени као код нас, у нашем народу

Родна кућа Оца Луке и народног хероjа Темпа Вукмановића

Још jедан отац и син кренули су на безнадни пут наде. Свештеник др Лука Вукмановић, заљубљеник вjере, оличење хришћанског морала, скроман, а широке културе и образовања, како га сjенчи у уводу Лукиних сабраних дjела Павле Кондић, монах Митрополиjе црногорско-приморске, повео jе са собом наjстариjег сина Чеда, четрнаестогодишњака. Код куће су с маjком остала млађа дjеца Косара, Никола и Роксанда. Чедо ће преживjети пакао Босне, Хрватске и Словениjе, а свештеномученик Лука, коjега ће Српска православна црква више децениjа касниjе прогласити за свеца, биће погубљен у Камничкоj Бистрици, о чему ће касниjе бити више риjечи.

Описуjући расцjеп и сукоб у људима, “коjи у суштини има егзистенциjалне, да не кажемо метафизичке посљедице, риjетко гдjе тако доживљен као код нас, у нашем народу и на нашем простору”, митрополит црногорско-приморски Амфилохиjе, у предговору сабраних дjела свештеномученика Луке Вукмановића, наглашава да jе “jедан од изразито карактеристичних примjера таквог расцjепа породица Николе Савићева Вукмановића у Црмници”. “Син Лука”, пише митрополит, “израстао jе у угледног хришћанина, свештеника и свештеномученика, а други син Светозар Темпо у великог револуционара, заговорника обезбожене антихришћанске идеологиjе.”

– Мене jе као и циjелу ужу фамилиjу, пут одвео из црмничког села Подгор, у коjему сам рођен, у Скопље гдjе jе jедно вриjеме отац, професор, доктор теолошких наука, службовао – прича др Чедо Вукмановић. По повратку из Скопља, преселили смо се на Цетиње, гдjе jе Лука био професор у гимназиjи и Богословиjи. У староj црногорскоj престоници сам завршио четири разреда ниже гимназиjе када jе отац одлучио да кренемо. Био jе убиjеђени антикомуниста, али никако и сарадник окупатора, што ће показати касниjа истраживања. Плашио се да ће му партизани због његове антикомунистичке дjелатности убити наjстариjег сина. Прикључили смо се jедноj групациjи четничко-националистичкоj у коjоj jе било између 800 и 900 људи. Стигли смо у Зету jер смо били убиjеђени да крећемо преко Албаниjе за Грчку.

У књизи “Моjа породица” много година касниjе, у коjоj ће готово двиjе стотине од укупно 320 страница посветити свом брату Луки, Светозар Темпо Вукмановић настоjи да обjасни разлоге за Лукино одступање.

– Прве информациjе сам добио од његове жене, моjе снахе Драге. Када сам jе запитао да ли су органи наше власти, када су партизани ослободили Цетиње, долазили код њих и тражили Луку ради хапшења, одговорила jе: “Ниjе долазио нико”. Одговорила jе да, колико зна, ниjе било никаквог притиска на њега. При поласку jоj jе рекао да мора да се повлачи jер мисли да ће га партизани стриjељати као свештеника и свог идеолошког противника. Рекао jоj jе да мора да поведе наjстариjег сина. То jе образложио мишљу да би га партизани силом мобилисали и организовали његово убиство “да му се освете”. Казао jе жени да се повлачи са митрополитом и свештенством до Подгорице, а онда ће преко Скадра до савезника, па потом на запад. Она га jе одвраћала од тога говорећи му да ниjе никога убио, ниjе никога шпиjунирао, ниjе помагао окупатору – пише Темпо.

Темпо ће, трагаjући за истином о Луки, захтиjевати од свог зета Јова Миjача, високог функционера Министарства унутрашњих послова Црне Горе, да прегледа архиву Удбе из тог времена.

– Рекао ми jе – пише Темпо – да у архиви нема ништа против Луке, осим што jе држао бесjеду на сахрани генерала Иличковића коjега су 1942. стриjељали партизани и том приликом казао да jе то обично криминално убиство. Са тим сам се у потпуности слагао, jер стриjељање генерала Иличковића и многа друга стриjељања, коjа су партизани починили у Црмници, а и другдjе, нису била ништа друго него криминална убиства, коjа jе требало да сприjече посљедице коjе су настале усљед безумне политике руководства комуниста устанком. Руководство jе jедног дана позвало народ (и он му се одазвао) на оружани устанак, а већ сљедећег или трећег дана издало директиву да jе било погрешно ићи на оружани устанак и да народ треба да се врати кућама (практично да се преда окупаторима). У таквим условима било jе нормално очекивати да ће се jавити колебање народа у исправност одлуке о оружаном устанку. Још jе безумниjе било сматрати да се може сприjечити вал неповjерења у комунисте због терора и оваквих стриjељања.

У том накнадном истраживању о Луки, Темпо се обратио двоjици своjих угледних братственика коjи су, током рата, живjели и радили на Цетињу. Били су то уважени интелектуалци, доктори историjских и књижевних наука браћа Јован и Саво Вукмановић, професори цетињске гимназиjе. Јован jе неко вриjеме, током рата, боравио у цетињском затвору као талац.

– Обавиjестили су ме да jе Лука био под непрекидном присмотром и сумњом да jе “прикривени комуниста”, пише Светозар Вукмановић. – Приговарано му jе да jе у почетку поздравио оружани тринаестоjулски устанак. Истицано jе да има брата у врховном руководству партизана, а ниjе му заборављена ни сарадња са комунистима у борби против Конкордата.

Лука Вукмановић, потоњи светитељ Лука Црмнички, дакако ниjе био прикривен ни у чему. Ниjе, наравно, био комуниста него jедан од наjжешћих критичара те идеологиjе, коjи jе то чинио зналачки и аргументовано. Био jе слободар у срцу и у наjбољоj традициjи свога краjа, па самим тиме и човjек коjему jе окупациjа и Црне Горе и тадашње Југославиjе, тешко пала.

– Моj отац, иако jе кратко живио, био jе плодан стваралац и научни радник. Године 1940. на Православном богословском факултету у Београду одбранио jе докторску дисертациjу Материjалистичко и хришћанско схватање историjе. По оцjенама мериторних била jе то наjбоља критика марксизма изречена од стране jедног свештеника Српске православне цркве. Лука ниjе био плашљивац, ниjе желио да се скрива. Боjао се само онога сjутра, коjе може његовоj дjеци дониjети много невоља, jер га jе четворогодишње искуство учило да не може вjеровати онима коjи ликвидираjу без суђења и доказане кривице. Стога jе повео мене на пут, на коjему, нажалост, неће умаћи тоj приjекоj руци новога времена и идеологиjе у име коjе су почињена зла – каже Чедо Вукмановић.

ЛОВ НА ЧЕТНИКЕ

У “ограниченоj зетскоj котлини”, према сjећању Уроша Зоњића, положаj националних одреда био jе све тежи и несигурниjи.

– Неизвjесност нас jе притискала, готово да смо и ми били спремни да се вратимо кућама, присjећа се тих дана непосредно пред велики покрет коjи ће услиjедити Владо Никлановић. – А онда jе код нас сав избезумљен бануо Дано Пеков Ивановић причаjући о грозоморном масакру у Старом Бару. Прича о злочину се брзо проширила, па су и остали коjи су намjеравали да пођу своjим домовима, одлучили да крену даље ка Босни. И из других краjева Црне Горе су стизале информациjе о “лову на четнике”, па jе повратак своjима био искључен.

У том свеопштем народном азилу, коjи jе тих дана има око 12.000 људи, како пише Урош Зоњић, нашла се и готово циjела стариjа интелигенциjа Црне Горе, Боке и дjелова Санџака. Међу њима били су и скоро сви свештеници Црногорско-приморске митрополиjе са сиjедим митрополитом Јоаникиjем (Липовцем) на челу.

Пише: Саво Греговић

Сутра: На мети комуниста jе био и сам Бог

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Словеначко крваво пролеће 1945. године I

Словеначко крваво пролеће 1945. године II

Словеначко крваво пролеће 1945. године III

Словеначко крваво пролеће 1945. године IV

Словеначко крваво пролеће 1945. године V

Словеначко крваво пролеће 1945. године VI

Словеначко крваво пролеће 1945. године VII

Словеначко крваво пролеће 1945. године VIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године IX

Словеначко крваво пролеће 1945. године X

Словеначко крваво пролеће 1945. године XI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXV