ТОТАЛНИ ГЕНОЦИД

Поводом обjављивања књиге „Тотални геноцид – Nezavisna država Hrvatska 1941-1945”аутора Динка Давидова

Као истраживач коjи jе читав радни век провео у изучавању српских културноисториjских споменика, Динко Давидов jе jош пре неколико децениjа почео да сабира архивске материjале и фото-документациjу о српским сакралним обjектима (црквама и манастирима) коjе су уништиле, оштетиле и опљачкале усташе на подручjима Независне Државе Хрватске. Као и сваки Србин у коjем ниjе згаснуло српско национално осећање, а таквих данас, на нашу жалост и срамоту, има напретек, до бола дирнут размерама усташког геноцида коjем jе тешко наћи сличности чак и са наjзлогласниjим барбарским поступцима широм земљине кугле, Давидов jе одлучио да отргне од заборава усташке злочине, да их, колико jе то данас могуће, што више и што уверљивиjе, аутентичним доказима разобличи и све коjи су спремни на заборав, на намерно заташкавање и умањивање злодела, подсети на размере злочина, на њихове починиоце и на циљеве коjе су злочинима желели да постигну.

КУЛТУРОЦИД Аутор jе одлучио да обjави ову књигу и зато што сматра да jе уништавање српских црквено-историjских споменика недовољно познато, или сасвим непознато, благодарећи послератном комунистичком диктату о забораву истине. Због тога jе, каже он, сам поjам геноцид хрватских усташа и све што таj поjам садржи, био осуђен на заборав. Била jе то, наглашава аутор, комунистичка политичка опросница на чиjоj jе основи неговано братство и jединство, идеолошка подлога титоистичке Југославиjе. Руководство те Југославиjе постарало се, и у томе jе у знатноj мери успело, да обманама сакриjе истину о геноциду не само у земљи него и у послератноj Европи. Давидов наглашава да ни у jедноj области поробљене Европе у Другом светском рату ниjе уништено толико културноисториjских споменика колико jе то учињено на тлу Независне Државе Хрватске. Статистички исказано, у периоду од 1941. до 1945. године разрушено jе, спаљено, оскрнављено и опљачкано више од 450 српских православних храмова. У тим храмовима уништени су монументални иконостаси, хиљаде икона, велики броj рукописних и уникатних књига, међу коjима су и књиге рођених, венчаних и умрлих, обимна архивска грађа и велики броj црквених обредних предмета културноисториjског значаjа и лепоте.

„Културоцид“ учињен од представника народа коjи се поноси хиљадугодишњом културом изведен jе по давно смишљеном плану и с jасним циљем. Стога што jе „плодотворна религиозна и национална мисиjа Српске православне цркве суштински сметала усташким и клерикалним круговима“ Хрватске, они су се на њу устремили с намером да jе униште и затру историjске белеге српског постоjања. Не бираjући средства, одлучили су да створе велику, етнички и религиозно чисту римокатоличку хрватску државу. С тим циљем усташе су се окомиле на српскоправославне црквене споменике, наjуверљивиjе сведоке вековне присутности Срба у Славониjи, Хрватскоj, Далмациjи, Босни, Херцеговини и Срему. У време постоjања усташке државе камионима су у jасеновачки логор довожени товари поломљених икона из порушених српских цркава. Ту су, како каже Давидов, иконе цепане као дрва и употребљаване као огрев за загревање логорских канцелариjа. Тим истим камионима коjима су превожене иконе, у логор су довожене и жртве. Тим истим секирама, коjима су цепане иконе, мрскане су и главе жртава.

ПРИКРИВАЊЕ Давидов подсећа да jе прикривање правих извршилаца геноцида над српским народом и његовим културним наслеђем започело одмах по окончању рата. У извештаjу коjи jе комунистичка Југославиjа 1945. године поднела међународноj Комисиjи за репарациjе, у коjем jе реч о броjу уништених и оштећених православних цркава, икона, религиозних одора и црквеног посуђа, ниjе речено да су таj злочин починиле Павелићеве усташе, већ „немачки окупатори, као и други фашистички окупатори“, коjи су на различите начине оскрнавили „цркве и манастире претвараjући их у затворе, места за мучење, штале, складишта мунициjе и стоваришта“. Тиме jе започето а касниjе систематски настављено ослобађање од кривице правих извршилаца злочина а одговорност jе пребачена на немачког окупатора. Међутим, истина jе да су усташе уништиле 90 одсто српских историjских знаменитости, а немачке окупаторске jединице мање од 10 одсто, и то претежно током ратних операциjа у Срему. Истине ради, Давидов наглашава да немачка окупаторска воjска ниjе рушила српске православне цркве у Србиjи, нити jе италиjанска воjска то чинила у Далмациjи и Црноj Гори, а ни мађарска у окупираноj Бачкоj. Та варварска недела чиниле су у Европи двадесетог века само хрватске усташе. Под чврстим стегама комунистичке власти српска наука о свему томе, све док та власт ниjе почела да малаксава, била jе принуђена да ћути. Последица ћутања и свесног прикривања истине била jе та што jе Републички завод за заштиту споменика културе Хрватске избегавао да испуни професионалну обавезу – да прикупи податке о уништеним и оштећеним српским црквама. Сходно томе, Завод ниjе предузео неопходне радове на конзервациjи рушевина. С тим у вези Давидов наглашава: „У послератноj и садашњоj Хрватскоj и те рушевине су у поjедним местима поново рушене. Да не би остао било какав споменик, ни било какав спомен. – Живих сведока више нема. Рушевине и сведоке требало jе закопати дубље у земљу.“ Тако jе прикривена истина о великом злочину а историjа о монструозноj Независноj Држави Хрватскоj jе улепшана.

„УРЕД ЗА РУШЕЊЕ” Уз помоћ Епархиjе горњокарловачке, славонске, бањалучке и Митрополиjе загребачке Давидов jе 1984. и 1985. године, са jедним фотографом, обишао преко двеста педесет српских црквених рушевина. Некадашње цркве, рушевине, налазиле су се у селима и засеоцима коjих више ниjе било, или у селима у коjима више ниjе било Срба, чиjи преци су те цркве подизали. На поjединим усамљеним црквиштима после рата била jе пободена дрвена крстача, као белег да jе на том месту постоjала црква. Фотографиjе настале 1984. и 1985. године чине саставни део  књиге и оне су, како каже Давидов, „веродостоjни документи о jедном тужном, мучном, нечасном духовном и политичком стању у некадашњоj Југославиjи, а посебно у Републици Хрватскоj“.

Да jе уништавање српских цркава на тлу Независне Државе Хрватске био jедан од важниjих задатака хрватских усташа, сведочи чињеница да су они 1941. године основали „Уред за рушење православних цркава“. Седиште Уреда налазило се у Загребу, у Прашкоj улици бр. 2, а на његовом челу стаjао jе др Дуjмовић, потпуковник и лекар из Загреба. Уред jе функционисао током 1941. и у првим месецима 1942. године. Престао jе да ради априла 1942. Али, занимљиво jе, а у наjтешњоj вези с намерама да се усташки злочин прикриjе, или, колико jе могуће више умањи, да jе хрватска „Земаљска комисиjа за утврђивање ратних злочина“, одмах по свршетку рата, тврдила да не располаже подацима коjи се тичу „Уреда за рушење православних цркава“  и „да чак ниjе имала могућности да утврди“ да jе таj Уред и постоjао. Престанак рада „Уреда за рушење православних цркава“ повезан jе с оснивањем „Хрватске православне цркве“, коjа jе имала задатак да замени Српску православну цркву и да непризнатим Србима пружи прилику да промене веру, а преко вере и нациjу. Хрватском православном црквом усташе су намеравале да на териториjи НДХ затру сваки траг Српскоj православноj цркви и њеним српским припадницима. Са неколико фотографиjа Давидов jе показао како су изгледале цркве у Осиjеку, Петрињи и Јасеновцу пре рушења, а како у завршноj фази разарања.

НОВИ СРЕДЊИ ВЕК Посебан одељак књиге посвећен jе питању присилног покатоличавања Срба и улози Хрватске римокатоличке цркве у тоj мрачноj работи. У науци jе већ речено да насилно преверавање спада „у наjсрамниjе странице усташког деловања jедног дела католичког клера“ и да нема сумње да „начин католичења у НДХ представља jединствен пример нововековног оживљавања средњег века“, да jе оно „огромно убиjање људских савести, коjе по свом злочиначком аспекту и методи одговара свим могућим зверствима коjима се усташтво послужило при чишћењу НДХ од Српства и православља“. У свим срединама на териториjи НДХ у присилном покрштавању Срба и „прилагођавању православних храмова за римокатолички обред“ учествовали су уз усташке jединице и представници цркве: жупници, редовници, фратри, каноници али и декани теолошких училишта, гвардиjани и бискупи, са знањем и активном подршком загребачког надбискупа др Алоjзиjа Степинца. Од свих њих, каже Давидов, наjвећу ревност и велики успех у броjу присилно покатоличених православних Срба имао jе бискуп ђаковачки и сремски Антун Акшамовић. Заjедно са свим дужносницима бискупског ординариjата, поjединим професорима Богословског семеништа, фрањевцима из Осиjека као и са наjвећим броjем жупника своjе бискупиjе, Акшамовић jе преузео наjнечасниjу улогу организатора насилног и масовног покатоличавања православних Срба и претварања православних цркава у католичке. Давидов jе написао да jе Акшамовићу био добро познат акт Председништва НДХ упућен Министарству унутрашњих послова коjи jе гласио: „Саопћуjе Вам се, да се грчко-источњаци (Срби) коjи су прешли на римокатоличку вjеру – сматраjу Хрватима те се као такви имаду уписивати у службеном поступку.“ Акшамовић и сви они из Хрватске римокатоличке цркве коjи су се укључили у преверавање Срба испуњавали су давнашње захтеве Анте Старчевића, „оца домовине“, коjи jе написао: „У Хрватскоj jе само jедан политички народ: хрватски, у Хрватскоj се не признаjе никаква српска народност, нити српско име.“ По свршетку рата бискуп Акшамовић jе наставио да обавља своjе бискупске дужности, да обjављуjе коризмене посланице, у коjима се позивао на „кршћански морал“, и да, наjзад, 1959. године, „када jе његове злочине прекрио вео заборава, добиjе Орден братства и jединства I реда“. С разлогом Давидов наглашава да jе то био прворазредни цинизам и jош jедан драстичан пример како jе у Титовоj Југославиjи негован заборав на почињени геноцид и како jе вршен „опрост грехова“ почињених у Независноj Држави Хрватскоj.

СВЕДОЧЕЊА У намери да геноцид хрватских усташа што уверљивиjе осветли и разобличи, да читаоцима скрене пажњу на сву монструозност злочинаца, Давидов jе више страница књиге посветио добро познатом покољу Срба у глинскоj православноj цркви и масовноj ликвидациjи Срба из Глине, Вељуна, Благаjа, Грабовца, Петриње и Двора на Уни, коjи су се десили током маjа, jула и августа 1941. године.

На основу елабората Покраjинске комисиjе за утврђивање ратних злочина, коjи носи наслов „Злочини на културно-историjским споменицима и предметима“, Давидов jе подробно приказао како су у периоду од 1941. до 1945. године пострадали фрушкогорски манастири. Нужно jе рећи да поменути покраjински елаборат, коjи jе настао на основу веродостоjних ратних и поратних докумената и изjава сведока, ниjе могао да буде публикован зато што jе Покраjински комитет Комунистичке партиjе Воjводине у Новом Саду закључио да би њиме могли бити повређени другови из друге федералне jединице, и зато „да се не ремети братство и jединство“. Тако jе и том одлуком усташама дата опросница за сва њихова монструозна недела, за то што су у манастиру Хопову спалили иконостас Теодора Крачуна, у манастиру Раковцу иконостас барокног сликара Василиjа Остоjића, у манстиру Велика Ремета иконе из XVII и XVIII века, у Кувеждину иконе и зидни животопис академског сликара Павла Симића, у Бешенову део иконостаса академског сликара Стевана Алексића, у Шишатовцу иконостас сликара Григориjа Давидовића Опшића и што су у фрушкогорским манастирима уништили више од 300 икона.

Потресну историjу о тоталном геноциду почињеном у Павелићевоj Независноj Држави Хрватскоj Давидов jе допунио сведочењима коjе jе Комесариjат за избеглице и пресељенике, основан у Недићевоj Србиjи током лета 1941. године, добиjао од Срба избеглица из Хрватске. Из обиља грађе аутор jе издвоjио изjаве у коjима се помиње и уништавање парохиjских цркава широм Независне Државе Хрватске. Изjаве су, по оцени Давидова, „записи о вандалским злоделима над творевином људског духа“. То су аутентична сведочанства о духовном геноциду, „када су уништавана наjсветиjа српска културна добра. Али су и веродостоjни записи о вандалима и свима онима коjи су их подржавали. Усташама jе било мало концентрационих логора, мало људских жртава, недовољно многољудних гробница, дубоких провалиjа, таласа Саве, Уне и Дрине и њихових притока, већ су се бестиjално разjарени устремили да сатру и затру српско историjско постоjање у западним областима Балкана“.

Пратећи судбину од усташа разорених и порушених српских цркава и манастира, Давидов jе неколико страница књиге посветио односу нових хрватских комунистичких власти према оштећеним православним храмовима. На основу прворазредних докумената он jе закључио да су у периоду од 1945. до 1960, по наређењу виших хрватских власти, у многим градовима као што су: Глина, Сисак, Удбина, Вргин Мост, Госпић, Оточац, Огулин, Кореница, затим у селима: Дивосело, Медак, Шкаре, Дољани Вилићки, Доњи Лапац, Вребац и Пресаjица сасвим уништене цркве-рушевине. Тиме су нестали и трагови усташког геноцида. Грађевински материjал уништених цркава искоришћен jе за градњу задружних домова, хотела, сеоских биртиjа, трговачких радњи, штала за сељачке радне задруге, али jе додељиван и заинтересованим мештанима. Свети архиjереjски синод Српске православне цркве jе на све могуће начине, представкама, молбама и жалбама, покушавао да спасе рањене цркве, али jе власт била немилосрдна. За Српску православну цркву у Републици Хрватскоj ниjе уважаван Закон о правном положаjу верских заjедница, што ниjе био случаj са Римокатоличком црквом.

ТРАГЕДИЈА БЕЗ ПРЕМЦА У завршноj речи ове књиге аутор jе нагласио да jе српска ратна трагедиjа, исписана губитком црквено-историjских споменика у НДХ, била наjвећа у Европи. Иако по међународним узусима геноцид никад не застарева, Давидов ниjе пропустио да подсети да jе у послератноj Југославиjи и Републици Хрватскоj таj узус оспорен зато што jе перфидном политиком власти тотални геноцид омаловажен и обесмишљен. Омаловажавању и обесмишљавању тоталног геноцида дала jе своj допринос и цењена установа у чиjим просториjама обављамо промоциjу ове књиге, када jе забранила међународну размену „Magnum crimen“-a академика Виктора Новака.

На краjу своjе књиге, у завршноj речи, Давидов се запитао: 1. Када ће – и да ли ће се икада – истина о тоталном геноциду у Независноj Држави Хрватскоj обелоданити у хрватскоj историjскоj науци? 2. Када ће – и да ли ће икада – Римокатоличка црква у Хрватскоj признати сатански CRIMEN своjих црквених претходника? 3. Када ће – и да ли ће икада – хрватски политичари (државници) прихватити истину о тоталном геноциду (1941-1945) или ће омогућити да геноцид и даље „застарева“? Дозвољавам себи слободу да пред овим цењеним скупом, на основу скромних знања коjима располажем о Хрватима, њиховим националним и државним циљевима и тежњама, као и о вишевековном односу према Србима, одговорим да jе на сва ова питања илузорно очекивати било какво институционално признање Хрватске римокатоличке цркве и хрватске државе о почињеном геноциду.

Приводећи краjу приказ ове књиге академика Давидова, нужно jе рећи да jе богато илустрована фотографиjама порушених цркава и манастира, усташком штампом, прогласима и документима, коjи се визуелно савршено уклапаjу у оно што jе написано. Све у свему, књига академика Давидова прави jе мементо. Она има задатак да нас подсети на зло коjе неоправдано све више бледи из нашег памћења. Она треба да пробуди наше успаване савести, да будемо опрезни у бирању приjатеља, да се не заносимо уверењима да су они коjи су, малтене до jуче, због силне мржње водили политику тоталног геноцида, данас спремни да нам чине неке услуге, да могу да нас воле и да су нам приjатељи.

Пише Василиjе Ђ. Крестић

Извор: ПЕЧАТ