Из Архива Св. Архиjереjског Синода Српске Православне Цркве

Приредио Епископ Атанасиjе

Посебан отисак из зборника Сербиа и коментари за 1990. / 91. Издање Задужбине Милоша Црњанског

У оквиру „Проjекта Растко – Библиотеке српске културе на Интернету“ на Интернету обjавили: Зоран Стефановић, Наташа Деветаковић, Милан Стоjић и Михаило Стефановић, октобра 1999.

САДРЖАЈ

Реч приређивача

ИЗВЕШТАЈ

Почетак рата. Први ваздушни напад на Београд

Евакуациjа Његове Светости Патриjарха и особља Светог Архиjереjског Синода у манастир Раковицу

Долазак у Београд избеглих српских архиjереjа из Старе Србиjе – Македониjе

Прекид веза са унутрашњошћу и разграничење наших покраjина

Настоjања да cе Његова Светост Патриjарх пусти на слободу

Заточење Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Николаjа

Заточење и погибиjа Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Петра и Епископа горњокарловачког Саве

Погибиjа Преосвећеног Епископа бањалучког

Погибиjа Епископа Чешкоморавског Горазда

Страдање нашег народа у Хрватскоj

Оснивање комисиjе за прикупљање података о страдању Срба

РЕКАПИТУЛАЦИЈА

ПРЕГЛЕД ПОБИЈЕНОГ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ВРЕМЕНУ 1941-1945 ГОДИНЕ

Збрињавање избеглица свештеника и црквених службеника

Однос Српске Православне Цркве, према окупаторским и посебно државним српским властима

Притисак на Цркву да се умеша у политичку борбу и игнорисање Цркве и њезине аутономиjе

Контрола рада Светог Архиjереjског Синода и цензура

Прогони и хапшења свештенства

ОСЛОБОЂЕЊЕ

Организациjа и успостава нових државних власти

Став Српске Православне Цркве према новим државним властима

Посета чланова Светог Архиjереjског Синода Краљевским намесницима

Обнављање црквеног живота у краjевима коjи су били под Н. Д. Хрватском

Архиепископиjа београдско-карловачка, Срем

Епархиjе у Народноj Републици Хрватскоj

Епархиjа горњокарловачка

Епархиjе у Народноj Републици Босни и Херцеговини

Зворничкотузланска епархиjа

Дабробосанска епархиjа

Захумскохерцеговачка епархиjа

Бањалучка епархиjа

Православна црква у Словениjи

Стање епархиjа коjе су биле под италиjанском, бугарском и мађарском окупациjом

Далматинска епархиjа

Епархиjа рашкопризренска и смрт Епископа Серафима

Стање у епархиjи Бачкоj

Стање у Јужноj Србиjи по ослобођењу

Црна Гора

Долазак Његове Светости Патриjарха Српског Господина Гаврила у отаџбину

Свети Архиjереjски Сабор

ПРИЛОЗИ

I Записник седнице редовног заседања Светог Архиjереjског Сабора 20. априла / 3. маjа 1947.

II Записник седнице редовног заседања Светог Архиjереjског Сабора 22. априла / 5. маjа 1947.

III Записник седнице редовног заседања Светог Архиjереjског Сабора одржане 30. априла / 13. маjа 1947.

IV Претставка Савезноj влади о црквеним приликама у Македониjи

РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА

Редовно заседање Светог Архиjереjског Сабора 20. априла 1947., започело je разматрањем Извештаjа о раду Св. Архиjереjског Синода од 1941. до 1946. У саопштењу Одбора за преглед тог Извештаjа, коjе je поднео тадашњи Епископ Банатски Дамаскин, истакнуто je да су ce „у овом времену одиграли важни и судбоносни догађаjи по нашу Цркву и народ, те je ово не само извештаj о раду Св. Архиjереjског Синода, него и приказивање историjских догађаjа коjи су ce десили у животу наше Цркве и народа, од почетка окупациjе наше земље од неприjатеља до данас“. (А. С. бр. 77). Да ce таj извештаj заиста „битно разликуjе од раниjих“ уверио сам ce и сам, годинама истражуjући богату грађу Архива Св. Архиjереjског Синода, коjу сам у знатноj мери и наводио у своjим радовима Зато, када ми ce уредништво Сербие и коментара обратило са предлогом да, поводом педесетогодишњице 1941., обjави jедан историjски прилог о Српскоj Цркви у Другом светском рату, сматрао сам да би наjпогодниjи могао бити управо Извештаj о раду Св. Архиjереjског Синода од 1941. до 1946. Како он, међутим, заjедно са Прилозима, обухвата преко шест стотина страница, jер садржи и поjединости о административним и материjалним питањима ратног доба, узео сам у обзир намену и обим зборника Сербиа и коментари и прихватио да приложим управо оне делове Извештаjа коjи „приказуjу историjске догађаjе“ и могу бити од ширег значаjа за нашу научну и културну jавност.

Када извештаj о раду Св. Архиjереjског Синода од 1941. до 1946. jедном буде обjављен у целости, видеће ce да у њему нема ни jедног jединог податка кога би ce Црква могла постидети. Показаће таj документ само пуну истину о држању Српске Цркве у наjтежем невремену наше историjе. Поред свих губитака и разарања, са пострадалим и изгнаним монасима, свештеницима, архиjереjима, jош и са заточеним своjим поглаваром, Патриjархом Гаврилом, a са њим и Епископом Жичким, Николаjем, Српска Црква ниjе била обезглављена већ., мудро вођена. Крст своj носила je усправно. Чиста пред Свезнаjућим Богом, Српска Црква je, тако, у свему делила судбину свог великомученичког народа.

Епископ Банатски Атанасиjе

ИЗВЕШТАЈ

Српска црква у Другом светском рату

Из Архива Св. Архиjереjског Синода Српске Православне Цркве

Син. бр. 1060 / зап. 237 из 1947. Из седн. 27. / 14. марта 1947.

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ Српске Православне Цркве

Београд

На основу члана 64. т. 33 Устава Српске православне Цркве, Светом Архиjереjском Синоду je част поднети Светом Архиjереjском Сабору следећи

ИЗВЕШТАЈ

Од последњег редовног заседања Светог Архиjереjског Сабора одржаног између 25. априла / 9. маjа 1939. и 13. / 26. маjа 1939. Свети Архиjереjски Сабор je одржао три ванредна заседања. И то

I) између 10. / 23. новембра 1939. – 1. / 14. децембра

II) између 12. / 25. новембра 1940. – 28. новембра / 11. децембра 1940.

III) између 14. / 27. марта 1941. – 18. / 31. марта 1941.

Прва два ванредна заседања изазвана су тешким унутрашњим политичким приликама у вези т.зв. споразума о решењу хрватског питања и образовања самосталне хрватске бановине, на чиjоj ce териториjи затекло из делова осам епархиjа 856.260 православних душа.

Начин на коjи je оваj споразум донесен, без знања чак и поjединих чланова Краљевске владе, прогони коjи су вршени против православних Срба, одбиjање заштите прогоњених и на наjмеродавниjим местима, изазвали су у нашем народу мучан утисак и велику бригу за будућност наше црквене и државне заjеднице, a и потребу да ce та заjедница пошто-пото спасава и сваки субверзивни рад против те заjеднице спречи.

Треће ванредно заседање Светог Архиjереjског Сабора изазвано je судбоносним догађаjима коjи су у то доба завладали читавом Европом и тешким положаjем и наше државе, коjа je тим догађаjима обухваћена приступањем њезиним т.зв. троjном пакту.

Када je Светом Архиjереjском Синоду саопштено да je склапање пакта неминовно, Свети Архиjереjски Синод jе био свестан, да овде ниjе у питању само држава већ и част и понос нашег целокупног народа његове традициjе и његове светиње, и на све ове догађаjе ниjе могао остати индиферентан, већ je сматрао за потребно, да и Свети Архиjереjски Сабор каже своjу одсудну реч о овим догађаjима и одреди линиjу коjом црква у заштиту Српског народа и његових светиња мора ићи.

Непосредно пред сам дан састанка овога Сабора ноћу од 13. / 26. марта на 14. / 27. март 1941. преузео je у земљи краљевску власт Његово Величанство наш млади Краљ Петар II. Самим овим актом обележен je пут коjим наш народ треба да пође. Тим актом спашена je част нашег народа и државе и спречено скретање са нашег непроменљивог историjског пута. Народ je поздравио радосно ступање Његовог Величанства Петра II на Краљевски престо и нову ситуациjу тим великим догађаjем створену, a истовремено поздравио радосно и улогу Српске православне Цркве у вези овога великог преокрета у нашоj земљи.

Свети Архиjереjски Сабор je сa захвалношћу примио и одобрио становиште Светог Архиjереjског Синода изражено у преставци Његовом Височанству Кнезу Павлу из разлога што je наш целокупан народ и мишљењем и расположењем противан инаугурисаноj политици и ориjентациjи наше државне политике, коjа je у противности са религиозним и етичним нашим схватањима, традициjама, идеалима националним поносом и славом, као и у очигледноj опреци са свим заветним мислима, вековним аманетима његове славне прошлости.

Свети Архиjереjски Сабор je истовремено ступио у присну везу са новообразованом Краљевском владом и пошто je донео потребне закључке за сваку евентуалност завршио je ово своjе ванредно заседање дана 18. / 31. марта 1941.

У смислу донесених Саборских закључака, препоручено jе Преосвећеноj Г. Г. Епархиjским Архиjереjима, да предузму потребне мере, да ce народ обавештава, jединство и слога у народу одржава, да ce ред и поредак чува и да ce jерархиjа стави у службу Краља и Отаџбине.

У случаjу рата да Епархиjски Архиjереjи до краjњих граница могућности остану у своjим Епархиjама и врше своjе дужности и да ce у случаjу невоље управљаjу по савести.

Његовоj Светости Господину Патриjарху и члановима Светог Архиjереjског Синода препоручено je, ако до рата дође да према датим приликама остану на своjим местима и колико je то могуће одржаваjу везу са Епархиjским Архиjереjима.

Почетак рата. Први ваздушни напад на Београд

Дана 6. априла 1941. по новом календару отпочео je рат. Изjутра тога дана око 7 сати уследили су први нападаjи неприjатеља из ваздуха на Београд. Прве разорне бомбе пале су у непосредноj близини десног бока Патриjаршиског двора и то две су бомбе пале у порту Саборне цркве а трећа je ударила поред десног угла старе куће Ивана Павловића. То je био први талас ваздушног нападаjа за коjим су следили даљи редом и траjали са прекидима цео први дан. Деjство разорних бомби било je тешко и неподношљиво. Зграда Патриjаршиjе сем своjих доњих ходника у коjе су ce склонили Његова Светост Господин Патриjарх, Преосвећени Епископ нишки Господин Јован и Преосвећени Викарни Епископи Арсениjе и Валериjан као и сва остала братиjа и особље, коjе у згради стануjе, ниjе имала никаквог нарочито спремљеног склоништа.

Евакуациjа Његове Светости Патриjарха и особља Светог Архиjереjског Синода у манастир Раковицу

Када су око 11 сати пре подне нападаjи попустили Његова Светост Господин Патриjарх заjедно са Преосвећеним Епископом нишким Господином Јованом склонио ce у манастир Раковицу. Већ следеће ноћи између 6. и 7. априла Његова Светост отпутовала je из манастира Раковице у манастир Жичу – jер je превладало мишљење да Његова Светост треба да следи Краљевску владу, а одавде у манастир Острог где су га немачке воjне власти дана 25. априла 1941. у 6 сати изjутра затекле и лишиле слободе …

Пошто су седнице Светог Архиjереjског Синода траjале све до уочи самог бомбардовања Београда, остао je неизрађен посао ових седница да ce покушало одмах по повратку из манастира Раковице да ce среди оваj посао и настави колико толико нормалан рад у канцелариjама. Но како су немачке воjне власти већ 23. априла заузеле и саму зграду Патриjаршиjе а особљу канцелариском као и домаћима забраниле уопште улаз у зграду, остао je jедан део посла недовршен, а пословна акта несређена, онако како их je сваки поjедини чиновник, не надаjући ce да би воjска уопште могла и мислити на заузимање Патриjаршиског двора и канцелариjа централних црквених власти, на своме канцелариском столу оставио.

На таj начин прекинут je сваки рад у канцелариjама централних црквених надлештава и свака веза са архивама ових надлештава и тако цео рад црквених централних и епархиских надлештава у Београду онемогућен …

1. маjа доведен je у Београд Његова Светост Патриjарх и смештен у затвору бившег Окружног суда за град Београд у Александровоj улици бр. 5 у ћелиjи бр. 12 где je остао све до 5. маjа 1941. године.

Г. Г. викарни Епископи су одмах успоставили везу и са комесарима министарстава да би омогућили функционисање црквених надлештава и издеjствовали ослобођење Његове Светости Патриjарха. Успели су само утолико, да je Његова Светост Патриjарх из судског затвора премештен у манастир Раковицу, дана 5. маjа 1941. године.

Долазак у Београд избеглих српских архиjереjа из Старе Србиjе – Македониjе

Дана 5. маjа приспео je у Београд Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Господин Јосиф, чиjа je епархиjа окупирана од Бугара и коjи je био приморан да ce сa ње повуче.

Непосредно иза тога приспео je у Београд Преосвећени Епископ злетовско – струмички Господин Викентиjе, коjи je такође због бугарске окупациjе морао напустити своjу Епархиjу. У то време доведен je у Београд из Загребачке тамнице и Високопреосвећени Митрополит загребачки Господин Доситеj и, како je у загребачком затвору био испребиjан, избављен je из београдског затвора и смештен одмах у Санаториjум Живковићев у Београду на лечење^[1].

Прекид веза са унутрашњошћу и разграничење наших покраjина

Немци су, заузевши нашу земљу, разделили ову на шест окупационих зона и то:

1) Србиjа са Банатом и jедним делом Словениjе подпала je под немачку окупациону зону;

2) Хрватска са Славониjом, Сремом, Босном и Херцеговином и jедним делом Далмациjе и Санџака подпала je под ново основану Н. Д. Х.;

3) Барања, Бачка и Међумурjе подпале су под мађарску окупациону зону;

4) Јужна Србиjа сем западног дела те покраjине и jугоисточни део Србиjе подпали су под Бугарску окупациону зону;

5) Западни део Србиjе, Косово и Метохиjа подпао je под Албанску власт али под окупациjу Италиjанску;

6) Црна Гора са Санџаком и Боком, делом Далмациjе и jедним делом Словениjе подпале су под окупациjску зону Италиjе.

Како je свака окупациона зона за наше држављане била непролазна граница, онемогућен je био сваки међусобни саобраћаj централних црквених власти са оним епархиjама, коjе су биле ван Србиjе као немачке окупационе зоне, као и међу епархиjама коjе су ce налазиле у разним окупационим зонама.

На териториjи Србиjе налазили су ce Преосвећени Г. Г. Архиjереjи: Жички Николаj, Тимочки Емилиjан, Нишки Јован, Браничевски Вениjамин, Шабачки Симеон и Банатски Дамаскин. Изван териториjе Србиjе у своjим седиштима остали су: Митрополит црногорско-приморски Јоаникиjе, далматински Иринеj и рашко-призренски Серафим (под италиjанском окупациjом), бачки др. Иринеj (под мађарском влашћу) и зворничко-тузлански Нектариjе (под хрватском влашћу), a Преосвећени викарни Епископ Сремски Валериjан па лечењу у Сплиту, где je после краћег времена преминуо.

Чуло ce за Митрополита дабробосанског, Његово Високопреосвештенство Господина Петра, Епископа горњокарловачког Господина Саву и Епископа захумско – херцеговачког Господина Николаjа, да су одмах по окупациjи стављени у интернациjу.

Дана 15. маjа 1941., приспео je у Београд званичник Црквеног суда Епархиjе Бањалучке и донео вест (види Син. бр. 47 из 1941.) да je Преосвећени Епископ бањалучки Платон дана 5. маjа 1941. одведен од усташа из своjе резиденциjе и убиjен и мртво тело његово пронађено je 24. маjа 1941. у реци Врбањи на ушћу у Врбас a потом сахрањено на воjничком гробљу у Бањалуци.

У иностранству Преосвећени Епископ будимски Господин Георгиjе остао je на свом месту, док ce за Преосвећеног Епископа мукачевско – прjашевског Господина Владимира чуло да je интерниран од мађарских власти.

Настоjања да се Његова Светост Патриjарх пусти на слободу

Још док je траjала комесарска управа инсистирано je у више махова преко комесара Министарства правде да ce питање сазива Светог Архиjереjског Синода реши уз услов да ce Његова Светост Патриjарх пусти на слободу, али ce у томе ниjе успело. Када je септембра месеца 1941. године образована Српска влада на челу са генералом Миланом Недићем, предузимани су поновни кораци да ce Његова Светост пусти и да му ce омогући обављање његових црквених дужности како би ce омогућио правилан и законити канонски живот Српске православне Цркве и њезиних наjвиших тела и власти. (В. бр. 1992 / зап. 97 из 1941. год).

Приликом сваког личног сусрета с Претседником владе ова je молба поновљена. 29. априла 1943. поново je мољен Претседник владе да предузме све што му je у моћи да ce Његова Светост ослободи и да му ce омогући слободно вршење његових дужности (Бр. 902 из 1943.). Претседник владе je на ово 1. маjа одговорио: „Са жаљењем Bac извештавам да ми je Воjни заповедник г. генерал Бадер приликом последње интервенциjе напоменуо да ce молбама односно Његове Светости више не обраћам.“

25. маjа исте године шеф немачке полициjе сигурности известио je да je Његова Светост Патриjарх „у интересу његове личне сигурности“ премештен из манастира Раковице у манастир Воjловицу (Зап. бр. 137 из 1943.).

Између 1. jула и 28. септембра 1943. поново je два пута мољено да ce Његова Светост ослободи. У току заседања у септембру те године сви чланови Светог Архиjереjског Синода су посетили Претседника владе и молили да ce поново заузме да ce Његова Светост пусти.

Сва су ова заузимања остала без успеха и Његова Светост Патриjарх je 14. септембра 1944. заjедно са Његовим Преосвештенством Епископом жичким Господином Николаjем спроведен у Немачку.

Заточење Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Николаjа

Из извештаjа Његовог Високопреосвештенства Митрополита скопског Господина Јосифа коjи je под 1) приложен овом извештаjу види ce како ce сa стране окупаторских власти мислило о личности Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Николаjа. Тражило ce, наиме, да ce Преосвећени Николаj са свога положаjа уопште уклони.

Последица тога била je да je Преосвећени Николаj сам молбом од 15. / 28. jуна 1941. године замолио годишње отсуство и постављење заменика. За заменика постављен му je Преосвећени Епископ злетовско-струмички Господин Викентиjе (Бр. 578 од 9. VII 1941.). Пошто ce прилике ни после годину дана нису измениле, решењем Светог Архиjереjског Синода бр. 2290 од 27. / 14. августа 1942. на молбу Преосвећеног Епископа Николаjа продужено му je одсуство на даљу годину дана с тим да га и даље у дужности замењуjе Преосвећени Епископ злетовско-струмички Господин Викентиjе. Истом одлуком a no пристанку Преосвећеног Господина Викентиjа, одређено je да и Преосвећени Епископ мукачевско-прjашевски Господин Владимир коjи je протеран из своjе епархиjе и налазио ce у Београду врши поверену му мисиjу у западним краjевима жичке епархиjе.

Преосвећени Господин Николаj je боравио у своjоj епархиjи у манастиру Љубостињи где je био под сталном пажњом немачке полициjе све до 16. децембра 1942. год.

18. децембра 1942. канцелариjа Светог Архиjереjског Синода je поверљиво извештена да je Преосвећени Епископ Господин Николаj 16. децембра од стране немачке полициjе одведен из манастира Љубостиње и спроведен негде у околину Београда. По приjему ове информациjе Председништво Светог Архиjереjског Синода je одмах упутило акт Претседнику Српске владе и Министру просвете за интервенциjу и проверу ове вести. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Нектариjе посетио je овим поводом и лично Претседника Српске владе и Господина министра просвете. Сазнало ce да je Преосвећени Николаj упућен у манастир Воjловицу. Кратко време после тога премештена je и Његова Светост Господин Патриjарх из манастира Раковице у манастир Воjловицу.

Свети Архиjереjски Синод je могао само исходити дозволу да ce у интересу пристоjниjег смештаjа Његове Светости Патриjарха и Његовог Преосвештенства Епископа Господина Николаjа пренесу извесне ствари из манастира Љубостиње и Раковице у Воjловицу, и да им ce c времена на време шаљу пакети. Све молбе за пуштање на слободу Његовог Преосвештенства Епископа Господина Николаjа остале су без икаквог деjства као и оне за Његову Светост.

14. септембра 1944. године одведен je Преосвећени Господин Николаj заjедно са Његовом Светошћу у Немачку.

Исто тако Свети Архиjереjски Синод je сa наjвећом бригом пратио судбину остале Преосвећене Господе Архиjереjа, за коjе ce чуло да су интернирани или убиjени тражећи у први мах да ce они на слободу пусте односно о погинулим да ce пруже што потпуниjи подаци о њиховом страдању.

Заточење и погибиjа Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Петра и Епископа горњокарловачког Саве

Свети Архиjереjски Синод je преставком своjом бр. 86 из 1941. године тражио од Комесариjата Министарства правде, a потом и од Министра правде да ce путем немачких воjних власти ослободе затвора и интернациjе Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Господин Петар и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Господин Сава.

20. септембра 1941. године под бр. 2015 упућена je преставка Фелдкомандатури бр. 599 у Београд коjом je такође тражено да ce Митрополит Петар и Епископ Сава пусте из интернациjе.

Под бр. 322 од 17. фебруара 1941. године достављена je путем Председништва владе претставка Светог Архиjереjског Синода заповеднику Србиjе ради обавештења о судбини Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског Господина Петра и Преосвећеног Епископа горњокарловачког Господина Саве и о њиховом ослобођењу из интернациjе уколико су jош у животу. Истим актом умољени су Г. Г. Министар правде и Министар унутрашњих послова да ce заузму за што скориjе избављење претставника Српске Цркве.

Председништво Министарског савета ОБр. 828 од 24. априла 1942. године одговорило je да je штаб командуjућег генерала и Заповедника у Србиjи саопштио да ce на основу извештаjа усташке надзорне службе Митрополит Петар и Епископ Сава не налазе ни у jедном од концентрационих и радних логора у Хрватскоj и да ce други подаци о њиховом боравку нису могли утврдити.

Свети Архиjереjски Синод ce и после тога у више махова интересовао за њихову судбину али без икаквог успеха (ВБр. 322, 1759 и Пов. бр. 425 из 1942. године).

Половина принадлежности Епископа Саве у износу од 3.500.- динара месечно исплаћивана je редовно његовоj маjци Латинки Трлаjић до њене смрти. (В. Зап. бр. 254 из 1942.).

Према накнадним извештаjима сазнало ce да су 12. маjа 1941. године дошли усташки полициjски агенти у Митрополиjу у Сараjеву и одвели Митрополита Петра у „равнатељство“. Митрополита су потом без икаквог саслушања одвели у општи затвор „Беледиjа“ коjи je тих дана био препун Срба. После четири дана одведен je Митрополит у затвор загребачке полициjе у Петрињскоj улици. Ту су га фотографисали, узели му отиске прстиjу и у картотеци добио бр. 29781. Одатле je одведен у Керестинац код Загреба. У Керестинцу je обриjан, скинута му je мантиjа и ту je страшно мучен. Одатле je одведен у Копривницу a после тога у Госпић или Јасеновац. По Сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сараjевског среза Митрополит je убиjен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле (Подаци комисиjе за прикупљање података о страдању Срба).

Према накнадним извештаjима усташе су ухапсиле Његово Преосвештенство Епископа Саву 17. jула 1941. године пред вече и одмах га везаног одвеле из његове резиденциjе у кућу усташе Јосипа Томљевића у Плашкоме. Ту je Епископ тучен и малтретиран док je на грамофону, понетом из епископског двора, била навиjена плоча и непрестано ce свирало: Јелици во Христа. …. 19. jула Епископ je са jош троjицом свештеника и 11 мирjана везан одведен на жељезничку станицу у Плашком. Воз коjи полази из Плашкога за Госпић у 11 увече дошао je тек сутрадан у 5 часова изjутра. Дотле je Епископ био непрестано везан у ланце пред улазом у тамницу. 20. jула пред вече Епископ je са горе поменутим људима – везани све два и два – доведен у казнени затвор у Госпићу. 8. августа виђен je Епископ у дворишту казненог завода у Госпићу где су га усташе поставиле на кишу. Епископ je и ту тортуру мирно и стоjички подносио. Неколико дана касниjе – неустановљеног дана – извучено je из казненог завода 2.000 Срба и везани су жицом два и два. Међу њима je био и Епископ Сава. Сви су ови људи одведени из Госпића путем према Велебиту. Одатле ce Епископу Сави губи сваки траг. Према тврђењу неких италиjанских новинара, у Велебиту je у августу убиjено око 8.000 Срба. Вероватно je да je међу њима страдао и Епископ Сава, jер му све до данас никаквог даљег трага нема.

Погибиjа Преосвећеног Епископа бањалучког

Његово Преосвештенство Епископа Платона je рат затекао у Бања Луци. Одмах после проглашења НДХ и доласка стожерника и повереника за Врбаску бановину Др. Виктора Гутића, Епископ Платон je добио jедан акт (Каб. бр. 529) од 27. травња 1941. године следеће садржине: „Доставља ce у препису декрет са жељом и препоруком да Госп. проту Мачкића Душана поставите Вашим Архиjереjским замеником. Уз таj акт приложен je и оваj декрет: „Декрет коjим постављам проту Душана Мачкића, пароха и архиjереjског намесника, за повереника испред хрватске државне власти у пословима бањалучке епархиjе, коjа ће епархиjа одласком епископа Платона као пореклом Србиjанца остати упражњена.“ Одговараjући на предњи акт Његово Преосвештенство Епископ Платон je између осталог написао: „Част ми je саопштити стожеру да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога: „Ja сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао ce пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о своjоj духовноj пастви, истраjно и постоjано, без обзира на ма какве прилике и догађаjе, вежући нераздвоjено живот и судбину своjу са животом и судбином свога духовног стада и остаjући у средини његовоj на духовноj стражи за све време докле ме Господ у животу подржи, остаjући уз своjе стадо као „пастир добри, коjи душу своjу полаже за овце своjе“. На то сам ce заветовао и заклео примаjући епископски чин и преузимаjући под своjу управу епархиjу бањалучку, и тоj своjоj заклетви остаjем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучуjем о своме држању и да даjем израза своjоj вољи. Ако би ме груба сила, против коjе сам немоћан, ипак раставила од моjе пастве и уклонила ме с подручjа поверене ми епархиjе, тада бих по уставу Српске православне Цркве, замолио jедног од суседних архиjереjа (сараjевског или тузланског) да ме за време мога отсутствовања заступа у вршењу строго епископских послова у епархиjи бањалучкоj, a за остале послове овластио бих свога законито постављеног архиjереjског заменика и Црквени суд, коjи ми и сада у великоj мери помажу у обављању тих послова.

То je канонски и уставни ред и пропис коjи важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи коjе устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт цркви, a никако и какви други органи коjих устав не познаjе. Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам наjтврђе убеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве. Толико сам са своjе стране сматрао нужним да узвратим као одговор на напред споменути акт тога стожера. – Епископ бањалучки Платон.

Предње саопштавамо православном народу и свештенству ради знања и управљања.

Епископ бањалучки Платон, с. р.“

После овог одговора Епископа Платона у понедељак, 5. маjа 1941. године у 3 часа у jутро, дошли су агенти бањалучке усташке полициjе у епископски двор, и наредили Епископу да пође с њима у усташки стожер. Владика Платон кад je доведен у стожер затекао je тамо проту и архиjереjског намесника у Босанскоj Градишки Душана Суботића, коjи je већ од раниjе био затворен у бањалучкоj Црноj Кући – Кастелу. Истога дана су владику и проту стрпали у аутомобил и одвели у правцу Котор вароши. На петом шестом километру од Бања Луке, извели су обоjицу из аутомобила убили их на обали реке Врбање и бацили у воду. То ce десило све пре свитања. Убиство je извршио Асим Ђелић. Владичин леш пронађен je тек 23. маjа 1941. године. Тога дана пронела ce вест по Бања Луци, да je Врбас избацио jедан леш у селу Кумсалима повише траписке ћуприjе (или у близини пилане Босна Боа), и да je то леш владике Платона. Леш je пренесен у мртвачницу, где су леш видели неки људи, коjи су владику познавали добро и сви тврде да je то заиста био владичин леш. На лешу су ce видели трагови три метка: jедан у потиљак, други у слепоочницу a трећи у леђа. На ногама су му биле ципеле са гумипластиком. (Епископ Платон je увек носио такве ципеле.) Од одеће било je на њему само доње рубље и око поjаса кожни каjиш. Половину браде и лица ниjе имао a друга половина ce jош држала. Сахрањен je од стране власти таjно, без сведока на воjничком гробљу 24. маjа 1941. године. Жезал – штап владике Платона нађен je у Врбасу врло далеко од места убиства, чак у срезу прњаворском око 35 километара далеко. Из воде су га извадили рибари и предали jедном сељаку из села Милосавци, срез прњаворски.

Погибиjа Епископа Чешкоморавског Горазда

Према писању дневне штампе његово Преосвештенство Епископ Чешкоморавски Господин Горазд стрељан je дана 4. септембра 1942. од Немаца, пошто je био оптужен да je са своjим свештеницима учествовао у скривању убица СС обергрупенфирера Хаjдриха. Свети Архиjереjски Синод je у своjе време покушавао, да о томе добиjе и званичну потврду од немачких власти, али о том ниjе добио никад никаквог одговора. После ослобођења ова je вест у целости потврђена, како je то у односном делу овога извештаjа о Чешкоморавскоj епархиjи и изнесено.

Страдање нашег народа у Хрватскоj

Према напред утврђеном споразуму са неприjатељем хрватски елеменат успео je да на основу претходно у танчинама израђеног воjничког и политичког плана изазове 1941. године дезорганизациjу целокупног jугословенског воjничког апарата и тиме Југословенску воjску онеспособи и за сваку озбиљниjу одбранбену акциjу. Распад у воjсци убрзан истовременом воjном акциjом са свих граница (Немачка, Италиjа, Мађарска и Бугарска) и истовременим противдржавним унутарњим акциjама Хрвата, те немачког и мађарског и албанског становништва имао je као неминовну последицу с jедне стране потпуни слом у централним функциjама Југословенског државног организма, a c друге стране омогућио je и териториjално издваjање северозападних области из матичне териториjе Југославиjе и фактично конституисање ових области као самосталне независне државе Хрватске, дипломатски признате од стране Немачке, Италиjе и њихових мањих савезника. Основна тачка унутарњег политичког програма новостворене државе била jе интегрално елиминисање са њене териториjе православног српског елемента, коjиje овде претстављао респектабилну мањину 2,403.998 душа према укупном броjу српског становништва од око 7,000.000. Сама хрватска држава поставила je у ту оврху jавно формулисани циљ да jедан део Срба поубиjа, други протера с оне стране Дрине у Србиjу a преостали део покатоличи. Како су за постигнуће овог политичког циља редовна административна сретства била неефикасна, хрватска државна власт je одмах у првим месецима свога постоjања приступила примени сериjе наjоштриjих, наjнасилниjих и наjсвирепиjих принудних мера, коjе по своjоj рафинираности претстављаjу у историjи света до сада невиђени технички до наjситниjих поjединости израђени систем насилничке политике против српског живља, коjи je своjим петстолетним с неизмерним људским и материjалним жртвама скопчаним радом у корист самих тих области стекао за ове неоспорних, непрелазних заслуга како на пољу народне одбране тако и у области унутарње политичке, привредне и културне делатности. Изгледа, да ce код Хрвата створила била идеjа да тотално уклањање српског елемента са Хрватске државне териториjе чини битни предуслов за националну безбедност Хрвата, коjи у оквиру свог животног простора не могу дозволити постоjање и jедног православног Србина.

У извршењу свог антисрпског програма хрватска државна власт, у наjтешњоj сарадњи са своjим телохранитељима усташама, уз активну потпору римокатоличке цркве и jедног доброг дела хрватског становништва a уз прећутно одобравање осталог дела приступила je путем усташа масовно зверском убиjању православних Срба, било одмах, било после кpaћeг или дужег боравка у концентрационим логорима, у коjима je због потпуно антихигиjенских прилика велика маса православних Срба страдала. Масовним убиjањима претходила су разноврсна наjварварскиjа мучења, каквих Срби у своjоj историjи никада ни од наjсвирепиjег неприjатеља претрпели нису. Броj људских жртава, коjе ce нису ограничавале на пол и узраст, обухвата све друштвене слоjеве и све категориjе позива, претходно jе процењен на око 800.000 лица. Међу страдалницима налазе ce Митрополит дабробосански Петар, Епископ бањалучки Платон и горњокарловачки Сава са преко 170 свештених лица. Сва имовина ових лица како покретна и непокретна тако и вредносни папири и разна потраживања конфискована су у корист хрватске државе, a породице њихове, уколико су биле остављене у животу, остале су без игде ичега. Приличан броj Срба – око 300.000 био je или од усташа и државних власти хрватских са териториjе протеран или jе, хотећи избећи насиљима сам добровољно напустио хрватску териториjу, и нашао у Србиjи уточиште.

У овом генералном прогањању православног српског становништва истицали су ce у поjединим местима било као организатори било као непосредни извршиоци наjсвирепиjих злочинстава католички парохиски свештеници и калуђери и калуђерице (већина Фрањевци).

Главни удар ове на римокатоличку цркву ослоњене противу српске акциjе власти НДХ као што ce вeћ из великог броjа убиjених (преко 170), протераних и избеглих без монаха: 599 свештеника лако даjе закључити, био jе уперен против саме Српске православне Цркве и њене организациjе. Убиjањем свештенства, рушењем и пљачкањем катедралних, градских, манастирских, сеоских св. храмова те епископских резиденциjа, зграда у колима су ce налазиле епархиjске црквене установе, парохиских домова, црквено – општинских зграда, манастирских конака, црквених ризница, архива и библиотека па и наjтежим актима скрнављења наших светиња, ишло ce очигледно за тим, да ce онемогући овака егзистенциjа и функционисање епархиjских и локалних црквених власти на териториjи новостворене Хрватске државе, a омогући акциjа на католичењу и униjаћењу православних Срба. Хрватска, Славониjа, Срем, Далмациjа, Босна и Херцеговина са осам српских православних епархиjа, 872 српских православних парохиjа и 812 српских православних црквених општина. Да je овако плански смишљена и систематски спровођена акциjа против српске православне Цркве и народа била базирана на претходном споразуму са римском куриjом излази jасно из jедног акта Конгрегациjе за Источну цркву у Риму од 17. jула 1941. године упућеног загребачком надбискупу, као претседнику конференциjе хрватских бискупа. Оваj акт садржи наиме по став Ватикана веома карактеристичне пасусе као на пр. да у Риму очекуjу велике успехе, „на обраћању неуjедињених (тj. православних Срба у Хрватскоj) у покорност папи“, да je захвална загребачком надбискупу на успесима у досадашњоj његовоj акциjи на покатоличавању Срба, потстичући уjедно њега и подручне му бискупе да наставе своj рад у започетом правцу за правилан развоj католицизма „пошто сада постоjе толике наде за o6paћaње несjедињених.“ Оваj акт састављен jе у Риму ускоро после посете поглавника Хрватске државе др. Анте Павелића код римског папе, у доба, када су и српски народ и српска православна Црква били стављени ван закона a несумњиво jе проистекао као логична последица те посете и приликом исте посете поднесеног папи исцрпног извештаjа о унутрашњим приликама у Хрватскоj држави те о смерницама хрватске унутрашње политике у садашњости и будућности. Ускоро после овога растурен je међу православне Србе у Славониjи и Срему jедан у „Бискупскоj тискари“ у Ђакову штампани летак. У њему стоjи да по Христову наређењу треба да буде jедно стадо и jедан пастир и да сходно томе треба спровести у Независноj Хрватскоj Држави црквено jединство путем поновног сjедињења свих православних са римокатоличком црквом с тим, да je римокатолички бискуп у Ђакову вeћ хиљаде православних примио у крило римокатоличке цркве. Оваj летак истиче и то да ћe православни Срби jедино на оваj начин „моћи остати у своjим домовима“, и „даље нeће бити прогањани и убиjани, и осигураће спас своjих душа. У вези са овим обављена jе свестрана акциjа на покатоличавању православних Срба коjа jе имала за последицу прелаз око 240.000 православних Срба у римокатоличку веру.

Илегална Хрватска влада ниjе ce, међутим, с овим задовољила. – Извршивши задатак да према свом програму jедну трећину Срба поубиjа, jедан део – иако не целу трећину – примора на одлазак преко Дрине у Србиjу, a jедан покатоличи и поуниjати, био jоj je, када jоj ниjе успела конверзиjа целе jедне трећине, преостао jош jедан задатак, да остатак православних Срба постепено лиши његовог народног обележjа стварањем нове православне автокефалне цркве искључиво хрватског карактера.

Оснивање комисиjе за прикупљање података о страдању Срба

Избеглице коjе су пристизале из поjединих краjева ван Србиjе доносили су вести о страхотама коjе ce врше над српским народом у тим краjевима невероватне вести и описе наjстрашниjих крволоштава и насиља. То су били очевидци свега тога и веродостоjни сведоци, коjи су сретно избегли и прелазом у Србиjу спасли животе своjе.

Канцелариjа Светог Архиjереjског Синода била je упућена, да од сваког онога свештеника коjи je избегао прибави извештаj о свима догађаjима коjи je пре избеглиштва преживео и под каквим околностима je избегао. Сваки поjединац имао je своjу историjу. То je био jедини начин на коjи je Свети Архиjереjски Синод и цело наше српско друштво било обавештавано о приликама и догађаjима у краjевима ван Србиjе. Овим извештаjима свештеника, a после и свих других Срба избеглица поклањала ce наjвећа пажња, да би ce из општег приказивања догађаjа створила права слика тамошњег стања. Материjал je таj био толики да га канцелариjа сама ниjе могла савладати нити га сређивати иако како би то требало, да он послужи данас сутра као наjбоље сведочанство свега онога што ce одиграло. Стога je Свети Архиjереjски Синод да би ce што потпуниjе прикупио и средио огромни материjал о прогону и страдању Срба, образовао 1941. године нарочиту комисиjу са задатком да прикупља грађу о страдањима Српске православне Цркве Српског народа у областима Југославиjе коjе су остале изван териториjе Србиjе и Баната. У комисиjу су ушли: Његово Преосвештенство епископ зворничкотузлански Господин Нектариjе, као претседник, затим др. Миленко Филиповић и др. Перо Слиjепчевић, проф. Универзитета. Као техничко особље додељени су комисиjи: Богољуб Ћирковић, професор богословиjе, Жарко Поповић, секретар Црквеног суда из Сараjева, Перо Јовановић, приправник Црквеног суда из Тузле, Др. Љубомир Дурковић, хонорарни чиновник при кабинету Његове Светости Патриjарха и Милан Комленић, дактилограф Црквеног суда из Пакраца. Поред њих Министарство просвете доделило je касниjе овоj комисиjи на рад Светозара Душанића, професора – катихету.

Техничким радом управљао je др. Миленко Филиповић.

Комисиjа je прикупила све изjаве што су их према упутствима коjе je израдила комисиjа, дали избегли свештеници и други црквени службеници коjи су избегли у Србиjу. На таj су начин прикупљена 4.504 извештаjа.

При Претседништву српске владе основан je посебан Комесариjат за прихватање избеглица. Свако избегло лице морало ce приjавити овом избегличком комесариjату, где je уписано и где je добило прву помоћ и одакле му je одређено боравиште у Србиjи или му je дато неко запослење. И ова комисиjа приликом приjаве избеглог лица саслушавала je у детаље свако лице о свему што je оно знало, чуло и видело шта ce догађа у НДХ, односно у оном краjу одакле je избегло. Канцелариjа Светог Архиjереjског Синода ступила je у наjближи контакт са овим избегличким комесариjатом, па je пo jедан препис ових извештаjа коjе je прикупила Синодска комисиjа уступљен je комесариjату за избеглице, a комисиjа je од Комесариjата добила 3.032 преписа записника о саслушању избеглица коjи су у комесариjату састављени.

Нa таj начин, комисиjа je добила:

Сав таj огромни материjал je прво преписан на машини, па су онда сви извештаjи сређени по епархиjама и срезовима, тако да то сада претставља добро уређену архиву од велике вредности и значаjа.

Да би сабрана грађа била што прегледниjа и да би ce лако могло у сваки час употребити и што потпуниjе искористити приступило ce изради двеjу картотека. Прва je картотека свих личности коjе ce у извештаjима спомињу. Друга je картотека по садржини и то ce уређуjе по срезовима и предметима. Потпуно je у овоj картотеци обрађено 35 срезова и то: босанско – новски, прњаворски, которварошки, жепачки, зенички, травнички, бугоjански, фоjнички, коњички, фочански, невесињски, гатачки, љубински, билећки, требињски, дубровачки, чаjнички, тузлански, брчански, биjељински, кладањски, грачачки, грачанички, дервентски, зворнички, сребренички, власенички, добоjски, теслићки, тешањски, маглаjски, прилепски, битољски, охридски, и преспански, a остали срезови jош су у раду.

На основу овог материjала коjи je комисиjа сакупила Свети Архиjереjски Синод je израдио jедан опширан опис догађаjа о прогонима и страдању српског народа и то I део: зверства над Србима у Независноj држави Хрватскоj од стране усташког режима 1941. / 1942. и II део: Зверства Арбанаса извршена над Србима Косова и Метохиjе у овом рату.

Оваj опис у оба дела прилаже ce као посебан прилог овоме извештаjу / под бр. 2.

Нa основу ових извештаjа као и касниjих извештаjа поjединих Епархиjских црквених судова, a и по достављеном усменом казивању сређена je и картотека изгинулих свештеника уз опис код сваког свештеника на коjи je начин и од кога убиjен. Од почетка рата па до ослобођења тj. до 9. маjа 1945. године погинуло je 544 српских православних свештеника. Броj изгинулих свештеника по парохиjама износи:

Од 9. маjа 1945. године

РЕКАПИТУЛАЦИЈА

ПРЕГЛЕД ПОБИЈЕНОГ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ВРЕМЕНУ 1941-1945 ГОДИНЕ

Збрињавање избеглица свештеника и црквених службеника

Србиjа и ако сама окупирана од неприjатеља и ако сама разапета на наjтеже муке постала jе ипак збег целокупног нашег српског народа и свештенства, коjе je избегло или протерано са других области. Одмах по државном слому прво су Мађари протерали из Бачке свештенике коjи нису били домороци. Затим су Бугари протерали из Јужне Србиjе све свештенство коjе ниjе на оноj териториjи рођено, a тако исто и оно коjе je тамо рођено али било српски настроjено. У Хрватскоj су свештеници прво време убиjани и гоњени, a касниjе су с малим изузетком сви позатварани и протерани у Србиjу, пошто им je претходно имовина одузета у корист државе.

По подацима коjима располаже Свети Архиjереjски Синод на териториjи Србиjе и Баната налазило ce 589 избеглих и протераних парохиских свештеника и то из епархиjе:

Сви протерани и избегли парохиски свештеници распоређени су на упражњене парохиjе, у болнице, за помоћнике архиjереjским намесницима, старешинама цркава и паросима a нарочито оболелим паросима и то у епархиjу:

Однос Српске Православне Цркве, према окупаторским и посебно државним српским властима

Немци су добро познавали историски значаj Српске православне Цркве и оданост Српског народа према своjоj цркви и њезиним претставницима. Они су сматрали да су Српска православна Црква и њезини претставници били главни сарадници у извођењу т.зв. пуча 27. марта 1941. године па су за време читаве окупациjе према Српскоj православноj Цркви и њезиним претставницима тако и поступали, по методама тоталитарног рата у коме су сви међународни прописи о заштити неборачког становништва били потпуно и злочиначки игнорисани…

Заузевши зграду Српске Патриjаршиjе они су хтели да униште и онемогуће и централну власт Српске православне Цркве. Зграда Патриjаршиjе je претворена у воjничку касарну а сав намештаj, библиотека, готов новац, драгоцености потпуно су опљачкани a делом и архиве уништене, рачунаjући да о томе никад ником рачуна полагати неће. Како су вршене пљачке и уништавање црквених установа и црквене имовине тако je то чињено и са осталом нашом државном имовином и имовином приватника.

Први сусрети са окупаторским властима, коjе су касниjе сем успостављања наше домаће државне управе, образовали своjу цивилну управу, као и први односи са нашим домаћим државним властима изнесени су у уводном делу овога извештаjа, a потанко у приложеном напред извештаjу Његовог Високопреосвештенства Митрополита скопског Господина Јосифа (види прилог бр. 1).

После формирања свиjу ових власти Црква je ради регулисања своjих материjалних примања од државе била упућена на наjближи контакт са нашим државним властима. Како су пак наше државне власти излазиле у том погледу и по своjим могућностима скоро у наjвећоj мери у сусрет, Црква се осећала с те бар стране у jедну руку од домаћих државних власти заштићена све дотле док ce ниjе покушало, да ce и Црква увуче у профану политичку борбу, коjом je дириговао окупатор у смислу своjих окупаторских: ратних и општих политичких циљева.

Притисак на Цркву да се умеша у политичку борбу и игнорисање Цркве и њезине аутономиjе

У току окупациjе чињен je на Свети Архиjереjски Синод, велики притисак да ce Црква активно ангажуjе у политичкоj борби. На овоме ce наjвише инсистирало нарочито од када су послови верске управе прешли из надлежности Министарства правде у надлежност Министарства Просвете. Министар просвете je нарочито захтевао да свештенство „свуда и сваком приликом са предикаонице и иначе“ говори у интенциjама владе. Нижи органи управних власти су у инсистирању да ce Црква ангажуjе у политичкоj борби ишли jош и даље. Један je окружни начелник на пример, одредио био Архиjереjском намеснику у том месту распоред проповедања, теме проповедања и чак цензурисање проповеди.

Свети Архиjереjски Синод je поводом тога морао оштро протествовати и тражити да ce државне власти не мешаjу у питање унутрашњег црквеног живота (Зап. бр. 24 из 1942.).

Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Јован зват je у току септембра 1942. у Гестапо у Нишу где je од њега захтевано да нареди свештенству да у своjим беседама поведе акциjу против група отпора. Тим поводом умољена je влада за деjство да немачке власти не опште непосредно с поjединим Г. Г. епархиjским Архиjереjима већ преко Светог Архиjереjског Синода (Зап. бр. 420 из 1942)^[7].

Нa састанку пак 20. октобра 1941., коjи je уприличен инициjативом генерала Недића, и на његов усмени позив a на коме су узели учешћа осморица наших Архиjереjа, ђенерал Недић je изjавио да je окупатор незадовољан ставом наше цркве и да она стоjи по страни догађаjа и не подузима озбиљне кораке да ce одупре бољшевизациjи нашега света и апелирао je на Епископат да њега и његову Владу помогне у гоњењу комуниста, партизана и пљачкаша. Став цркве да ниjе jасан да ce црква камуфлира и донекле заузима двосмислен став и да ce жели jасан став Цркве у свету. У име Епископата Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Г. Јосиф изложио je у првом реду jеванђелски став цркве, да у држању цркве нема никакве двосмислености, да ce црква не може упуштати ни у какве политичке комбинациjе, она не жели никаква насиља, него постепено васпитавање човека. Црква има за то своj jеванђелски начин, она има апостолске и светосавске методе коjима то постизава. Она кao маjка српске православне деце не може и не сме рећи: Оваj ми син не ваља, ви га убиjте. Немци немаjу права тражити од ваше Српске православне Цркве оно што нису добили ни од своjе католичке и протестантске цркве итд. Детаљан ток ове дискусиjе, коjа je сузбила она тенденциозна настоjања ђенерала Недића да Цркву увуче у своjу политику прилажемо у препису прилог III као Забелешка Његовог Високопреосвештенства Митрополита скопског Господина Јосифа „Нешто о ђенералу Милану Недићу, као претседнику „Владе народног спаса“ у доба окупациjе.“

Још раниjе од овога случаjа a у месецу августу 1941. „Влада народног спаса“ тражила je да српски Епископат потпише jедан jавни апел на народ у коме ce пo диктату окупатора нападаjу комунисти и партизани, нарочито je на томе настоjао комесар Просвете Јонић, коjи je после постао министар просвете. У овом своjству настоjао je он да ce он наметне за диктатора цркве. Подржавањем субверзивних елемената против цркве и епископата, протураjући вести о збацивању Патриjарха и поjединих Епископа, подмећањем разних интрига, прегледа централне црквене касе и рачуноводства, претњом постављањем посебног комесара у црквеноj управи он je оваквим радом своjим за цело време свога министровања наносио тешке невоље и бриге нашоj цркви. Под паролом „тако Немци хоће“, a коjоj je пароли он верно служио настоjао je он да раздвоjи Српски Епископат, нудећи поjединцима и положаj Патриjарха Српске православне Цркве, другима je поручивао, да двоjица наших Епископа треба да оду у Загреб и приме ce вођства „Хрватске православне цркве“. Сва срества коjима ce Министар Јонић служио према Епископату Српске православне Цркве изложена су у забелешкама Његовог Високопреосвештенства Митрополита скопског Господина Јосифа под насловом „Нешто о нашим људима у доба окупациjе – о Велибору Јонићу, професору комесару и министру под окупациjом, коjе ce у препису прилажу. (Прилог бр. 4.)

Управне власти су и даље наређивале парохиjским свештеницима да држе говоре, предавања на зборовима и другим скуповима (бр. 398, 562/зап. 66 из 1943.). У jедноме je месту, шта више командир добровољачког корпуса наредио да ce не исплаћуjу принадлежности двоjици свештеника коjи у овоме нису били особито ревносни (Зап. бр 159/бр. 1276/43.).

Министар просвете je, исто тако и даље на упадљив и неуобичаjен начин „водио надзор“ над црквом, упућивао поучна акта Светом Архиjереjском Синоду, и шта више, тражио од Главне контроле преглед Централне касе Српске православне Цркве (Зап. бр 7 из 1943.). Комисиjа je извршила преглед и поднела Главноj контроли повољан извештаj о нађеном стању (Пов бр. 2/зап. 55 из 1943.).

Уопште, Министар просвете je заузимао према цркви такав став да je Свети Архиjереjски Синод у више махова морао наjодлучниjе негодовати (В. акт Светог Архиjереjског Синода бр. 343, 509/зап. 24 из 1942, и бр. 1457 из 1944. / зап. 359 из 1942.).

Поред тога, Министарство je доносило уредбе коjе ce тичу Цркве, не консултуjући уопште Цркву.

Тако je основан Централни завод за чување старина и донета Уредба о заштити старина без договора са Црквом, иако наjвећи броj старина претстављаjу баш црквени обjекти. Централни завод за чување старина ставио je под заштиту 48 манастира из разних епархиjа и уписао ове заштите у интабулационе књиге као реалан терет с тим да управе манастира могу овим располагати само уз ограничења из Уредбе о чувању старина. Пошто ce при том уопште ниjе водило рачуна о аутономним правима цркве и о томе да су освећене ствари искључиво њезино власништво и да њима не може располагати ни у ком погледу нико сем црквених власти Свети Архиjереjски Синод je и против овог уложио протест код Председништва владе и Министарства просвете и вора (Зап. бр. 370 из 1943.).

Исто тако je 10. децембра 1943. обнародована Уредба о теолошком православном факултету Универзитета у Београду, коjа je донета без знања и сарадње цркве, против чега je Свети Архиjереjски Синод такође морао протестовати (Зап. бр. 483 из 1943.), jер су овом уредбом потпуно игнорисана права цркве загарантована jоj чл. 18 Закона о Српскоj православноj Цркви.

Контрола рада Светог Архиjереjског Синода и цензура

Немачка таjна полициjа – Гестапо – стално je контролисала рад Светог Архиjереjског Синода и захтевала да ce записници Синодски, одмах по одржаним седницама достављаjу у jедном примерку таjноj полициjи. Ниjе било случаjа да je таjна полициjа чинила какве примедбе на рад и поjедине одлуке Синода. Али обзиром на извесне ствари о коjима je Свети Архиjереjски Синод морао расправљати и доносити одлуке за коjе ниjе било пожељно да их немачка полициjа зна, Свети Архиjереjски Синод jе држао посебне седнице, a приказивао je таjноj немачкоj полициjи друге записнике.

Наша државна власт поставила je посебног цензора, коjи je прегледао сву пошту наших и централних и епархиjских власти у Београду. Оваj цензор je имао своjу канцелариjу у Патриjаршиjи. Цензуру je вршио на таj начин, што ce сва пошта спремљена за експедициjу морала незатворена предати њему, a он би je по прегледу затворио, оверио коверат своjим печатом „цензурисано“ и тек овако цензурисана пошта отпремана je на пошту. Само je у jедном случаjу цензор обуставио jедну пошиљку, и приjавио ову немачкоj таjноj полициjи и она je ову пошиљку конфисковала и уништила. Радило ce о овом случаjу. Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Господин Јосиф у jедном периоду времена 1942. год. када су муке Српског народа превазишле сваку меру, када ниjе било наде у спас ни од кога до Милостивог Бога, написао je молитву по садржини пуну тешког и очаjничког вапаjа, намењену Српском народу, да с њим сjедини све Србе у молитви Свевишњем да прекрати муке и невоље коjе су наишле на наш народ и прете му потпуним истребљењем. Један примерак ове молитве прилаже ce под Прилог бр. 5. Нажалост, оваj ревносни цензор био je Србин син српског свештеника протонамесника Анђелка Грбића из Бачке епархиjе, кога су Мађари за време своjих рациjа у Бачкоj убили.

Немачка цензура, коjа je цензурисала „Гласник“ брисала je у публикациjама Гласника разних синодских одлука, титулу Његовог Преосвештенства Митрополита скопског Господина Јосифа „скопски“. Ово je чинила стално и код потписа осталих Архиjереjа на Божићним и Ускршњим посланицама. У jедноj од посланица брисала je цензура jедан пасус коjи je уливао наду верним, да ће ове муке Српског народа престати и да ће доћи Васкрсење. На све ово Свети Архиjереjски Синод ниjе реагирао, jер je био уверења да неприjатељско полициjско перо не може уништити веру и наду Српског народа у Његово Васкрсење, a евентуални протести могли би Цркви само нанети jош веће пакости и Бог зна какве одмазде.

Споменуто je раниjе у овом извештаjу, да немачка цивилна власт ниjе дозволила да ce публикуjе одговор Светог Архиjереjског Синода на нападе државника НДХ на Српску православну цркву. И да ниjе дозволила да ce спроведе извештаj Светог Архиjереjског Синода сестрински православним црквама о стању Српске православне Цркве под окупациjом односно на териториjи НДХ тражећи да ce изоставе сви они делови у коjима ce критикуjе рад државне управе у НДХ.

Поред свих оваквих тешкоћа a да би пошто-пото као централна власт Српске цркве своjим вернима и подручним установама пружио подршке и вере да Српска Црква живи и ради Свети Архиjереjски Синод je успео да после прекида од 6 месеци првих ратних дана обнови издавање свога званичног листа „Гласника“, као и календара „Цркве“ дабоме, да je то све било у наjужем обиму како je то у посебном делу овога извештаjа потање изложено.

Прогони и хапшења свештенства

Децембра месеца 1942. године Командуjући генерал и заповедник у Србиjи упутио je под I a бр. 631/42 Претседнику Српске владе, a оваj преко Министарства просвете Светом Архиjереjском Синоду акт следеће садржине:

„Са жаљењем морам констатовати, да у последње време свештенство све до наjвиших врхова узима учешћа у побуњеничком покрету у наjмању руку своjим симпатиjама. Ни под коjим условима не може ce трпети то што свештеници дозвољаваjу да буду употребљени на пример као преносиоци вести или да више или мање отворено суделуjу у англофилскоj пропаганди, или да манастири – чак и манастири калуђерица – буду искоришћавани као скровишта. Бискуп Николаj из ових разлога пре неколико дана из његовог места боравка северно од Трстеника доведен у околину Београда. Пре него што ce осетим побуђен да и овде предузмем строге мере, као што сам то већ иначе морао да чиним, ja овим опомињем и молим Bac да известите кругове коjи у томе имаjу учешћа да их њихов чин нипошто неће сачувати од оних мера коjе сматрам да су потребне у интересу окупаторске силе.

Очекуjем да ћe у наjкраћем времену наступити промена.“

Тих дана су почели Светом Архиjереjском Синоду стизати извештаjи да су многи свештеници из срезова ибарског, моравичког, студеничког, дежевског, косовског и ужичког позатварани.

Тим поводом отишли су дана 21. децембра 1942. године Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Господин Јосиф и Његово преосвештенство Епископ Зворничко-тузлански Господин Нектариjе Претседнику Српске Владе и предали му акт Светог Архиjереjског Синода бр. 3635 из 1942. у коме су молили за деjство код немачких власти да ce лична сигурност свештенства не доводи у сумњу, пошто то уноси неспокоjство у народ и боjазан за личну сигурност сваког поjединца. Породице ухапшених свештеника из ових и других срезова молиле су и саме Свети Архиjереjски Синод за заштиту и Свети Архиjереjски Синод je за сваки поjедини случаj писмено интервенисао.

Као што je поjмљиво, ове интервенциjе нису биле од великог успеха и велики броj свештеника je пао као жртва терора.

У прилогу под . / .а подноси ce Светом Архиjереjском Сабору списак свештеника a коjи су изгубили живот од 6. априла па до 20. октобра 1944. (Ослобођење Београда) односно 9. маjа 1945. (дана коначне победе и ослобођења) целе jугословенске териториjе и Б/ коjи су изгубили живот после ослобођења (прилог бр. 6).

ОСЛОБОЂЕЊЕ

Када су ce Руске армиjе спуштаjући ce преко Карпата приближавале границама наше земље и када су оне већ сишле на Дунав према Кладову органи Српске владе су почели тражити све више ближег додира са црквеном управом. Са извесном грозничавом ужурбаношћу покренула je Влада поново питање пуштања на слободу Његове Светости Патриjарха, али jош увек уз услове да попусти у држању према окупатору.

Министар просвете и вера Велибор Јонић je уопште последњих месеци окупациjе понекад и по два пута дневно долазио у Патриjаршиjу и чинио разноврсне предлоге. Између осталог изнео je и комбинациjу да би jош за време траjања окупациjе Црква требала да преузме сву власт у земљи. Прозревши да све ове комбинациjе имаjу само ту сврху да ce кроз Цркву спасаваjу они коjи су ce исувише истакли сарадњом са Немцима. Његово Високопреосвештенство Митрополит Господин Јосиф je одбио ове предлоге. Непосредно пред ослобођење министар Јонић je чак поднео молбу да прими монашки постриг.

Руска воjска ce у току септембра све више приближавала Београду у коме су ce већ чиниле припреме за дочек Руса. Његовом Високом Преосвештенству Господину Јосифу су у име 40 београдских национално настроjених друштава, коjа су оваj дочек припремала, долазиле разне личности и молиле да ce дочек припреми у окриљу Цркве. Пошто je у тим друштвима било и личности коjе су изазивале подозрење, Његово Високо Преосвештенство je одбио да Црква у томе сарађуjе, иначе ће Црква своjу дужност часно извршити.

12. октобра отпочела je борба за Београд коjа je траjала осам дана. За све време борбе у сутерену зграде Патриjаршиjе склонило ce било скоро све становништво из оближњег и даљег суседства (око 5-600 лица). Од Преосвећених Г. Г. Архиjереjа у згради су ce налазили: Његово Високопреосвештенство Митрополит Господин Јосиф и Епископи: шабачки Господин Симеон, мукачевскоприjашевски Господин Владимир, викарни Епископи Арсениjе и Валериjан, као и Преосвећени Епископ Господин Јеротеj.

У петак 20. октобра изjутра преостала je улична борба и Београд je био ослобођен од Немаца.

Истога дана свештеници са Гробља jавили су у Патриjаршиjу да Руси траже да им ce погинули воjници сахране по црквеном обреду. Следећих дана су Руси и сами сахрањивали своjе пале борце по улицама и скверовима.

У недељу 22. октобра a поводом ослобођења одржано je у Саборноj београдскоj цркви свечано благодарење на коме je чинодеjствовао и проповедао Високопреосвећени Митрополит Господин Јосиф.

5. новембра командант града Београда Генерал – маjор Љубодраг Ђурић учинио je прву посету Његовом преосвештенству Митрополиту Господину Јосифу. Разговор ce водио по питањима односа Цркве и државе о вези наше земље са свима њезиним деловима, о црквеноj просвети и штампи.

12. новембра одржан je у Београдскоj Саборноj цркви парастос свим руским и нашим воjницима изгинулим приликом ослобођења Београда. Парастосу су присуствовали претставници Антифашистичког већа народног ослобођења Југославиjе, претставници Националног комитета, Врховног штаба народноослободилачке воjске. командант Београда, претставници руске воjске и наши и руски официри и воjници као и велики броj Београђана.

Организациjа и успостава нових државних власти

Одмах по ослобођењу самог Београда преузело je у земљи државну власт Антифашистичко веће народног ослобођења коjе ce према своjоj одлуци донесеноj jош у Јаjцу 29. новембра 1943. године конституисало у врховно законодавно и извршно преставничко тело Југославиjе, као врховни преставник суверенитета, и успоставило Национални комитет као своj орган, са свима обележjима народне владе. Одлуком антифашистичког већа бр. 2 од 29. новембра 1943. године донесеном у Јаjцу одузета су права законите владе Југославиjе бившоj Југословенскоj влади у иностранству као носиоцу великосрпског шовинизма као антидемократскоj влади итд., a Краљу Петру II Карађорђевићу забрањен je повратак у земљу. Одлуком антифашистичког већа бр. 3 од 29. новембра 1943. решено je да ce Југославиjа изгради на федеративном принципу. Иако све ове одлуке нису међународно признате оне су по ослобођењу фактично приведене у живот и антифашистичко веће и национални комитет преузели су своjе функциjе као наjвише државне власти са седиштем у Београду (Службени лист бр. 1 из 1945 од 1. фебр. 1945.).

Међутим jош дана 16. jуна 1944. утврђен je између Националног комитета ослобођења Југославиjе и Краљевске Југословенске владе Др. Шубашића у Лондону споразум, по коме би ове две власти имале координирати сарадњу у борби против неприjатеља, те олакшати стварање што скориjег jединственог преставништва државе, a дотле да Национални комитет ослобођења Југославиjе неће покретати питање коначног државног уређења. Садржаj овога споразума имаће ce обjавити кад Др. Шубашић образуjе владу. Оваj споразум обjављен je 9. марта 1945. у бр. 11 Службеног листа ДФЈ, a с њим je истовремено обjављен други споразум по коме je закључено да Краљ Петар не улази у земљу док народи о томе не донесу своjу одлуку, a у његовоj отсутности краљевску власт да врши Краљевско намесништво, пошто je Југославиjа призната у друштву уjедињених народа у свом старом облику. Овакав облик владавине у Југославиjи има да остане до одлуке уставотворне скупштине тj. до доношења коначног уставног уређења државе.

На основу овога споразума Његово Величанство Краљ Петар II издао je дана 29. jануара 1945. године Пов. бр. 54 из 1945. решење коjим je одлучио да Краљевску власт до одлуке Уставотворне скупштине пренесе на Краљевско намесништво, a за Краљевске намеснике указом од 2. марта 1945. поставио je:

Др. Срђана Будисављевића, бившег Министра,

Др. Анту Мандића, адвоката и

Инж. Душана Сермеца, бившег Министра.

Одмах по наименовању Краљевски намесници су положили заклетву пред своjим верским претставницима. Заклетву Др. Срђана Будисављевића као припадника православне цркве извршио je Високопреосвећени Митрополит скопски Господин Јосиф, a остале двоjице Београдски римокатолички надбискуп. Дана 7. марта 1945. на предлог Антифашистичког већа Краљевски намесници именовали су чланове нове владе a Претседништво Антифашистичког већа указом од 7. марта 1945. распустило je Национални комитет ослобођења Југославиjе (Службени лист бр. 11 из 1945.).

Резолуциjом од 10. августа 1945. проглашено je антифашистичко веће „Привременом народном скупштином демократске федеративне Југославиjе“ (Служб. лист бр. 59 из 945 од 11. августа 1945.).

Став Српске Православне Цркве према новим државним властима

Свети Архиjереjски Синод je, и пре публикациjе ова два споразума стаjао на том становишту, да je декларациjа антифашистичког већа донесена 29. новембра 1943. у Јаjцу jедностран правни акт коjи међународно ниjе признат, па да према томе облик наше Државе и њена суверена власт (- – – -) остаjе онаква каква je и дотле пре рата и била. А, како ни правни однос Српске православне Цркве према Држави ниjе никаквим новим законом преиначен, то je Свети Архиjереjски Синод сматрао да и нова државна власт стоjи према Српскоj православноj Цркви у истим оним обавезама, a нарочито у материjалном погледу какве су оне према постоjећим законима и прописима и раниjе постоjале, па де према томе и с правом тражио од Државе да она све обавезе према Цркви и извршава, но на жалост како ће ce то у току даљег излагања овога извештаjа видети у томе ниjе успео. Нова државна власт и њезини органи своjим одговорима стављаjу до знања да je ово нова Држава и да она према Цркви нема никаквих обавеза односно да не признаjе никакве обавезе старе Државе према Цркви. Тако je то било одмах од почетка ослобођења па све до доношења новог државног Устава, коjи je ступио на снагу 31. jануара 1946. коjим je усвоjен републикански облик државе и коjим je Црква коначно одвоjена од Државе. Црква je сматрана одмах из почетка као quantitй nйgligeable шта више, и као противник новог поретка и тековина народноослободилачке борбе, па ce чинило све и сва, да ce и њезин утицаj на jавни живот потпуно искључи и политички онемогући. Покушало ce да ce Црква искористи и у политичке сврхе, Министар Пољопривреде Србиjе jереj Милан Смиљанић. и Добрица Матковић бивши бан, наговарали су Његово Високопреосвештенство Митрополита скопског Господина Јосифа, да ce безусловно прими чланства у Краљевском намесништву, коjе ће му бити понуђено. Одлуком антифашистичког већа од 3. фебруара 1945. бр. 51 (Службени лист бр. 4 из 1945.) укинути су и проглашени за неважеће сви правни прописи (закони, уредбе, наредбе, правилници итд.) донети од стране окупатора. Али чланом 2 ове одлуке речено je, да ce укидаjу и сви они правни прописи, коjи су били на снази у часу неприjатељске окупациjе, тj. до дана 6. априла 1941., уколико су у супротности са тековинама народноослободилачке борбе, декларациjама и одлукама Антифашистичког већа народног ослобођења Југославиjе и земаљских антифашистичких већа (скупштина, савета, собрања) поjединих федералних jединица, као и правним прописима донетим од Националног комитета ослобођења Југославиjе и његових поверенстава, влада и поjединих повереништава федералних jединица.

Оваква одлука са могућношћу наjширег тумачења шта je и шта ниjе све у супротности са народноослободилачким тековинама, створила je такво стање правне и законске несигурности, да je и вредност сваког правног прописа и закона, коjи ce тицао Цркве зависила од ефемерног расположења поjединих напред поброjаних уредбодаваца и законодаваца a у области ужег црквеног живота чак и од поjединих функционера нижих власти.

Посета чланова Светог Архиjереjског Синода Краљевским намесницима

Сходно одлуци Светог Архиjереjског Синода бр. 396 / зап. 128 од 16. / 3. марта 1945. године Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Г. Јосиф са Преосвећеним Епископима зворничкотузланским Г. Нектариjем и браничевским Г. Вениjамином посетили су 17. марта Краљевске намеснике и изнели тешкоће у коjима ce Црква налази у односу према државним властима.

I. У првом реду, изнето je питање црквене просвете. Од пет предратних богословиjа не ради ниjедна, jер нема средстава за њихово издржавање. Свештенство je пак у великом броjу изгинуло, поубиjано или мучењем за службу онеспособљено, те jе неодложна потреба побринути ce о свештеничком подмлатку.

II. Државне просветне власти своjим противуречним одлукама доводе у питање предавање веронауке. С обзиром на опште жеље народа и родитеља деце коjи су ce скоро стопроцентно изjаснили за обавезну наставу веронауке, тражено je да ce о овоме предмету у школама призна његов неопходни васпитни значаj.

III. Замољено je за интервенциjу да ce прекине са прогонима, хапшењима и убиjањем Срба у ослобођеним краjевима, пошто поступци, коjи ce врше у име одмазде за тобожње грађанске неисправности прелазе границе и своде ce на страначке одмазде коjе угрожаваjу цео Српски народ коjи je под окупациjом био систематски истребљиван и даље ce у краjевима коjи jош нису ослобођени несметано и темељно истребљуjе…

Изнети су jош и случаjеви тражења државних органа да ce сa стране црквених власти изда забрана да ce при богослужењима не спомиње име Његовог Величанства Краља и мољено да ce од овога тражења одустане и да ce спречи притисак на поjедине црквене органе, док ce то питање редовним путем и пред надлежним форумом не реши.

Обзиром на сметње коjе ce чине повратку архиjереjа, свештенства па и наших грађана Срба у Македониjу, мољено je да ce омогући извршење одлуке Светог Архиjереjског Синода бр. 1522 од 31. / 18. октобра 1944. коjом je свима епархиjским Архиjереjима и свештенству наређено да ce имаjу одмах вратити на своjа досадања службеничка места чим коjа териториjа буде ослобођена од неприjатеља.

Обзиром на тежак положаj Његовог Преосвештенства Епископа бачког Г. Иринеjа коjи ce од ослобођења налази у кућном затвору мољена je интервенциjа Краљевских намесника да ce престане са оваквим специjалним казненим мерама.

Краљевски намесници су препоручили да Свети Архиjереjски Синод поднесе влади потребне претставке по сваком питању посебно, a све ове претставке да ce доставе у препису и њима, што je Свети Архиjереjски Синод убрзо и учинио (зап. 135 из 1945.).

Обнављање црквеног живота у краjевима коjи су били под Н. Д. Хрватском

Чим je ослобођен Београд и jедан део наших западних покраjина Претседништво Светог Архиjереjског Синода издало je под бр. 1522 од 31. октобра 1944. године упуство да ce сва Преосвећена Г. Г. Архиjереjи и све свештенство њихових Епархиjа врате у своjа седишта, парохиjе и села и то одмах чим ce коjи краj буде ослободио, чим ce успостави саобраћаj и створе друге подесне могућности.

Преосвећена Г. Г. Архиjереjи умољени су да никоме од свештеника не издаjу канонске отпусте сем у случаjевима када то нарочити интереси црквене службе буду захтевали. Препоручено je да Преосвећена Г. Г. Архиjереjи одмах по повратку своме у своjа седишта успоставе све црквене епархиске и црквеноопштинске власти у своjим епархиjама.

У местима где су Свети храмови остали неоштећени, али су од неприjатеља оскрнављени одређено je да ce уз пуно чишћење свега онога, што je неприjатељ оскрнавио, водоосвећењем од свештеника храм оспособи за св. Богослужење. У случаjевима где je храмовна зграда тешко оштећена и часна трпеза уништена или je у храму крв проливена, препоручено je да ce изведу наjнужниjе оправке и уз освећење преко Архиjереjа или нарочитог његовог изасланика храм оспособи за Богослужење.

У местима где je св. храм потпуно уништен насилним рушењем или je спаљен наређено je да ce односно место огради привремено, означи ce крстом и чека до бољих времена на обнову, a за св. богослужење да ce уз освећење и прописану за то молитву оспособи jедна пристоjна просториjа, a у споразуму са грађанским властима по наjпре у коjоj школскоj или коjоj другоj jавноj згради, a у краjњоj потреби и посебноj приватноj згради.

Затим je препоручено да ce сва гробља коjа су запуштена, оскрнављена, или уништена, имаjу поново уредити, осветити и гробови прекадити, a неопоjани гробови опоjати. Све мученичке кости коjе су по околини расеjане прикупити и спремити уз свечана опела у посебну општу гробницу. Затим сачинити попис свиjу мученика, уписати их у нарочиту читуљу и за покоj њихових душа молити ce и на свакоj литургиjи спомињати их у jектениjама a на проскомидиjи вадити честите за њих.

Како je неприjатељ Српске Цркве и св. Православља систематским уништавањем свега Српског и православног у поjединим краjевима присиљавао и присилио поjединце, па и читаве наше православне насеобине, да приђу римокатоличкоj цркви, и како je jедан део нашег народа морао провести ово ратно стање и под игом овога страшног и неподносивог духовног ропства, одређено je да надлежни Архиjереj пошаље свештенство прво у ова духовно поробљена села и краjеве и снабде их потребним пуноможима, ради повраћања и присjедињавања отете пастве св. Православноj Цркви.

У случаjевима где су поjедина насеља или поjедини присиљени били, да уз верски чин признаjу римокатоличко вероисповедање, одређено je да надлежни Архиjереj овима одреди осмодневну епитимиjа строгог поста и молитве.

На свима лицима коjа су венчана по обреду римокатоличке цркве одређено je да ce очитаjу молитве коjе по православном обреду у требнику следуjу после молитве: „Господи и Боже наш, славоjу и четиjу вjенчаjа“ …… a лица коjа су преминула и сахрањена по обреду неправославном да ce поjединачно или сви заjедно поново по православном обреду опоjу.

Наређено je даље да свештенство води бригу, да ce пронађу парохиске матице и настоjи да ce оне доведу у ред. У оним местима где су оне потпуно уништене да свештенство обави попис народа у своjим парохиjама и проведе реконструкциjу уништених матица, a према постоjећим црквеним и државним прописима. Затим да свештенство неизоставно и што пре одреди што тачниjе статистичке податке о садашњем послератном броjном стању своjих парохиjана, установи разлику њиховог броjног стања пре рата и опише што детаљниjе догађаjе у коjима су поjединци и како гинули и страдали…

Архиепископиjа београдско-карловачка, Срем

Одмах по ослобођењу настоjало ce да ce свештеници врате на своjе дужности у ослобођени део Срема. У доста случаjева свештеници су снабдевени наjпотребниjим св. утварима, богослужбеним књигама, одеждама, св. миром и другим, пошто jе све то недостаjало. И поред тешких саобраћаjних прилика свештеници и монаси су ce постепено враћали на своjа места. До 20. jула 1945. сви су били на своjим местима, изузев петорице коjе месна политичка управа ниjе хтела да прими.

У Срему jе затечено 28 порушених, a 62 оштећена храма, не рачунаjући ту манастире. Порушено je 23, a оштећено 56 парохиjских домова. Порушени су и храмови и конаци манастира Кувеждина, Гргетега, Хопова, Бешенова, Јаска и Раковца. Порушен je jош храм манастира Мале Ремете и конаци манастира Фенека. У манастирима Шишатовцу, Великоj Ремети и Привиноj Глави и храмови и конаци су делимично порушени. Мање су оштећени jедино манастири Врдник, Крушедол и Беочин. У многим местима у Срему враћене су старе црквеноопштине управе у живот. У 32 црквене општине, где ce старе управе нису могле приволети да обнове рад услед тога што je слабиjе интересовање за цркве или зато што je велики броj чланова одбора и савета за време рата настрадао, именована су привремена поверенства, коjа полако обнављаjу црквени живот, али са великим тешкоћама. Парохиjским сесиjама не рукуjу црквене управе, нити манастирске управе манастирском земљом, jер je и jедну и другу земљу народ скоро сву самовласно приграбио и међусобно поделио и пре закона о аграрноj реформи. Једино у 2 – 3 случаjа црквена тела су била у могућности да своjу земљу издаду у закуп и добиjу припадаjући део у новцу и натури.

У манастиру Беочину, Јаску, Привиноj Глави, Кувеждину, Малоj Ремети и Фенеку налази ce пo jедан или два свештеномонаха коjи су унеколико примили управу над манастиром и стануjу у jедноj собици манастирског конака, пошто су остала одељења од месних власти. У манастир пак Шишатовац, Крушедол, Велику Ремету, Гргетег, Хопово, Врдник, Раковац и Бешеново не могу монаси ни да ce приближе, него ce налази по jедан од њих у неком оближњем селу, где му jе дата парохиjа на опслуживање.

Стање затечено у Срему било je више него очаjно и у духовном погледу. У поjединим местима народ je caсвим био изгубио интерес за веру и цркву. Настоjањем свештенства коjе ce вратило прилике су ce у том погледу касниjе измениле на боље. Народ ce почео враћати цркви, интересовати за веру, тражити да ce врше обреди, да му деца уче веронауку, помагати своме свештенику и осигуравати му егзистенциjу.

Овоме су доста допринеле личне посете Његовог Високопреосвештенства Митрополита Г. Јосифа и других Архиjереjа. Господин Митрополит je у току године четири пута посетио Сремске Карловце где jе на Духове осветио поправљени саборни храм …

Епархиjе у Народноj Републици Хрватскоj

Његово преосвештенство Епископ моравички Г. Арсениjе известио je Свети Архиjереjски Синод да jе 10. jула 1945. стигао у Загреб и преузео дужност администратора загребачке, горњокарловачке, пакрачке и далматинске епархиjе, ступио у везу са надлежним државним властима и наишао на добар приjем. Већ првих дана обишао je jедан део загребачке и горњокарловачке епархиjе и то оне краjеве коjи су понаjвише настрадали и наишао на своjски приjем од пастве коjа je преостала у животу. Села и цркве су свуда тешко оштећене и разрушене, народ осиромашио и без крова. Лична безбедност ниjе осигурана и чешће ce дешаваjу убиства. Свештеници ce враћаjу на своjе епархиjе, али због ванредно тешког стања не могу тамо да остану. Издржавање свештеника претставља велики и тежак проблем, те je предложио да ce свештеницима, нарочито онима из Лике, дозволи да остану и даље на служби у Србиjи, a да ce у Лику врате само они из већих места.

Свети Архиjереjски Синод jе тим поводом препоручио Његовом Преосвештенству Епископу Г. Арсениjу да умоли Преосвећену Г. Г. Архиjереjе у чиjим су епархиjама свештеници – избеглице запослени да ове без његове посебне молбе не разрешаваjу досадашње дужности.

Истовремено je умољено Претседништво федералне владе Хрватске да обзиром на тешке прилике у коjима ce свештенство ових епархиjа налази и на тешке жртве коjе je нарочито наш Српски народ и наше свештенство у оним краjевима поднело настоjи осигурати православном српском свештенству ванредну помоћ из државних средстава (бр. 1562 / зап. 367 од 6. IX 1945.).

Његово Преосвештенство Епископ Г. Арсениjе je известио Свети Архиjереjски Синод да су Епархиjе загребачка и пакрачка jако опустошене: многе су цркве порушене a оне коjе су преостале опљачкане. Има намесништава у коjима ниjе остала читава ниjедна црква. По поjединим местима истребљено je по 50 – 80 одсто Срба. Свештеници, уколико их jе преостало у животу, вратили су ce на своjе парохиjе и отпочиње ce c великим тешкоћама обнављање црквеног живота: постављени су по намесништвима архиjереjски намесници, примаjу ce натраг у православље они коjи су били приморани да пређу у римокатолицизам, обнављаjу ce поjедине црквене општине и постављаjу привремена повереништва; где je то могуће, оспособљаваjу ce цркве за богослужења, али с великим тешкоћама.

Епархиjа горњокарловачка

У епархиjи горњокарловачкоj je пре рата било 220 цркава и капела. Од тога je срушено и попаљено од усташа, казнених експедициjа и услед ратних операциjа 188. Остало je у целоj епархиjи само 23 цркве и 9 капела, али и оне су оштећене, нарочито je скоро у свима унутрашњост оштећена. Црквених утвари и књига има само у Српским Моравицама и Карловцу.

Једини манастир у овоj епархиjи – Гомирjе срушен je и спаљен. Земљиште и све манастирско добро узеле су 1941. године у своjе руке усташе. Шума je посечена. Све су манастирске зграде спаљене и срушене. Манастир ни данас не ужива ни земљишта ни шуме. Месни народни одбор и мештани потпуно располажу манастирским имањем, док в.д. настоjатеља стануjе у селу и опслужуjе околне парохиjе.

Пре рата било je у епархиjи горњокарловачкоj 157 свештеника. Од њих je убиjено 70 свештеника, док их je 86 остало у животу. Од тих 86 до краjа 1945. године вратило ce у епархиjу само 17 свештеника, и то 16 мирских, jедан jеромонах и jедан мирски привремено примљен из далматинске епархиjе …

Лика, Кордун и Баниjа су jако порушени. У срезовима Оточац, Бриње, Огулин, Глина, Костаjница, Двор на Уни и Бос. Крупа уништено je преко 50 одсто српских кућа a у срезу Грачац преко 70 одсто. У срезовима пак Лапац, Удбина, Кореница, Госпић, Перушић, Слуњ, Воjнић, Вргин-Мост, Бихаћ и Цазин порушено je и попаљено преко 90 одсто српских кућа.

Црквене општине су сопственици своjих земљишта само у земљишним књигама. Уложне књижице неких црквених општина отеле су усташе и новац подигле. Преостале уложне књижице ce мораjу, према новом закону, амортизовати, те ће те суме бити минималне.

Епархиjа горњокарловачка краjем 1940. године имала je 449.000 православних душа. Од тога броjа je много света побиjено, умрло од тифуса и других болести и изгинуло у борбама. Један део народа ce сели у Срем, Банат и Бачку. До краjа новембра 1945. иселило ce око 60.000.- душа. Ако ce емиграциjа заустави, у епархиjи би било отприлике око 240.000.- душа. Дакле, око половине од оног броjа из 1940. године. Нема парохиjе где усташе нису убиле бар 200 особа, већином одраслих мушкараца, a има места где су побили по 1.000 – 1.300 (Црквени Бок, Дубица, Бос. Добро село), по 1.500 (Чемерница, Дивосело) па и по 2.000 (Плашки). Кад ce покупе сви подаци слика епархиjе биће jош потресниjа и болниjа.

Само у 20 парохиjа постављена су привремена повереништва. Поред тога je за црквену општину у Карловцу ОНО поставио комесариjат од два лица, a за секретара поставио jедну женску. У осталим црквеним општинама нема ни свештеника нити какве црквено општинске управе.

Епархиjе у Народноj Републици Босни и Херцеговини

Зворничкотузланска епархиjа

Народ je у зворничкотузланскоj епархиjи, нарочито у источним краjевима, много страдао, села су попаљена, куће порушене; може ce путовати по читав сат a да ce на путу нико не сретне и не види. Свештенство je у овоj епархиjи jако проређено: усташе су убиле 27 свештених лица, Немци два, четници jедно, партизани 10; у интернациjи у Немачкоj су умрла два, за време рата je умрло девет, осуђено на казну два, у затвору ce налазе три – свега 56, што значи да je свештенство управо преполовљено.

Потпуно су срушене три цркве, a многе су оштећене и оскрнављене; црквене одежде, утвари и књиге уништене; парохиски домови неки попаљени, неки порушени, неки оштећени. Манастирски конаци су попаљени или толико оштећени, да ce без темељне поправке у њима неће моћи становати. Манастирске шуме су посечене и девастиране, манастирски намештаj разнешен и упропашћен, живо благо отерано и поклано.

Дабробосанска епархиjа

Кад су Немци и усташе избачени из Босне, Његово Преосвештенство епископ зворничкотузлански Г. Нектариjе, администратор епархиjе дабробосанске посетио je први пут Сараjево (од 27. jуна до 5. jула) … На Видовдан je отслужио у Сараjевскоj саборноj цркви архиjереjску литургиjу и одржао парастос погинулим за веру и отечество. Пре литургиjе извршено je мало освећење цркве, jер ce у саборноj цркви ниjе служило од почетка рата, изузимаjући време док je у Сараjеву био Спиридон Мифка.

Стање у епархиjи дабробосанскоj у поређењу са другим епархиjама Босне и Херцеговине, задовољава. Архива Црквеног суда и Митрополитова je потпуно сачувана, библиотека, намештаj чак и посуђе у Митрополиjи углавном су сачувани.

Али и у овоj епархиjи народ je доста страдао, особито у источноj Босни и Санџаку. Страдао je и велики броj свештеника. Усташе су убиле 11 свештеника, Италиjани два, Партизани седам; у затвору ce налазе четири свештеника, док je за време рата умрло осам свештених лица.

Захумскохерцеговачка епархиjа

… Према извештаjу коjег je Његово Преосвештенство поднео после свега тога Светом Архиjереjском Синоду у епископиjи ce налази ОЗНА и у згради ниjе ништа остало: намештаj, архива, библиотека – све je разнесено и уништено.

Српски живаљ у Херцеговини je много страдао и материjално сасвим посрнуо, особито у градовима. У току свог бављења у Мостару Преосвећени je одржао конференциjу са одборницима црквене општине. Некада богата црквена општина мостарска ниjе више у стању да плаћа црквењака и звонара. Ништа ниjе боље ни са осталим црквеним општинама у епархиjи.

У овоj епархиjи свештенство je сасвим проређено. Од 67 свештеника оба реда, колико je епархиjа некада имала налазило их ce у месецу jуну 1945. на лицу места свега девет, од коjих су троjица толико остарили и онемоћали да им je потребан помоћник, a jедан je постао министар у влади за Босну и Херцеговину.

Манастири су потпуно упропашћени или попаљени, намештаj разграбљен.

Бањалучка епархиjа

Религиозни живот православног живља у епархиjи бањалучкоj као и у великом делу НДХ био je за време окупациjе и усташког терора у своjоj спољашњоj манифестациjи паралисан, jер je све свештенство било изгнано. Ретку поjаву свештених лица из редова НOB или из четничких одреда народ je дочекивао са сумњом да су то у истини свештеници, па им ниjе радо примао вршење свештенодеjстава нити je ова од њих тражио. Али, премда због усташког терора и ниjе могло бити испољавање религиозног живота, православни живаљ ниjе престао бити дубоко побожан и одан своjоj цркви. Његово унутрашње религиозно настроjење избило je тек приликом поjаве његовог свештенства коjе ce враћало из изгнанства. Свет je плакао при сусрету са свештеником и не да муje љубио само руку него и свештеничку хаљину.

Захваљуjући томе што je свештенство благовремено отерано у Цапраг и после пребачено у Србиjу епархиjа бањалучка имала je само пет свештеничких жртава (четири од усташa и jедан од Немаца). Поред тога у избеглиштву je умрло 13 пароха. У епархиjи има 107 пароха. У току 1945. године вратило ce 58 пароха, a остало у Србиjи jош осам. Поред тога не зна ce за боравиште осам свештеника, a из заробљеништва ce ниjе вратио jедан свештеник… Задовољство народа што види свештенике у своjоj средини jесте поjава коjа je пружила основни услов да ce пароси осете морално jаки. Истина, то ниjе свуда; у намесништвима бос. дубичком, бос. новском и jаjачком, коjа су била поприште непрекидне акциjе, народ je мање загреjан за цркву, a особито омладина. Уопште узевши, омладина je равнодушна према вери.

Само су четири свештеника политички активна. Народ je и раниjе нерадо гледао на свештеника коjи ce бави политичким радом; данас му je такав свештеник одвратан и он je издашан у изразима негодовања, ако не и неприjатељства.

Овде онде има поjединаца коjи чине сметње свештенству: од затварања цркава па до оптужбе о реакционарству. Свештеници ce међутим држе мирно, али и упорно настоjе да остваре слободу вероисповедања и не даjу ce застрашивати приговорима и претњама.

Народ je jако осиромашио. На подручjу целог бањалучког окружног одбора приликом замене окупационог новца замењено je само три и по милиона динара што значи да je дошло по седам динара на jедну особу. Веће сиромаштво тешко je замислити поготову кад ce нема прилика за зараду, пошто су они коjи би ишли на зараду мобилисани.

Потпуно je порушено 20 цркава. Делимично je порушено и за службу онеспособљено 11 цркава. Антимиса, утвари, одежде и књиге углавном су уништени и тешко ce где може наћи што од потребних за цркву утвари.

Многи парохиски домови су порушени и попаљени, a већина je без поправке неупотребљива. Обе цркве у Бањалуци су срушене и богослужење ce врши у jедноj већоj просториjи митрополиjске зграде коjа je претворена у капелу и 16. децембра 1945. године освећена. Сама Митрополиjа je била доста оштећена али je заузимањем Окружног НO оправљена. Архива, библиотека, и стовариште богослужбених књига сараjевског издања су уништени.

Пре рата епархиjа je броjала 416.000.- православних душа. Према jош непотврђеним подацима у епархиjи je страдало око 100.000 лица т.j. четвртина становништва. Нарочито су страдали краjеви Козара и Грмеч, где су ce водиле борбе између Немаца и усташа с jедне стране и народноослободилачке воjске с друге стране.

Пре рата постоjале су на подручjу епархиjе бањалучке и три т.зв. мисионарске парохиjе: хрваћанска, ресавачко – прњаворска и новодубравска, све три у архиjереjском намесништву прњаворском. Te cу парохиjе сачињавала лица коjе je Аустроугарска из Украjине преселила у прњаворски срез и коjа cу после првог светског рата прешла из униjе у православље. На те cу парохиjе постављани били као пароси свештеници Украjинци, коjи cу такође били прешли из униjе у православље.

Међутим, за време НД Хрватске сви cу ce домови ових парохиjа вратили униjи и већина их je стала уз ондашњу власт, уписуjући ce у легионаре. Протоколом од 2. jануара 1946. између Пољске и Југославиjе одлучено je да ce у току од шест месеци изврши репатриjациjа ових становника прњаворског среза у Пољску.

Нa предлог Његовог Преосвештенства Епископа зворничкотузланског Г. Нектариjа, администратора епархиjе бањалучке, Свети Архиjереjски Синод je на основу чл. 22 Устава Српске православне Цркве укинуо ове парохиjе с тим да ce остаци ових парохиjа, уколико би их било, имаду придодати суседним парохиjама (бр. 1823 зап. 531 из 1945.).

Православна црква у Словениjи

1941. године jеромонах Горазд Деклева образовао je у Београду Инициjативни одбор за организациjу Словенаца коjи су већ прешли у православље и за акциjу око примања нових. Пошто je ова акциjа имала успеха основана je c благословом Светог Архиjереjског Синода „Дружина православних Словенаца“ коjа je броjала у почетку окупациjе неколико стотина чланова a пред краj рата достигла броj од 1400 чланова само у Београду.

Од стране Његовог Преосвештенства Митрополита скопског Г. Јосифа, као администратора Архиепископиjе београдско – карловачке одређено je да ce богослужења за Словенце врше у цркви Ружици. Служило ce и проповедало на словеначком a певао je Словеначки православни црквени хор. Литургиjе за Словенце држане су сваке друге недеље после редовне литургиjе. Од jесени 1942. године служило ce за Словенце повремено по разним београдским црквама по неколико пута месечно. У Саборноj цркви су отслужена и два словеначка молебна пред кивотима српских светитеља коjи су били пренешени из Срема 29. августа 1943. године прешао je у православље римокатолички словеначки свештеник Томаж Улага, професор Друге женске гимназиjе у Београду. Обред je свечано извршен у Саборноj цркви после вечерња. То je био наjвећи скуп и православних и католичких Словенаца у Београду. Обред je обавио jеромонах Горазд, a присуствовали су: Његово Преосвештенство Епископ Викар Г. Валериjан, архиjереjски намесник београдски, старешина саборне цркве и око тридесетак свештеника.

Црквена општина београдска дала je за православне Словенце у своjоj згради бесплатно канцелариjу и салу за верске приредбе.

У току читавог времена окупациjе Дружина православних Словенаца ниjе прекидала рад и краj свих тешких прилика. Шта више, њена je активност из године у годину повећавана тако да je њен предрачун последње године окупациjе достигао цифру од око 1,000.000.- динара.

Ваља напоменути да православни Словенци ни од државних ни од црквених власти нису примали никакве новчане субвенциjе. Помагали су их велики добротвори Срби и Словенци.

Захваљуjући зависти католичких Словенаца окупаторске власти су биле упозорене на таj црквено – национални рад и програм. Специjална полициjа je обратила на друштво особиту пажњу и тражила да ce Дружина распусти. Немачке власти су и даље пратиле рад ове дружине и забраниле свако обjављивање у новинама чисто црквених огласа, a 1944. године затвориле наjпре шест одборника, a касниjе и духовника о. Горазда. Сви су ови православни Словенци били прво отерани на Бањицу. Од одборника су двоjица стрељани, a троjица послати у логор у Дахау, где су били до свршетка рата. И поред тога Дружина je и даље радила.

После ослобођења народне власти су уступиле православним Словенцима на употребу нову немачку евангелистичку цркву код Баjлонове пиjаце, заjедно са осталим просториjама. Руска амбасада jе уступила за преуређење ове цркве целокупни инвентар капеле из Руског дома коjи ће ce пренети у Словениjу, пошто ce већи део православних београдских Словенаца враћа у своjу ужу домовину.

Дружина православних Словенаца проширила je пo ослобођењу, своj рад на целу Словениjу.

6. септембра 1945. године доставила je Светом Архиjереjском Синоду план о организациjи и раду на ширењу православља у Словениjи и умолила:

1) да ce организациjа и верско делање у Словениjи препусти инициjативи самих Словенаца;

2) да ce Словениjа административно подреди директно Патриjаршиjи у Београду;

3) да ce хитно пошаљу у Словениjу словеначки православни свештеници коjи ће провести организациjу растурених црквених jединица;

4) да ce у Љубљани успостави Архиjереjско намесништво као врховно управно тело за цело подручjе рада у Словениjи, коjе би било подређено директно Патриjаршиjи a коjе би ce намесништво касниjе претворило у Словенско – канонску епархиjу;

5) да то архиjереjско намесништво поред свога парохиског делокруга преузме и води о. Горазд и да ce тамо пошаље у чину архимандрита a о. Томаж у чину протоjереjа;

6) да ce садањи парох љубљански протоjереj Богдан Матковић премести из Љубљане;

7) да ce бар jеднократном помоћи омогући одлазак свештеницима Словенцима у Словениjу;

8) обзиром на тешке материjалне прилике Српске православне Цркве, православни Словенци ћe преузети сву материjалну бригу око организациjе православне цркве у Словениjи;

9) да ce православни Словенци, уколико остану у Београду подреде надлежним парохиjама.

Свети Архиjереjски Синод je тим поводом на седници своjоj од 18. / 5. септембра 1945. године под бр. 1578/зап. 438 одлучио да ce оваj предлог достави у препису Његовом Преосвештенству Епископу Г. Арсениjу као администратору епархиjе загребачке у чиjем саставу Словениjа у смислу прописа Устава Српске православне Цркве има и даље остати док ce не створи могућност за промену ових прописа у смислу предњих предлога одбора православних Словенаца у Београду, с препоруком да у границама законских прописа изађе у сусрет захтевима православних Словенаца…

Према извештаjу jеромонаха Горазда од августа месеца 1945. године у Словениjи je стање православних пароха следеће:

Љубљана. Читаво време окупациjе био je парох протоjереj Богдан Матковић. Италиjани нису уопште дирали цркву. Чак je црквена општина примала од Италиjе државну субвенциjу и делила je избеглим православцима Словенцима и Србима.

У Рогашкоj Слатини je капела остала читава, a имовина je разграбљена.

У Марибору и Цељу су цркве, приликом доласка Немаца, до темеља порушене. Архиве и сав инвентар црквених општина и парохиjа су потпуно уништени. Једино je у Цељу остало jедно звоно коjе чува Музеj градске општине и неке од Предићевих икона са иконостаса. У Цељу на месту где je била црква поставили су Немци били вешала.

Стање после ослобођења у Љубљани je непромењено. У Марибору ce обнавља црквени живот. Верника коjи су ce вратили из логора или из избеглиштва као стари или нови православци има по досадашњем попису око 1.000.- Пописивање ce наставља. Пошто je архива потпуно уништена, нема матичних књига, те ce на основу пописа ствараjу нове књиге…

У Цељу владаjу истоветне прилике као и у Марибору и ради ce на обнављању црквеног живота. Верника има приближно као у Марибору.

Међу православним у Словениjи 10 одсто су Срби; 20 одсто Руси a 70 одсто Словенци.

Стање епархиjа коjе су биле под италиjанском, бугарском и мађарском окупациjом

Далматинска епархиjа

Као што je већ споменуто у овом извештаjу одлуком Светог Архиjереjског Синода бр. 912 (зап. 299 од 6. jуна 1945. године постављен je за администратора епархиjе далматинске викар Његове Светости Патриjарха Његово Преосвештенство Епископ моравички Г. Арсениjе. Месеца септембра 1945. Његово Преосвештенство Епископ Г. Арсениjе посетио je Далмациjу. Према његовом извештаjу од 9. октобра 1945. године стање Српске православне Цркве и Српског народа у Далмациjи боље je него у Лици, на Кордуну и Баниjи. Далмациjа je била под италиjанском окупациjом. Италиjани су чинили доста зла српском народу, али ипак ту усташе нису дошле до изражаjа, те ниjе било оних масовних покоља Срба као на териториjама где су били на власти само Хрвати. Нажалост, доста далматинских Срба погинуло je у међусобноj борби. Рачуна ce да je у Далмациjи убиjено или. погинуло у борбама око 10 одсто српског становништва.

Пре рата je било у епархиjи далматинскоj око 50 свештеника. 20 од њих je убиjено, 10 je отишло у иностранство, a остало у епархиjи њих 20, те на оваког свештеника долазе 2-3 парохиjе.

У Шибенику je саборна црква тешко оштећена од бомбардовања те ce служи у гробљанскоj цркви. У Сплиту ce и даље служи у jедноj дворани, пошто je катедрала остала недовршена. У Задру je порушена од бомбе капела коja je била везана са црквом, али су, благодарећи jедном римокатоличком канонику, сачуване готово све утвари и драгоцености. У Книну je порушена црква од бомбардовања. Спаљена je црква у с. Брибиру. Остале сеоске цркве cу остале неоштећене.

Манастир Крка je потпуно сачуван. Манастир je, особито за време велике глади, чинио много добра народу. Друга два манастира Крупа и Драговић су оштећена и у њима до доласка Његовог Преосвештенства Епископа Г. Арсениjа ниjе било никога. Настоjатељ манастира Крупе je погинуо, a настоjатељ ман. Драговића je осуђен на 10 година присилног рада. Његово Преосвештенство je поставио jедног jеромонаха за администратора парохиjе близу Драговића a другог близу Крупе, како би истовремено водили бригу и о манастирима…

Епархиjа рашкопризренска и смрт Епископа Серафима

Рашкопризренска епархиjа je за време окупациjе била раздељена на три државна подручjа; наjвећи део припао je био Албаниjи (под италиjанском окупациjом), a два мања Србиjи и Бугарскоj. Ca оног дела коjи je припао Албаниjи скоро jедна трећина српског становништва je емигрирала у Црну Гору и Србиjу, jер су Арбанаси били предузели масовно убиjање Срба насељеника, особито под Голеш планином и у Милешеву. Све насељеничке цркве између Призрена и Ђаковице, срушене су. Исто тако срушена. je и црква у Кориши где су становници староседеоци. Манастир Девич je спаљен и разрушен, шума посечена, имање одузето. Остали манастири, особито Дечани, претрпели су много штете: зиратна земља им je скоро сва одузета, шуме посечене и попаљене, виногради и воћњаци посечени и упропашћени.

Преостало српско становништво je живело у великоj беди, особито у градовима. Црквена општина у Призрену учинила jе много за ублажење беде прикупљањем прилога и дељењем помоћи сиротињи у новцу и огреву…

Под бр. 1702 из 1942. године Свети Архиjереjски Синод Српске православне Цркве умолио je блаженопочившег епископа Серафима да поднесе Светом Архиjереjском Синоду извештаj о своjим одласцима у Тирану^[8] и разговорима с претставницима тамошњих црквених власти као и о приликама у његовоj епархиjи, али од блаженопочившег епископа ниjе примљен никакав одговор.

Свети Архиjереjски Синод jе у три маха упутио блаженопочившем епископу вeћe суме новца ради подмирења потреба рашкопризренске епархиjе (Бр. 2873 / зап. 427 из 1942.).

После слома Италиjе Арбанаси су држали блаженопочившег епископа Серафима месец дана у кућном притвору. На интервенциjу призренских Срба Немци су блаженопочившег епископа ослободили и он je после тога отишао у Тирану.

13. jануара 1945. године упокоjио ce блаженопочивши епископ у Тирани …

Одлуком Светог Архиjереjског Синода бр. 1388 / зап. 326 од 16. / 3. августа 1945. за администратора епархиjе рашко – призренске постављен je његово преосвештенство епископ мукачевско – прjашевски Г. Владимир.

Стање у епархиjи Бачкоj

Априла 1941. године Бачку су окупирали Мађари. Приликом уласка мађарске трупе су починиле велика крвопролића у коjима je платило главом 2.140 Срба. Првих дана окупациjе издата je наредба да сви Јевреjи, Срби и Цигани коjи су ce доселили у Нови Сад и околину после 1918. године мораjу у року од три дана напустити мађарску териториjу. Са собом су могли понети само по 30 пенга по особи. Срби насељеници cу у масама поубиjани, a остали заjедно са породицама позатварани у концентрационе логоре. У наjвећем од њих (у Шарвару, у северозапад Мађарскоj) (налазило ce око 12 000 душа Касниjе су ce мађарске власти смиловале и пустиле на слободу насељеничку децу испод 12 година. Српске породице су ce отимале да добиjу ову децу сна издржавање Сам Нови Сад примио jе преко шест стотина деце. Србе колонисте коjи су остали у логору власти су издавале на рад околним салашима кao пољопривредну радну снагу. На салашима су добиjали само храну a њихове наднице убирао je логор као своj приход. Скоро сви Срби чиновници отпуштени cу из службе без права на отпремнину. Српске православне црквене општине, особито новосадске, кришом су давале новчане помоћи нашим незапосленим људима коjи нису имали имања ни родбине. Имућниjи Срби давали су знатне месечне новчане прилоге у ову сврху.

Српске културне установе су или растурене или добиле комесаре, као што jе био случаj са Матицом Српском.

Првих дана jануара 1942. године извршени су масовни погроми у Жабљу, Чуругу, Тителу, Госпођинцима, и Мошорину. Пред краj истог месеца снашло je то и Нови Сад. У тим погромима jе страдало 3.417 Срба. Све ово jе чињено под видом истребљивања комуниста. Међутим, платили су главом наjвиђениjи и наjимућниjи Срби a међу њима 12 свештених лица. Лешеви су, као и у Хрватскоj, већином бацани у воду.

Православна црква била jе призната али je над целом епархиjском и манастирском имовином био стављен секвестар. Једино су парохиске сесиjе биле остале ван секвестра и служиле издржавању свештенства, чиновништва, свештеничких породица и сирочади.

Поново ce покушало да ce оснуjе аутокефална Мађарска православна Црква. Сазнавши за oвe намере мађарске владе, Његова Светост Румунски Патриjарх Г. Никодим своjим писмом бр. 1519 од 22. jула 1941. године умолио je Свети Архиjереjски Синод Српске православне Цркве да на ово нипошто не даде пристанак, пошто православних Мађара уопште нема, него би ce установљењем Мађарске православне цркве уствари спроводила мађаризациjа Срба, Румуна и Рутена, коjи живе на териториjи Мађарске. Свети Архиjереjски Синод де том приликом захвалио Његовоj Светости Патриjарху Г. Никодиму што де затражио сарадњу наше Цркве у овом питању и изjавио да по питању оснивања самосталне Мађарске православне Цркве стоjи нa истом становишту на коме и Румунска православна Црква.

У Будимпешти je основана „Виша грчко источна богословска школа“ без знања иjедног од петорице православних епископа (троjице српских и двоjице румунских) чиjе су ce епархиjе налазиле у Мађарскоj…

30. априла 1943. године Министар просвете позвао je Преосвећеног Епископа будимског Г. Георгиjа и Преосвећеног Епископа бачког Г. Иринеjа и расправљао с њима о могућности оснивања Угарске православне цркве, и о имањима православне цркве у Мађарскоj. Преосвећени Г. Г. Архиjереjи су изjавили да би ce за оснивање самосталне Угарске православне цркве морао по канонима тражити отпуст од Српске и Румунске патриjаршиjе, a то ce за време рата не може извести, пошто jе Српски Патриjарх лишен слободе и не може ce сазвати Архиjереjски Сабор. У погледу црквених имања молили су да ce сa православном Црквом поступи исто онако као што ce поступа и са Римокатоличком. У противном сматраће да православна Црква ниjе равноправна и да ce прогони.

У току 1944. године враћени су Његовом Преосвештенству Епископу бачком манастири Ковиљ и Бођан, a jедноj нарочито образованоj црквеноj комисиjи епископско добро Сириг. Уопште уколико ce рат ближио краjу и било све jасниjе да ће Немачка пропасти Мађари су били попустљивиjи према Србима. Још jануара 1943. отпочела je од стране самих Мађара акциjа да се прилике Срба поправе. Са jедног састанка мађарских виђених опозиционара коме су присуствовали и Преосвећена Г. Г. Епископи Георгиjе и Иринеj, кao и изасланици Министра претседника и католичког Херцог Примаса упућен je мађарскоj влади меморандум у коме ce изложила потреба да ce онемогуће страшни методи коjи су према Србима примењивани и да ce убудуће за поjедине случаjеве не кажњава цео српски народ, него само одговорни кривци.

При новосадскоj црквеноj општини образован je jош 1941. социjални одбор коjи je прихватио из Шарварског логора 2996 српске и словеначке деце кода су сва смештена по српским породицама. Осим тога из овог логора смештено je 647 стариjих неспособних за рад Срба и Словенаца. У самом Новом Саду смештено je било 615 деце и 47 стариjих људи и жена. Како je у логору у Новом Саду било много туберкулозне деце, отворена je Епархиска болница са посебним одбором кога je именовао Преосвећени Епископ бачки Г. Иринеj. За издржавање болнице извршен je добровољни разрез на све црквене општине епархиjе бачке, фондове и установе. Болница je имала три одељења за туберкулозу плућа a и jедно за туберкулозу костиjу. Поред тога образована je и посебна амбуланта за бесплатно лечење и бесплатно давање лекова.

На предлог и молбу бачког великог жупана Његово Преосвештенство Епископ бачки je морао пристати да буде изабран за члана мађарског Горњег дома, рачунаjући да ћe ce сa тога места моћи с већим ауторитетом заузимати за своj народ.

По ослобођењу Његово Преосвештенство je стављено у кућни притвор због тога што je уочи погрома у Новом Саду потписао jедан проглас у коме je осудио покрет отпора. Пошто je Његово Преосвештенство Епископ потписао оваj проглас на притисак воjних власти и варуjући да ћe тиме, како му je било обећано, ублажити судбину Српскога народа.

Чланови Светога Архиjереjског Синода су у више махова молили да ce Његово Преосвештенство пусти на слободу (Зап. 141 из 1944.), али без успеха. Приликом jедне интервенциjе код повереника за унутрашње послове повереник (Влад. Зечевић) je кратко изjавио: „Доста што смо му главу сачували“ (бр. 189/зап. 70 из 1945.) …

Под бр. 2425/зап. 571 од 15. / 2. децембра 1945. умољено je Претседништво Савезне владе ФНРЈ за извештаj да ли je сходно своме саопштењу од 24. маjа 1945. прибавило податке о околностима због коjих ce jош увек налази у затвору Преосвећени Епископ Бачки Господин Иринеj. Истовремено je умољено и Министарство унутрашњих послова ФНРЈ за одговор по питању Светог Архиjереjског Синода од 21. августа 1945. године да ли ce одлука о амнестиjи односи и на Преосвећеног Епископа Г. Иринеjа.

Наjзад, 16. марта 1946. године Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеj известио je телеграфски Свети Архиjереjски Синод да je тога дана поново преузео дужности у своjоj епархиjи.

За време мађарске окупациjе управа Епархиjе Бачке трудила ce да ce све време држи одредаба СП Цркве. Шта више, онаj део епархиjе бачке, коjи je њоj припао када je Барања после првог светског рата одузета од Мађарске и припоjена држави Срба, Хрвата и Словенаца, ниjе за време мађарске враћен Мађарима, нити je припоjен будимскоj епархиjи, него je задржан бачкоj. [Дописано руком En. Иринеjа?].

Већ 19. / 6. марта 1946. године Преосвећени Иринеj дошао je у седнице Светог Архиjереjског Синода.

Овим су ce прилике у епархиjи бачкоj нормализовале. Његово Преосвештенство Епископ Г. Иринеj je учинио неколико канонских посета по епархиjи (Футог, Србобран, ман. Ковиљ), приликом коjих су узеле учешће огромне масе света. Свакако да би ce овоме стало на пут Његово Преосвештенство je приликом доласка на освећење капеле у Оџацима физички нападнут. Том приликом Његовом Преосвештенству нанете су теже повреде, a jepej Миленко Цвеjанов избоден je ножем.

Стање у Јужноj Србиjи по ослобођењу

2. децембра 1944. године, пошто je Јужна Србиjа била већ очишћена од неприjатеља, Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Г. Јосиф умолио je Свети Архиjереjски Синод да ce предузму кораци код грађанских и воjних власти да ce Архиjереjима Јужне Србиjе даде могућност да ce сa своjим избеглим свештенством што пре врати на своjе редовне дужности. Тим поводом умољен je Повереник националног комитета за унутрашње послове да изда потребна упутства грађанским и воjним властима у Јужноj Србиjи – Македониjи да нашим епархиским Архиjереjима и парохиском свештенству коjе ce враћа на своjа предратна службена места и свима нашим црквеним органима изађе у сусрет и буду им при руци и по потреби пруже нужну заштиту (бр. 1571/зап. 215 1944.).

Президиjалним актом бр. 1671 од 30. децембра 1944. године умољен jе Његово Преосвештенство Епископ Г. Јеротеj да се у случаjу потребе привремено прими администрациjе епархиjама скопском и охридско – битољском. Његово Преосвештенство Епископ Г. Јеротеj дао jе на ово своj писмени пристанак али до извршења ових одлука ниjе дошло. Један део Јужне Србиjе проглашен jе одмах као посебна федерална jединица под именом Македониjа.

Новим политичким правцем и инаугурисањем и нове македонске народности у овоj федеративноj jединици ради сузбиjања т. зв. великосрпског шовинизма испољиле су се тежње оних елемената, коjи су се и раниjе борили за Бугарску политичку ориjентациjу у тим краjевима. Преузевши маску македонства они су створили тамо тако политичко стање коjе би имало сасвим да искључи организациjу и деловање Српске православне Цркве у тим краjевима. У ту сврху jе тамо одмах и организован и т. зв. инициjативни одбор за организациjу православне цркве у Македониjи. 22. jануара 1945. године стигло jе Светом Архиjереjском Синоду из Скопља прво писмо овог „Инициjативног одбора“, а на коjе jе Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски као надлежни архиjереj одговорио:

„Браћо и господо свештеници,

Дошло ми jе до руку Ваше писмо од 3. I 1945. године коjе сте упутили Светом Архиjереjском Синоду Српске православне Цркве, честитаjући му Божић. Из овога вашега писма види се:

а) да сте вас троjица одређени да водите посао цркве сигурно са задатком, да то буде привремено док се не нормализуjу ствари у цркви;

б) да ви желите остати на канонском становишту и прописима цркве, што свакога коjи се стара да цркви и спасењу душе жели добра, мора радовати, па и мене као вашега законито – канонскога Архиjереjа;

в) даље се види, да ви ревнуjете за ствар цркве, али да се и пребацуjете у своjим правима – када себе стављате на пиjедестал самосталне и равноправне стране према Светом Архиjереjском Синоду.

Знам, да ће вас ова моjа примедба љутити али вас чиним пажљивим и саветуjем да о своме ставу размислите jош jедном и са више мирноће такта и црквено – правнога становишта, а не са моменталнога и пролазнога расположења. Ово Вам с правом родитеља препоручуjем, jер сам Ваш Архиjереj, и бивши оснивач школе кроз коjу сте постали то што сте данас.

Ја сам сада моментално заузет неодложним пословима, а чим будем слободан, постараћу се да се са вама видим овде у Београду или Скопљу.

Желећи вам свако добро шаљем вам р. поздрав и Божjи благослов.“

9. марта 1945. Свети Архиjереjски Синод jе од „Инициjативног одбора за организациjу право цркве у Македониjи“ телеграм коjи у српском преводу гласи:

„4. марта 1945. године у главном граду Македониjе Скопљу, сабрао се Македонски црквени Народни с за расправљање важних питања црквенонародног кара карактера. Делегати сабора исказали су jеднодушну жељу с православних Македонаца да се учини што jе потребно за што скориjе проглашење самосталне Македонске православне цркве, тj. да се обнови историска охридска архиепископиjа. Доносећи ово решење од историског значаjа делегати се синовски сећаjу Православне цркве и њезине усрдности и моле да се помогне и коначно приведе у дело њихово решење са канонско – правног гледишта као свеопшта жеља jедног народа коjи jе пролио своjу крв и дао неброjане жртве за добиjање не само политичке него и црквенонародне слободе. Нека Господ Исус Христос оjача и утврди љубав међу свима словенским народима и њиховим св. црквама. Бр. 290, Инициjативни одбор за организациjу православне цркве у Македониjи – Извршно тело Сабора.“

Према писању „Политике“ (8. III 1945.) оваj се сабор састао на инициjативу македонских свештеника „ради решавања актуелних црквених питања и обнављања македонске православне цркве“ и на њему де било присутно око 300 делегата из целе Македониjе. Сабор jе отворио свештеник Кирил Стоjанов.

Овим поводом као и у вези текућих црквених питања 12. марта одржана jе у Београду Епископска конференциjа [… ] коjа jе донела закључак да jе акциjа т.зв. Инициjативног одбора за оснивање самосталне македонске православне цркве, као и начин ове акциjе, а и састав самог у Скопљу одржаног сабора, неканонски и да се о истоj акциjи не може ништа судити, нити претресати.

Свети Архиjереjски Синод се на седници своjоj одржаноj истога дана сагласио под бр. 366 (зап. 94 из 1945.) са закључком Епископске конференциjе. Телеграм инициjативног одбора уступљен jе Његовом Високопреосвештенству Митрополиту скопском Г. Јосифу као надлежном Архиjереjу са молбом да оде у Скопље и на лицу места испита читаву ову ствар и о озбиљности ове акциjе поднесе своj исцрпан извештаj мишљење и предлог.

На тражење Светог Архиjереjског Синода да се изда путна обjава Његовом Високопреосвештенству Митрополиту скопском Г. Јосифу за путовање у Скопље, Министар унутрашњих послова jе под бр. 173 од 17. марта 1945. одговорио:

„На Ваше тражење изложено у акту бр. 360 од 13. марта 1945. год. извештавате се да се засада не може издати обjава за путовање у Скопље Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Јосифу.

Сматрамо да je у ово време боље да Свети Архиjереjски Синод позове известан броj свештеника из Македониjе коjи би поднели извештаj о стању у коме ce налази православна црква како у скопскоj епархиjи тако и у целоj Македониjи. Свакако да би на том састанку било говорено и о повратку не само Његовог Високопреосвештенства Митрополита скопског Јосифа него и о повратку осталих Г. Г. Архиjереjа из Македониjе.

На оваj би начин Свети Архиjереjски Синод Српске православне Цркве имао целокупан преглед цркве у Македониjи, a не само скопске епархиjе. Ми добровољно узимамо на себе да до овог састанка између Г. Г. Архиjереjа и свештеника из Македониjе дође што пре и то у Београду у присуству Г. Г. Архиjереjа, чланова Светог Архиjереjског Синода. Добро би било да нам одговорите да ли примате наш предлог.“

Свети Архиjереjски Синод je само потврдио приjем овог акта и изразио становиште да би требало што пре и неодложно дозволити свима Архиjереjима, свештенству и од неприjатељских власти протераноj пастви повратак у њихова раниjа места службовања и становања (Зап. 137 из 1945.).

2. априла 1945. године Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Г. Јосиф актом МБР 74 из 1945. године доставио je Светом Архиjереjском Синоду следеће:

„Част нам je известити Свети Архиjе%

ПРИЛОЗИ

ЗАПИСНИК

седнице редовног заседања Светог Архиjереjског Сабора одржане 20. априла / 3. маjа 1947. године у Београду у Патриjаршиском двору под претседништвом Његове Светости Патриjарха Српског Господина Гаврила.

На седници су присутни сви Г. Г. Епархиски Архиjереjи, осим Преосвећене Г. Г. Епископа: будимског Георгиjа, жичког Николаjа, далматинског Иринеjа и американско – канадског Дионисиjа.

Записник данашње седнице води Његово Преосвештенство Епископ злетовско – струмички Господин Викентиjе.

Пошто je прочитана молитва „Христос Воскресе“, Његова Светост Патриjарх Српски Господин Гаврило, отвара данашњу седницу у 9 часова пре подне.

На позив претседника, секретар Светог Архиjереjског Сабора, Преосвећени Епископ будимљански Господин Валериjан чита записник седме седнице редовног заседања Светог Архиjереjског Сабора

Записник ce прима без примедбе и потписуjе ce.

Његова Светост Г. Патриjарх извештава да jе на дневном реду извештаj Светог Архиjереjског Синода о раду од 1941. до 1946. године.

Свети Архиjереjски Сабор узима на знање.

Његово Преосвештенство Епископ банатски Г. Дамаскин чита извештаj Одбора одређеног за преглед рада Светог Архиjереjског Синода од 1941.-1946. године коди гласи овако

1. Поднесени извештаj Светог Архиjереjског Синода треба да садржи његов рад за време од 1941. године до данас. Али како су ce у овом времену одиграли важни и судбоносни догађаjи по нашу Цркву и народ, коjи су били од пресудног значаjа и за рад Светог Архиjереjског Синода, то je ово не само извештаj о раду Светог Архиjереjског Синода, него и приказивање историjских догађаjа коjи су ce десили у животу наше Цркве и народа од почетка окупациjе наше земље од неприjатеља до данас. Тако ce оваj извештаj битно разликуjе од раниjих извештаjа Светог Архиjереjског Синода и по дужини времена коjе обухвата, и по обилности материjала коjи ce у њему садржи и, наjзад, по опширности са коjом ce, потпуно оправдано, износе и обjашњаваjу догађаjи.

На 300 страна, у 98 одељака, распоређених у два дела, излаже ce у овом извештаjу историjат Српске Цркве, њене jерархиjе, свештенства и народа за минулих шест година. У извештаjу и прилозима изнесени су многи и значаjни подаци о овим догађаjима и поменуте готово све важниjе чињенице; сачувани су од заборава многи детаљи ових историjских догађаjа и многе личности, нарочито имена невино пострадалих jерараха, свештеника и свештеномонаха Српске Цркве и прикупљен делимично материjал о страдању целог нашег народа; регистрована je и огромна материjална штета коjу je наша Црква претрпела у току рата, као и рушење наших светиња и ненакнадиви губици наших црквено – историjских и уметничких споменика. A у вези са свим овим у овом извештаjу ce приказуjе и рад Светог Архиjереjског Синода, усмерен на заштиту интереса Свете православне Цркве.

2. У овом извештаjу Светог Архиjереjског Синода има извесних података и навода коjи ce приложеним примедбама Његове Светости Патриjарха Г. Гаврила исправљаjу. Такве су следеће исправке:

а) У вези саопштења извештаjа на страни 8 и 9, где ce говори о овлаштењу, датом од стране Његове Светости Патриjарха Његовом заменику, Његова Светост Патриjарх Г. Гаврило примећуjе: „Да je нетачно изнесено у том распису, да je он дао онакова овлаштења Његовом Високопреосвештенству Митрополиту скопском Г. Јосифу, jер je он том приликом само замолио Његово Високопреосвештенство, да помогне викарне епископе, a нарочито у питању смештања свештеника избеглица“;

б) У вези саопштења извештаjа, страна 16, о суми у износу 4.681.000 динара и 64.1/2 наполеона, као и о суми у износу од 474.581 динар, коjи су новац понели начелник финансиског оделења г. Риста Грђић и шеф кабинета Његове Светости као режиср Светог Архиjереjског Синода, и склонили га, у споразуму са настоjатељем манастира Острога, у горњи манастир, a коjи су новац одмах Немци пронашли и запленили, – Његова Светост Патриjарх Г. Гаврило примећуjе да „ништа незна о овоме новцу, нити je он кога овластио да оваj новац носи из Београда“;

в) По предмету овлаштења Његове Светости Патриjарха, датог за сазив седнице Светог Архиjереjског Синода, a што ce садржи у извештаjу на страни 27, – Његова Светост Г. Патриjарх изjављуjе да „приликом посете коjе су му учинили 7. VII. 1941. чланови Светог Архиjереjског Синода он ниjе никад дао са своjе стране сагласност за редован састанак Светог Архиjереjског Синода нити писмени ни усмени ни званично ни приватно, jер би то значило бежати са страже. Он je само рекао Преосвећеноj Г. Г. Архиjереjима: „А Ви браћо Архиjереjи у овим чемерним данима штогод учините, учинићете за добро народа и то ће Вам ce признати, само не заборавите да сваки за себе носи одговорност“. A на слично саопштење извештаjа, страна 26, да je такво овлаштење дато преко бившег комесара Министарства правде Момчила Јанковића (прилог 1 страна 18), Његова Светост Г. Патриjарх изjављуjе „да он г. Момчилу Јанковићу ниjе никад дао такове изjаве као да je пред њим пристао на сазив Светог Архиjереjског Синода за време док je он у заточењу“.

3. Што ce тиче самог рада Светог Архиjереjског Синода, из извештаjа ce види да ниjе било перманентног заседања Светог Архиjереjског Синода, те je доста пословања било президиjално; тако су решавани многи предмети и слати расписи. Али накнадно све je ово пролазило кроз седнице Светог Архиjереjског Синода.

4. Како ce из извештаjа види, нису у потпуности завршени предмети коjи су предати Светом Архиjереjском Синоду на проучавање и извршење са последњих заседања Светог Архиjереjског Сабора; у прилогу броj 10 поменути су ти предмети, a у извештаjу су изнети разлози коjи ово оправдаваjу.

5. Наjвећи део важниjих предмета коjи ce у извештаjу детаљно обjашњаваjу већ су приказани на овом заседању Светог Архиjереjског Сабора, било као посебни предмети, било у вези са другим предметима, и тиме су они већ примљени на знање и одобрени од Светог Архиjереjског Сабора. Такви су следећи предмети: питање такозване Хрватске православне цркве, прекид односа са Румунском православном црквом и са Светим Синодом Руске заграничне Цркве, извештаj о одношаjу наше Цркве са Руском Патриjаршиjом, отпуштање мукачевско – прjашевске епархиjе из канонске везе наше Цркве и њено присаjедињење Рускоj Цркви, предаjа православне Чешке и моравско – шлеске епархиjе на привремену управу Рускоj Патриjаршиjи, припаjање нових ослобођених териториjа далматинскоj и горњокарловачкоj епархиjи, донашање правилника за свештенорадње, питања коjа ce тичу богословиjе и одлуке о веронаучноj настави у народним и средњим школама. Друге групе су предмети коjи ce помињу у извештаjу, a коjи ће тек бити изнесени пред Свети Архиjереjски Сабор; такав je проjекат новог Устава Српске православне Цркве коjи je израдила комисиjа за измену црквеног законодавства. Наjзад, има и предмета коjи ce помињу у извештаjу Светог Архиjереjског Синода a о коjима ниjе било и неће бити посебног саопштења и расправљања на овом заседању Светог Архиjереjског Сабора. Такви су следећи предмети: саопштење о црквеним приликама у Јужноj Србиjи Македониjи и о раду Светог Архиjереjског Синода у вези са овим, одлуке о редукциjи црквеноjерархиских службеника и о материjалноj помоћи избеглом свештенству и избеглицама уопште, заробљеницима и пострадалим краjевима за време рата.

6. Нa краjу треба поменути да ce из овог извештаjа могу констатовати две утешне поjаве: прво, да je од почетка рата до данас међу архиjереjима Српске православне Цркве била братска слога и jеднодушност, a тако исто, већим делом, и међу свештенством, са извесним изузетком, премда je било покушаjа са стране да ce то jединство разбиjе; и друго, да je Српска православна Црква и у овом периоду времена, као и увек, ишла правим путем, своjим светосавским путем, не скрећући са њега и не допуштаjући да буде заведена – a што je све ово у нашем Српском народу и правилно оцењено и одобрено.

Ценећи сам рад Светог Архиjереjског Синода у том смислу, мора ce признати да он у овом тешком времену ниjе пропустио да уради оно што je требало урадити и што су прилике налагале, и да je то у наjвише случаjева било готово jедино што ce могло урадити у интересу наше Цркве и народа. То ce може рећи о раду Светог Архиjереjског Синода од почетка окупациjе па све до последњих дана, када je на челу са Његовом Светости Патриjархом преузео мере да ce заштите права наше Цркве и обезбеди задовољење духовних потреба нашега православног Српског народа.

Подносећи оваj извештаj, одбор предлаже Светом Архиjереjском Сабору за одлуку следеће:

Извештаj Светог Архиjереjског Синода Српске православне Цркве за 1941.-1946. годину прима ce на знање са примедбама Његове Светости Патриjарха Господина Гаврила.

Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеj моли да може накнадно у извесним тачкама допунити и исправити извештаj Светог Архиjереjског Синода у погледу епархиjе бачке.

Његово ВПреосвештенство Митрополит скопски Г. Јосиф узима реч да говори о примедбама Његове Светости Патриjарха Г. Гаврила.

I. изjављуjе да од Његове Светости ниjе добио изричито овлашћење за преузимање управе, али га je Његова Светост замолио да помогне викарне епископе у њиховом раду. Он je то и чинио. Ово je нагласио и на конференциjи са Димитриjем Љотићем и осталима да говори само у своjе име и да исказуjе само своjе лично мишљење. Мисли да ce не може рећи да ce његов поступак не би могао правдати и да je за осуду.

II. Што ce тиче новца Свети Синод je ово споменуо што je морао на основу писменог извештаjа Ристе Грђића шефа финансиског одељења и Душана Дожића шефа кабинета Његове Светости Патриjарха и таj новац ниjе стављен на терет Његовоj Светости него je речено само да je таj новац окупатор одузео. И због тога прима примедбу Његове Светости.

III. Што ce тиче заседања Светог Архиjереjског Синода, увек je стоjао на становишту да ce без Његове Светости не може ништа радити и да ce ниjедна цигља из црквене зграде не може извадити. Ми смо инсистирали да ce сазове Сабор с тим да Сабор може сазвати само Синод под претседништвом Патриjарховим. Међутим Немци су тражили сазив Синода како нам je то изjавио Момчило Јанковић. На краjу сагласио ce, да ce сазове Конференциjа Епископа, али с тим да чланови Синода оду код Његове Светости и позвани су епископи чланови Синода уз услов да им ce осигура долазак и повратак у Београд. За карактеристику целе ове акциjе наводи само ово: Позиви су достављени Комесариjату око 8 часова увече, a већ у 4 часа по подне истога дана je официр Гестапоа био у Тузли и позвао Епископа Нектариjа да ce спреми за полазак у Београд. Још пре састанка Синода ce чуло да Синод треба да ce осуди комунизам и збаци Патриjарх и Епископ Николаj. Ми смо заузели познати став. Нисмо хтели да дамо изjаву против комунизма, a о Патриjарху нисмо хтели да говоримо. Када смо отишли у Раковицу, Његова Светост Патриjарх нас je дочекао љутито и са изjавом да пошто ниjе слободан не може дати никакво овлаштење. Ми смо после тога отишли. Чланови Светог Синода су испочетка већали без мене, a после су позвали и њега и шта више дали му и извесно овлаштење.

Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Емилиjан говори укратко о тешкоћама Светог Синода.

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Јован између осталог je рекао да je наjвећа тешкоћа била да ce нађе законски основ за рад Светог Архиjереjског Синода. Да Свети Синод ниjе то учинио, Црква би била обезглављена. Чланови Синода предузели рад и међу њима ниjе било размимоилажења. Истина, Синод ниjе био у перманенциjи, али због тога послови нису трпели, a морало ce у оним критичним временима бити у епархиjи.

Његова Светост Патриjарх Г. Гаврило одма на почетку истиче да je своjим примедбама хтео само да исправи нетачности, a никако да приговара. Немци нису имали никаквих скрупула. Када су га Немци довели у Београд био je изложен разним испитивањима, саслушањима и мучењима и стављено му je на терет на све што ce доводило у везу са пактом и ратом. Изjављивао je на све то да ниjе био ни политичар ни воjсковођа и да ce бавио само црквеним пословима и водио бригу само о Цркви. Његова Светост наглашуjе да je инсистирао на сазиву Светог Архиjереjског Сабора наводећи да je после пропасти свих ауторитативних фактора остала jедино Црква коjа je могла преко Архиjереjа и свештенства радити у интересу реда и поретка. Црква je то могла чинити само преко Сабора коjи има пун авторитет, a никако преко Синода, jер je Свети Синод само извршни орган Сабора. Због тога ниjе Његова Светост пристала на сазив Синода него само на сазив Сабора. Немци су то увидели 1943. године, али je тада већ било касно. Момчило Јанковић je издао лажан акт, Његова Светост je то знао и због тога je био љут. Предлагали су му да ce начини болестан, али и то je одбио. Због тога je онако дочекао чланове Синода и остале епископе у Раковици. Немци су ce према њему понашали без икаквих скрупула и гледали су да убиjу дух. То je било тешко трпети. Због тога поново изjављуjе да своjим примедбама ниjе хтео да приговара него само да исправи нетачности. За време окупациjе држање Светог Архиjереjског Синода и Архиjереjа било je беспрекорно и за сваку похвалу.

Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеj чита исправку на извештаj Светог Архиjереjског Синода у погледу епархиjе бачке и то 1) што ce односи на његово чланство у Горњем Дому, 2) домаћи притвор и 3) да ce за време окупациjе одржи териториjа епархиjе бачке.

После исцрпене дискусиjе Свети Архиjереjски Сабор решава:

Извештаj Светог Архиjереjског Синода Српске православне Цркве за 1941.-1946. годину прима ce на знање са примедбама Његове Светости Патриjарха и исправкама Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина Иринеjа.

После примљеног извештаjа Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Господин Јосиф захваљуjе члановима Светог Архиjереjског Синода на jеднодушности и љубави и осталим Архиjереjима коjи су помагали рад Светог Архиjереjског Синода љубављу и jеднодушношћу и искреном сарадњом.

Исто тако благодари и Његовоj Светости Патриjарху на израженом признању.

Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Јован захваљуjе Богу што je подарио снаге и здравље да ce све издржи што ce издржало и што смо могли да будемо пример свештенству и што ce народ узда у Цркву.

Наjзад изjављуjе Одбору, коjи ce потрудио око проучавања извештаjа и исти правилно схватио изрече захвалност

Пошто jе овим дневни ред исцрпен Његова Светост Патриjарх Српски Господин Гаврило закључуjе седницу у 12 часова и 45 минута и идућу заказуjе за 22. април / 5. маj 1947. године у 9 часова пре подне.

Претседник
Светог Архиjереjског Синода
АЕМ и ПАТРИЈАРХ СРПСКИ
Гаврило с. р.

Чланови:
Митрополит скопски Јосиф
Епископ бачки Иринеj
Епископ тимочки Емилиjан
Епископ нишки Јован
Епископ зворничко-тузлански Нектариjе
Епископ браничевски Вениjамин
Епископ банатски Дамаскин
Епископ шабачки Симеон
Епископ админ. Епархиjе рашкопризренске Владимир
Епископ злетовско – струмички Викентиjе
Епископ моравички Арсениjе
Епископ будимљански Валериjан

II
ЗАПИСНИК

седнице редовног заседања Светог Архиjереjског Сабора одржане 22. априла / 5. маjа 1947. године у Београду, под претседништвом Његове Светости Патриjарха Српског Господина Гаврила.

На седници су присутни сви Г. Г. Епархиски Архиjереjи, осим Преосвећене Г. Г. Епископа: будимског Георгиjа, жичког Николаjа, далматинског Иринеjа и американско – канадског Дионисиjа.

Записник данашње седнице води Његово Преосвештенство Епископ моравички Господин Арсениjе.

Пошто je очитана молитва „Христос Воскресе“, Његова Светост Патриjарх Српски Господин Гаврило, отвара данашњу седницу у 9 часова пре подне.

На позив претседника, секретар Светог Архиjереjског Сабора, Преосвећени Епископ злетовско – струмички Господин Викентиjе чита записник осме седнице редовног заседања Светог Архиjереjског Сабора.

Записник ce прима без примедбе и потписуjе ce.

Његова Светост Патриjарх Српски Господин Гаврило, претседник одбора за дневни ред, чита дневни ред за данашњу седницу:

Измене и допуне Црквеног Устава.

Његова Светост Патриjарх Г. Гаврило предлаже, да ce као прва тачка дневног реда стави:

Положаj епархиjа наших на териториjи Н. Р. Македониjе.

Свети Архиjереjски Сабор одлучуjе:

С обзиром на важност овога питања прима ce предлог Његове Светости Патриjарха Г. Гаврила. Његова Светост Патриjарх Г. Гаврило износи разговоре, коjи су вођени са члановима Инициjативног одбора и о њиховим захтевима.

Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Г. Јосиф износи историjат преговора вођених са члановима Инициjативног одбора, и да je jедном од тих чланова писао очинско и другарско писмо, да не чине непромишљености, jер ће ce ствар тешко моћи исправити и да ce je састаjао и са другим лицима, од коjих je jедан био много дрзак. Ти чланови су чак тражили помоћ и од Његовог Преосвештенства Епископа Г. Сергиjа приликом његовог боравка у Београду, за оснивање автокефалне Македонске цркве, али их je он одбио. A приликом доласка код Његове Светости били су много дрски, хтели су чак и да диктираjу и стављали су питање Његовоj Светости, да ли Он признаjе македонски jезик, на што им je он одговорио, да je то само наречjе, и да они претстављаjу самочинноjе зборишче сонмишче. Митрополит Г. Јосиф рекао им, да би они морали у првом реду примити своjе Архиjереjе с коjима би после могли расправљати о тим питањима. Даље jавља, да су ce они jављали и Г. Г. Епископима Викентиjу и Вениjамину, са захтевима да буду позвани у Свети Архиjереjски Сабор. Они у опште постављаjу толико захтева, да они сами не знаjу шта хоће, тако да кад je jедан свештеник у цркви Св. Димитриjа у Битољу споменуо Његову Светост Патриjарха Г. Гаврила, поцепали су ce свештеници три против три. Даље, реферише, да je генерал – маjор Ђурић нарочито заступао интересе Инициjативног одбора и тврдио да су они, коjи ce jављаjу Патриjарху Срби, a не Македонци.

Предлаже да ce то питање остави отворено, док ce оно не реши канонским путем, a дотле не бирати Епископе и да ce остане при раниjоj одлуци синодскоj из 1945. године.

Његово Преосвештенство Епископ Г. Викентиjе слаже ce са Господином Митрополитом Јосифом. Наводи да су га неки свештеници поздрављали, али им je он само захвалио. Један je чак молио да га рукоположи, али га je одбио.

Његово Преосвештенство Епископ банатски Г. Дамаскин предлаже да ce у том питању интервенише код владе.

Његова Светост Патриjарх Г. Гаврило одговара, да je питање цркве у Н. P. Македониjи приликом вођења преговора са изасланицима владе, било на дневном реду као прва тачка, али ниjе ce успело у томе. A што ce тиче захтева Инициjативног одбора и других високих функционера Н. Р. Македониjе, да ce Црква наша назове jугословенском, Његова Светост Патриjарх je одговорио, да назив Српска православна Црква датира из наjдавниjих времена, да je Српска Црква као таква позната свима православним Црквама у свету, коjе такође имаjу националне називе, па да према томе назив наше Цркве не може бити jугословенски, него само Српски. Противном поступити значило би мењати историjу. Српска православна Црква ниjе никад била експонент каквог великог српског шовинизма, како ce то у jавности износи. Она би дозволила да ce Македонци постављаjу за свештенике, као што je то и у прошлости чинила. Не може, према томе бити говора о каквом шовинизму српском, jер ce епархиjа скопска и не назива Српском, већ само „православна епархиjа скопска“. Могли би ce бирати и нови одбори и нови савети, у коjе би ушли Македонци. Што ce пак тиче федеративног уређења Цркве, оно већ постоjи у нашоj Цркви, jер на пример Српски Патриjарх кад дође у Скопље не може служити литургиjу док не добиjе дозволу од надлежног Архиjереjа. Његова Светост Патриjарх Г. Гаврило потсећа на случаj Бугарске Екзархиjе, како je Његово Блаженство Екзарх Г. Стефан после 72 године на коленима молио Цариградску Патриjаршиjу да скине шизму са Бугарске православне Цркве. Зато Инициjативни одбор мора добро, да одмери своjе поступке.

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Јован слаже ce сa Његовим ВПреосвештенством Митрополитом Г. Јосифом, да то питање остане отворено, и да Свети Архиjереjски Сабор санкционише све оно, што су по том питању досада радили Свети Архиjереjски Синод на челу са Његовом Светости Патриjархом.

Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Емилиjан предлаже, да Његово ВПреосвештенство Митрополит Г. Јосиф и Његово Преосвештенство Епископ Г. Викентиjе отпутуjу у своjе епархиjе.

Његово ВПреосвештенство Митрополит Г. Јосиф jавља, да су ce они већ раниjе обраћали влади по том питању, али му je одговорено, да jе то због саобраћаjа немогуће. A осим тога Влада ниjе била за то расположена.

Његова Светост Патриjарх Г. Гаврило предлаже, да Свети Архиjереjски Сабор пошаље акт Влади, са молбом да омогући Његовом ВПреосвештенству Митрополиту Г. Јосифу и Његовом Преосвештенству Епископу Г. Викентиjу, да могу отпутовати у своjе епархиjе.

У вези извештаjа Светог Архиjереjског Синода и усмених реферата Свети Архиjереjски Сабор одлучуjе:

Прима ce предлог Његове Светости Патриjарха Г. Гаврила, да ce пошаље претставка Савезноj влади, да ce Архиjереjима Скопском и Злетовско – Струмичком, омогући повратак у њихове епархиjе, како би ce на основу канона и законитих права Српске православне Цркве успоставио црквени поредак и редовно стање у православноj Цркви у Македониjи.

Умолити Њихова Преосвештенства Г. Г. Епископе Емилиjана, Јована и Викентиjа, да са главним секретаром Светог Архиjереjског Синода израде претставку.

III
ЗАПИСНИК

седнице редовног заседања Светог Архиjереjског Сабора одржане 30. априла / 13. маjа 1947. године у Београду, под претседништвом Његове Светости Патриjарха Српског Господина Гаврила.

На седници су присутни сви Г. Г. Епархиски Архиjереjи, осим Преосвећене Г. Г. Епископа: будимског Георгиjа, жичког Николаjа, далматинског Иринеjа и американско – канадског Дионисиjа.

Записник данашње седнице води Његово Преосвештенство Епископ моравички Господин Арсениjе.

Пошто je очитана молитва „Христос Воскресе“, Његова Светост Патриjарх Српски Господин Гаврило, отвара данашњу седницу у 9 часова пре подне.

На позив претседника, секретар Светог Архиjереjског Сабора, Преосвећени Епископ злетовско – струмички Господин Викентиjе чита записник четрнаесте седнице редовног заседања Светог Архиjереjског Сабора.

Записник ce прима без примедбе и потписуjе ce.

Његова Светост Патриjарх Српски Господин Гаврило предлаже да ce као прва тачка дневног реда стави:

Посета Колишевског претседника владе Н. Р. Македониjе.

Свети Архиjереjски Сабор одлучуjе:

Свети Архиjереjски Сабор прима предлог Његове Светости Патриjарха Господина Гаврила

Његова Светост Патриjарх Српски Господин Гаврило извештава Свети Архиjереjски Сабор, да je o Српскоj православноj Цркви у Н. P. Македониjи говорио и са претседником Владе, са инициjативним одбором и Влаховим и са претседником владе Н. Р. Македониjе Колишевским. Побиjао jе њихова мишљења, да je Српска православна Црква тек 1912. године проширила своjу духовну власт на Македониjу, већ много раниjе. Износи извод разговора коjи je том приликом вођен, и коjи гласи:

„Маjа 10. око седам и по сати по подне дошао jе код мене свештеник Милан Смиљанић и саопштио ми jе, да исте вечери у 8 1/2 часова желе да дођу на разговор ђенерал Љубодраг Ђурић и Колишевски, претседник Владе Републике Македониjе. Ђенерал Ђурић изразио je преко Смиљанића жељу, да разговор буде без присуства Митрополита Јосифа

Тачно у 81/2 часова дошли су Ђурић и Колишевски Примљени су били у званичном кабинету. Разговору je присуствовао и Смиљанић, коjи jе учествовао у дискусиjи и у извесним моментима бранио наше црквено становиште

После престављања и упознавања, ђенерал Ђурић рекао je, да jе Претседник Колишевски дошао у циљу, да са мном разговара по питању црквеном у Македониjи. Ja сам на то рекао: Мило ми je што ми ce дала прилика да ce сa г. Колишевским познам и да им jа стоjим на расположењу.

Г. Ђурић, као и раниjе, ватрено je излагао раниjе ропско стање Македонског Народа, жучно критиковао великосрпску пропаганду, коjа je како рече, таj добри народ немилосрдно угњетавала. Сад jе Македонски Народ добио, вели, пуну слободу и он жели и своjу цркву да уреди по свом нахођењу и да има своjе црквене власти и органе. Г. Колишевски je опширно излагао стање у коме су Македонци трпели од велико – српске, велико – бугарске, великогрчке и др. пропаганди и оборио ce жучно на органе велико – српске пропаганде, коjе je, рече, Митрополит Јосиф био главни фактор, па за то они хоће, да имаjу у Цркви своjе људе – домородце.

У дугоj дискусиjи, коjа je траjала више од два сата, ja сам доказивао, да Српска православна Црква ниjе правила разлике, већ jе материнском бригом третирала све православне у свима областима подjеднако, па и оне из Македониjе. Наводио сам све оне користи, коjе je Црква у Македониjи доприносила, па и рад Митрополита Јосифа, нарочито у вези са Битољском богословиjом. Нагласио сам да jе Црква верско – морална установа, коjа je вековима установила свод поредак и таj ce поредак не може и не сме нарушавати под утиском моменталних политичких прилика и утицаjа. Изложио сам, да све аутокефалне цркве на Истоку имаjу канонско и догматско jединство, коjе ce мора одржавати и чувати у свима па и у нашоj Цркви.

У току дискусиjе нагласио сам, да je Архиjереjски Сабор под претседништвом Патриjарха наjвиша наша Црквена власт и да ce према одредбама канонско – законским у делу Македонце мора успоставити редовно црквено стање, a у будуће живот и рад Цркве развиjаће ce као што ce развиjао читавих двадесет векова, и ако су ce политичке прилике мењале, државе ce заснивале, укидале и обнављале. Ми из наше Цркве немамо никакве намере, да ограничавамо или спречавамо политичко – државни живот Македонаца, већ напротив, Црква ће их као своjе православне синове помагати у њиховом развоjу. Напоменуо сам о унутрашњоj употреби македонског диjалекта, у пуноj слободи њиховоj у избору њихових епархиских и црквеноопштинских савета и одбора, о кандидатима коjи испуњаваjу канонско – законске услове, о називима парохиjа, Епархиjа, општина и др. црквених надлештава.

Г. Колишевски вели да народ и свештенство су подељени, jедни хоће аутокефалиjу, a други аутономиjу и да то с правом траже. Г. Ђурић га jе енергично помагао.

Не заборавите, рекох, да je то саставни део Српске Патриjаршиjе и да jе Српска Патриjаршиjа до тога права дошла редовним путем, као што jе то право Пећка Патриjаршиjа вековима упражњавала, па ce неће и не може тога права одрећи ни у будуће.

Кад jе Ђурић покушао, да предочи штету за Православну Цркву, ако Патриjаршиjа не попусти жељи, како рече, свештенства и народа у Македониjи, Колишевски jе, као неком претњом, изjавио, да у Пиринскоj Македониjи има владика Борис, коjи ће бити готов да ce Македонцима стави у службу. Јa сам на то рекао ово. „Имаjте на уму, господине претседниче, да je таj Борис клирик туђе цркве, коjа нема никаква права, да ce уплеће у наше унутрашње црквене послове. Наша Црква нема физичких сретстава да спречава насиља и незаконитости, али ja Bac уверавам, да ни jедна од православних Цркава не може и неће признати jедну такву одметничку авантуру“.

После доста мучне дискусиjе, Колишевски a нарочито Ђурић, скренуо je питање на личности. Обадва су категорички изjавили да je повратак Митрополита Јосифа у Македониjу немогућ, jер je против њега цео Народ и цело свештенство. Ja сам на то реагирао нагласивши, да je против Митрополита Јосифа неки инициjативни Одбор, коjи je за нас у Цркви без икаквог званичног своjства, a што ce тиче свештенства и Народа, када би ce слободна воља изразила, била би огромна већина за Митрополита Јосифа. Колишевски, очевидно незадовољан моjим реагирањем , рече: „Ако би ce Митрополит Јосиф поjавио у Македониjи, он би био линчован“. Можда, рекох, ако би Ви као претседник Владе наредили да га линчуjу„. Колишевски je огорчено од себе одбиjао, да би он што тако могао учинити. Ђурић je категорички захтевао, да ce Митрополит Јосиф премести на другу Епархиjу. Изложио сам, да ce jедан Архиjереj не може лишити своjе Епархиjе без пристанка или евентуалне осуде. Ако Митрополит Јосиф има канонско – законске кривице, нека ce оптужи и Архиjереjски Сабор ће га судити. Иначе за политичко – грађанске кривице, ако их има, Архиjереjски Сабор те кривице не суди, већ то чине политичко грађанске власти. Ђурић вели, да je дедини исход, да ce Митрополит Јосиф склони на премештаj. Ни повода ни разлога црквене службе, рекох, нема Свети Архиjереjски Сабор, да од Митрополита Јосифа то тражи. Ђурић опет тврди да je то интерес Српске православне Цркве и да je он у стању, да то лично Митрополиту Јосифу докаже. У дискусиjи Смиљанић je питао Колишевског имаjу ли они што против злетовско – струмичког Епископа. Колишевски рече, да о томе он не може знати. Смиљанић, на моjе изненађење, тада рече, да он зна, да би Епископ злетовско – струмички Викентиjе радо пошао на неку другу Епархиjу. Ниjе ми, рекох, о томе ништа познато.

Кад je Ђурић и по трећи пут покушао тврдити да je интерес Православне Цркве, да ce црквено питање у Македониjи среди и да треба изаћи на сусрет захтевима Македонаца, ja сам поново рекао, да Српска Патриjаршиjа баш у интересу сређивања прилика иде до краjњих граница могућности да делу Цркве у Македониjи изађе у сусрет, као што сам то већ изложио. Колишевски рече, да су све то споредне ствари, a да je главно питање уклањања Митрополита Јосифа. Смиљанић je упитао Колишевског зашто ce Срби, као такви искључуjу. Колишевски je одговорио, да они Србе не искључуjу, и да би они примили Србе за црквене службе па и за владике, коjи нису компромитовани као великосрби и коjи су поштени. На моjу примедбу, да je неки Бошковски, са оним осталим, коjи су били код нас овде, изjавили неће ни свештенике ни владике, коjи су Срби, Колишевски рече, да je такво мишљење можда поjединаца, a не народа и свештенства.

Наjзад Колишевски и Ђурић изjавили су да Македонци неће одустати од своjих захтева и да ће ce питање jош више заоштравати. На то сам ja рекао: Ja дубоко жалим што ce без потребе ствара питање кад Српска Патриjаршиjа показуjе готовост, да са своjе стране чини све оно што je могуће и што де у интересу свештенства и Народа у Македониjи. Али кад су у питању два зла Српска Патриjаршиjа не може ни за чиjу љубав чинити нарушавање вековног црквеног поретка, што би било веће зло за њу, кад би она пренебрегла темељите одредбе свога живота и рада На томе je дискусиjа прекинута и сва три посетиоца су ce зa мном поздравили и напустили Кабинет испред 11 часова“.

Његова Светост Патриjарх Г. Гаврило ставља питање Његовом Преосвештенству Епископу злетовско – струмичком Г. Викентиjу, да ли стоjи навод свештеника Смиљанића, да би он радо отишао у неку другу Епархиjу.

Његово Преосвештенство Епископ злетовско – струмички Г. Викентиjе поводом питања и извештаjа Његове Светости Патриjарха Г. Гаврила и на навод да je свештеник Милан Смиљанић изjавио „да он зна да би Епископ Викентиjе радо отишао на другу епархиjу“ изjављуjе следеће:

„Свечано изjављуjем да са свештеником Миланом Смиљанићем и ни с њим, ни са Његовом Светости Господином Патриjархом ни са коjим од Преосвећених Г. Г. Архиjереjа нисам говорио о томе „да бих радо отишао на другу епархиjу“.

Са свештеником Миланом Смиљанићем нисам никада говорио о општим пословима црквеним него само о епархиским пословима и то о стварима коjе ce тичу његовог намесништва.“

Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Господин Јосиф изjављуjе, да жали македонски народ, кога његови данашњи заступници воде у пропаст. Што ce пак тиче изjава неких Македонаца, да je он водио велико – српску шовинистичку политику, ограђуjе ce наjенергичниjе против таквих изjава, jер je он био само Србин, што je и сада. Но, ако Свети Архиjереjски Сабор налази, да je он у овоj ствари камен спотицања и да он треба да ce жртвуjе у интересу Српске православне Цркве, он je готов и то да учини. Али он сам неће, да почини никакво самоубиство, jер би то заиста учинио, кад би сам своjу позициjу напустио. Но, кад би ce од њега тражила жртва за црквени поредак, он би био готов то да учини.

Његова Светост Патриjарх Господин Гаврило не мисли, да би ce требао чинити какав притисак на Његово Високопреосвештенство, нити да би ce требала водити каква дискусиjа по овом питању, већ износи све ово да би Свети Архиjереjски Сабор сазнао како су ce водили преговори између њега и Колишевског.

После кратке дискусиjе Свети Архиjереjски Сабор одлучуjе:

Свети Архиjереjски Сабор одобрава одлучан став Његове Светости Патриjарха Господина Гаврила коjи je он заузео приликом вођења преговора са Колишевским, да ce никако не попушта у питању Српске православне Цркве у Н. P. Македониjи и да ce црквени поредак има сачувати онако, како je он вековима постоjао.

Изjаве Његовог Високопреосвештенства Митрополита Господина Јосифа и Његовог Преосвештенства Епископа злетовско – струмичког Господина Викентиjа узимаjу ce на знање.

IV
Претставка Савезноj влади о црквеним приликама у Македониjи

Из Записника XX, седнице Сабора 6 / 19. V 1947. Чита ce текст проjекта претставке Савезноj влади у предмету црквених прилика у Македониjи сачињене од стране Одбора у смислу одлуке Светог Архиjереjског Сабора од 22. IV/5. V. Зап. бр. 81/1947. године.

По расмотрењу Свети Архиjереjски Сабор одлучуjе:

Прима ce текст претставке у ствари црквених прилика у Македониjи коjи гласи овако:

ПРЕТСЕДНИШТВУ САВЕЗНЕ ВЛАДЕ ФНРЈ

Београд

Када су Немци и њихови сателити 1941. године окупирали Југославиjу, они су je међу собом поделили a затим почели прогањати све оно што им je сметало у остварењу њихових себичних планова. Тако je Македониjа додељена Бугарима са jедним делом jугоисточних области Српске териториjе и они су одмах прогнали из ње Архиjереjе Српске православне Цркве и њено свештенство и поставили своjу црквену управу.

Но, када je окрутни неприjатељ коначно побеђен победничком воjском нашом и наших савезника и истеран из наше отаџбине Свети Архиjереjски Синод je одмах упутио позив свима избеглим Архиjереjима и свештенству Српске православне Цркве коjи су ce за време окупациjе склонили у Србиjу, да ce врате на своjу дужност и своjа службеничка места, на коjима су били и пре окупациjе и да у тим краjевима успоставе црквену организациjу каква je и пре рата постоjала.

Ниjе могуће било организовати црквену власт jедино у Македониjи jер ce тамошњи канонски и законити Архиjереjи као и известан броj свештенства поред свега настоjања нису могли вратити.

Одмах после ослобођења у Н. P. Македониjи развила ce jедна акциjа са доста jасном тенденциjом, као остатак и последица териториjалне окупациjе, да ce православна црква у Македониjи одвоjи од Српске православне Цркве као своjе матице и да ce тамо оснуjе посебна црква.

Тоj акциjи стао je на чело т.зв. „Инициjативни одбор“ у Скопљу коjи je и по саставу своме и улози поjединих личности у к њему одавао jасно своjе порекло и своjа политичка стремљења, коjа су очито ишла на штету jединства и братства наших народа.

Таj самозвани „Инициjативни одбор“ одржао je 4. марта 1946. године неки Црквенонародни сабор у Скопљу коме су присуствовали и наjвиши верски претставници других вероисповести, a ниjедан православни Епископ, и коjи je донео познату резолуциjу о проглашењу самосталне и независне Македонске православне цркве.

Свети Архиjереjски Синод Српске православне Цркве поводом овога и оваквог покрета у Македониjи jош 22. септембра 1945. године бр. 1279/зап. 471 донео своjу одлуку, коjом je на основу канонских и црквеноправних прописа као и на основу историjско – политичких разлога, прогласио ову акциjу самозваног „Инициjативног одбора“ незаконитим и неканонском и осудио рад овога одбора као „самовољан и противан црквеном реду и поретку. Истовремено Свети Архиjереjски Синод je позвао свештенство и православни народ у епархиjама Скопскоj, Злетовскострумичкоj и Охридскобитољскоj, да ce обраћа своjоj законитоj jерархиjи и да ce покорава њеним саветима и наредбама како би у заjедници и искључиво са њом могао законито и канонски расправити све своjе црквене потребе и жеље.

Ова одлука Светог Архиjереjског Синода je сa задовољством примљена међу великим делом свештенства и народа у Македониjи, али како ce дало jасно установити она ниjе наишла и на сличан приjем од стране земаљских власти, na je услед тога ово питање све до данас остало нерешено.

Свети Архиjереjски Синод има сазнања, да ce оваj самозвани „Инициjативни одбор“ обраћао свима осталим православним автокефалним црквама ради признања автокефалне Македонске цркве, али ово њено проглашење остале православне цркве нису признале.

Свети Архиjереjски Синод услед ових и оваквих потешкоћа коjе су стаjале на путу правилном успостављању организациjе Српске православне цркве у Македониjи и повратку законитих претставника црквених власти на тамо постоjеће три епархиjе, жалио ce своjом преставком од 16. / 3. jануара 1945. године бр. 37 тадашњем Поверенику Националног комитета за унутрашње послове и тражио да ce омогући повратак наше jерархиjе у Македониjу, a своjом претставком од 19. / 6. марта 1945. Син. Бр. 428/зап. 135 и уваженом томе Претседништву упозораваjући истовремено и на сличне поjаве у срезовима Царибродском и Босиљградском, коjи су изван териториjе данашње Н. Р. Македониjе, али коjи су такође били под Бугарском окупациjом, a коjе поjаве све скупа узете руше и наш не само црквени већ и државни ауторитет на овим нашим недељивим државним териториjама.

Претседништво Министарског савета ФНРЈ актом своjим од 23. маjа 1945. КБр. 153 ставило je у изглед, да ће испитати став земаљских власти по питању забране повратка свештеника у Македониjу, но све до данас Свети Архиjереjски Синод ниjе добио никаквог одговора о овоj наjављеноj интервенциjи Претседништва Министарског Савета.

Због тога je Свети Архиjереjски Сабор узео у расматрање ово болно питање наше црквене управе у Македониjи и нашао да оно у свим своjим поjавама задире у основне темеље jединства наше цркве и да његово решење не трпи даље одлагање. Зато Свети Архиjереjски Сабор моли Претседништво Савезне Владе, да овоме питању поклони наjбрижљивиjу пажњу у интересу здраве државне политике и правилних односа са Српском православном Црквом и да своjим посредовањем код надлежне земаљске власти Н. Р. Македониjе омогући и олакша што скориjи повратак законитих архиjереjа у Македониjу односно у тамошње три епархиjе: Скопску, Охридскобитољску и Злетовскострумичку.

Свети Архиjереjски Сабор сматра да je то jедини правилан пут, да ce ово питање реши и дође не само до стварног jединства наше цркве и до постоjећег црквено – канонског поретка коjе ce има сачувати исто онако као што je сачувано и у нашоj братскоj Савезничкоj земљи Русиjи, где има 16 република, али не и 16 цркава, већ jедна Православна руска црква и jедан православни руски Патриjарх у Москви, него и до задовољења законитих црквених потреба православног народа у Македониjи, где je краjње време да ce престане jедном са нередовним црквеним стањем, коjе иде на штету самог народа и доброг реда у држави.

Са овим je Његова Светост Патриjарх Српски Господин Гаврило закључио данашњу седницу, a идућу заказао за 7. / 20. маj 1947. године у 9 часова пре подне.

Претседник

Светог Архиjереjског Сабора

АЕМ и ПАТРИЈАРХ СРПСКИ,

Гаврило

Извор:

^[1] 13. jануара 1945. упокоjио ce у Господу у Ваведењском манастиру у Београду и у недељу 14. jануара сахрањен поред манастирске цркве“ (Бр. 40 Зап. 2 из 1945). – Прим. пр.

^[2]94 – према Напомени на стр. 138

^[3]104 – према истоj Н. (Прим. уред.)

^[4]B. нап. на стр. 102.

^[5]Нa основу података (приложених овде у нап. на стр. 138), као и других коjи ce прикупљаjу, броj свештеника у Црноj Гори, убиjених непосредно после рата пење ce на око 120.

^[6]Према означеним допунама, броjка у колони 7 пење ce од 213 на 298, a у последњоj од 544 на 629 – Прим ур.

^[7] На састанку чланова Светог Архиjереjског Синода са Претседником владе 30. септембра 1942. године, претседник je пристао да ce Црква не увлачи у политику већ да и даље чини све што je на корист саме цркве и народа (Зап. бр. 472 из 1942.).

^[8]Епископ Серафим je био у Тирани „краjем новембра 1941.“ и „од 1. до 30. jуна 1942.“ Оба пута „посећивао je разне министре и молио да ce пусте интернирани Срби, али без успеха“.