После смотре Маневарске бригаде, у хотелу Панорама у Власеници jе окупио официре обећавши да ће саопштити имена наjзаслужниjих за стварање Републике Српске. Али, генерал jе прозвао четири старице…
Књига „Маjка“ – друго допуњено издање, пуковника Воjске Републике Српске, Миленка Аврамовића jе представљена у Бањалуци. Како каже Миленко, инспирациjу jе добио приликом последњег сусрета са генералом Ратком Младићем у Власеници, после смотре Маневарске бригаде, у хотелу Панорама где jе окупио официре обећавши да ће саопштити имена наjзаслужниjих за стварање Републике Српске.
Ту су биле присутне и четири жене обучене у црно. Официри су се потаjно надали да ће неког од њих подићи и учинити славним. Али, генерал jе прозвао четири старице: Марчета Кристину из Новог Града, Слиjепчевић Љубицу из околине Милића, Лазаревић Милеву из Власенице и Симић Љубинку из околине Братунца. Командант их jе загрлио говорећи да су оне наjвећи хероjи и наjзаслужниjе за стварање Републике Српске. Дале су наjвише. Свака jе у рату изгубила по три сина. Миленко jе у ратни дневник уписао и речи Команданта:“ Маjке, jа немам ништа да вам дам осим моjих суза“. Почео jе да плаче. Плакале су и оне.
Роман jе посвећен свим маjкама коje су у рату изгубилe наjдража бића.
Дарко Младић, син генерала Младића на промоциjи књиге jе истакао следеће:
– Поштоване и драге маjке, поштовани приjатељи. Ја сам овде вечерас да пренесем jедну поруку коjа речима не може да се пренесе. Потрудићу се, колика jе моjа могућност, да jе пренесем. Често се мисли да jе наjвећа жртва дати своj живот у борби, коjе смо ми у историjи пречесто водили. Али, сви ми коjи смо родитељи и коjи имамо искуство губитка наjближих у породици, знамо да постоjи већа жртва, а то jе дати своjе дете. Сигуран сам да би свако у таквоj ситуациjи, дао своj живот, за живот свога детета. У том смислу преносим наjдубље поштовање жртвама свих наших маjки.
Мене jе отац учио од малена да jе маjка светиња. Жена као и земља рађаjу, и у тренутку рађања живота, маjка jе наjближа смрти. Ми на те жртве немамо право да заборавимо, занемаримо, да употребљавамо у приземне сврхе, у политичкоj борби. Ми jедноставно те жртве не смемо да заборавимо.
Ја се захваљуjем Миленку што jе таj догађаj из рата описао у књизи, када jе моj отац примио те четири маjке, коjе су симболи страдања нашег народа, у тренутку када jе и он у том тренутку изгубио jедно своjе дете у ратном вихору. Миленко jе урадио оно, што се на жалост у нашем народу премало ради, а то jе да документуjемо и записуjемо оно кроз шта смо прошли. Знам да му ниjе било лако у тренуцима када jе бележио те догађаjе, документовао, а сигурно и касниjе када их jе покушао формулисати, те и успео у томе.
Ја заиста осим тога не могу више ништа да кажем jер jе и моj отац у том тренутку могао само сузе да понуди маjкама.
Хоћу само jош jедном да апелуjем на све одговорне, и позициjе и опозициjе у овом тренутку коjе су значаjне за Републику Српске, да се призову, уjедине, помире и да се не играjу са Републиком Српском. Ни jедни ни други.
Аутор књиге, пуковник Миленко Аврамовић: Драге маjке, хвала вам jош jедном. Стварно са разлогом вас jе генерал Ратко Младић назвао хероjима. Генерал Ратко Младић jе примио да кажем на свом задњем поjављивању у jавности четири маjке, српске хероjе. Инспирациjу за оваj роман сам добио тада, у загрљаjу генерала Младића уз присуство четири маjке, у њиховим сузама и у наjболниjоj, и у наjлепшо, и у наjтежоj, и не знам како би jе назвао, реченици, коjа jе у том моменту осликавала судбину, и маjки, и генерала и свих нас, нашао снагу и инспирациjу за истраживање и прикупљање материjала. Те сузе, таj загрљаj су ме обавезали да даноноћно радим, истражуjем прикупљам и на краjу напишем роман. Зашто друго доипуњено издање? Ја не знам да ли сте ви некада размишљали о томе да ми имамо толико унесрећених маjки. На моjим промоциjама су ми доводили нове и нове маjке, и говорили су ми, ти то ниси добро истражио, мораш да то урадиш за поколење и да забележиш целовиту истину, тако да jе изашло и друго допуњено издање.
Доста смо причали о генералу Ратку Младићу, jа знам да без обзира шта ви о њему у ово време слушате, максимално позитивно говоримо о њему ми коjи га волимо, а негативно говоре они коjи га хоће медиjскии и на сваки други начин да сатанизуjу, а таj генерал и таj догађаj говори колико jе он пун топлине, коjи воли официре и потчињене, а на краjу краjева увек jе био ту да нас подстакне. Међу нама jе наш ратни друг и песник, Миленко Јевђевић, а где ниjе било места где му генерал ниjе рекао да изрецитуjе песму коjу jе генерал наjвише волио и коjу jе тражио да му изрецитуjе увек на скуповима официра.
Вода Дрина
Жалила се вода Дрина током целим,
кажу даjа, од давнина, Србе делим.
А, jа течем увек чисто, обале ми нису бране.
И све Србе волим исто, с обе стране.
Са Србима, шта се збива? Да ли знаjу?
Кажу да сам увек крива и стално ме исправљаjу.
А, jа током целим своjим, желим само да их споjим.
Дарко Младић, jе пренио и поздраве свога оца. Рекао jе да jе поносан на оваj роман, коjи говори о жртви српских маjки коjе су дале своjе синове за стварање Републике Српске. Изразио jе захвалност аутору романа што jе ратни догађаj у коjем се помиње његов отац Ратко био инспирациjа за писање ове књиге, истичући да његов отац у том тренутку ниjе имао шта да понуди српским маjкама осим сузе.
Дарко Младић jе пренио и захтев свога оца свим одговорним у позициjи и опозициjи у Републици Српскоj да се помире и уjедине, те да се не играjу судбином Републике Српске.
Пише: Вања Савићевић
Извор: Восток