Пакао су други људи

Тумачи “нове вере”, оставиће крваве трагове у jамама и необележеним гробницама у Словениjи

Драгослав Михаиловић и краљ Петар Први Карађорђевић

Последња ратна jесен, четврта по реду, биjаше пуна влаге у чиjим густим праменовима се крило бреме неизвjесности. Нарочито за оне коjи нису љубили комунизам, па су, иако у добром броjу неокрвављених руку и чистих душа, већ били означени у своjим срединама као неприjатељи земље и народа. У вокабулару поjединаца, коjи ће постати “своjина” и важних другова на власти, али jош више “правовjерника” коjих jе, како се рат ближио краjу бивало све више, биле су риjечи попут ових: окупаторске слуге, издаjници и изроди, пета колона, кулачка олош, кокошари и jаjаре, макаронаши и подрепаши… Комшиjе и доjучерашњи приjатељи, а нарочито они коjи су изненада, из ладолежишта у коjима су провели рат и беспосличења, аполитичности и неборбености сваке врсте, постали “ослободиоци”, борци за ново доба и “право” и “праведно” сjутра, протагонисти, сљедбеници идеjа “великог октобра” и тумачи “црвених мисли” на терену, напросто су се утркивали ко ће онима коjи су вjеровали у Бога и монархиjу, надjенути ново, погрдниjе име. Сматрали су да тако наjбоље помажу револуциjу о коjоj су тек понешто чули, док су за ратних година више знали о црноj берзи и крађама, него о било чему другоме. Но, jедно су добро осjетили: комунисти ће доћи на власт, а за таj тренутак се ваља спремити.

И док су се освjедочени антифашисти, они коjи су се борили против окупатора током рата и са црвеном звиjездом на капи, иако многи и нису знали готово ништа о комунизму, па им нова идеологиjа и ниjе заробила душе, а с њима и учениjи комесари, налазили подаље од села и вароши Црне Горе, ослобађаjући град за градом, увећаваjући тако слободну териториjу (формираjући, дакако, одмах своjу власт, jер jе уз рат, или у рату изведена и социjалистичка револуциjа) саморегрутовани, али и “постављени” тумачи марксизма и бољшевизма, о чему су знали толико да су и имена вођа и главних идеолога диjелили на слогове и погрешно изговарали, осjетивши да jе дошло њихово вриjеме, нису се задржали само на вербалном терору. С “побjедничким” пjесмама “Носим капу са три рога и ратуjем против Бога”, “Не вjеруjем у небеса, већ у Маркса и Енгелса”, упадали су у цркве, приjетили мирним сеоским радишама, побожним домаћинима и њиховоj чељади, узимали “вишак” стоке, хране и нарочито пића, наговjештаваjући паклену “црвену освету”. Нису се либили да ту и тамо, ноћу, што jе тако одговарала њиховим “акциjама”, ликвидираjу по коjег старца и старицу, жену и домаћина, па и оне млађе коjи им нису били по вољи. Наjчешће зато што нису прихватали њихове “побjедничке” пjесме. Такви и њима слични протагонисти у суштини jедне племените идеjе о свеопштем братству, свеопштем заjедништву, jеднакости и правди, показаће вриjеме, били су управо њени гробари. Наравно, њих никако и не ваља посматрати изоловано, jер ће ликвидациjе, углавном невиних, коjе су учинили, и наjчешће лажна шпиjунирања новоj власти, убрзо показати да су радили у садеjству са онима коjи су наређивали и одлучивали. Комунизам ће, по оцjенама многих, пасти прво тамо где jе и рођен, истовремено и около, jужно и западно од СССР-а, дакако и на нашим просторима углавном зато што “добро ниjе рађено на добар начин”.

РОВОВИ РАЂАЈУ РОВОВЕ
У предговору књиге “Пуцаj, рат jе завршен” Сава Греговића, аутора овог фељтона, Матиjа Бећковић jе написао:
– Живих учесника грађанског рата готово да више нема, али ровови су остали незатрпани и рађаjу ровове – наследнике. Из тих ровова не може се више ништа што већ ниjе безброj пута речено, па ипак се jош увек понеко jави да разгребе рану у страху да не зарасте. И после више од пола века можемо унапред погодити ко ће шта рећи на ову тему. Рат с покоjнима нико ниjе добио, jер га покоjни не воде, имаjу времена да чекаjу своjу правду, а земља се не може смирити док jе не дочекаjу. Под земљом су се и завађене воjске помириле па jе ред да их следимо и на земљи.

Остаће, нажалост, крвави трагови тумача “нове вjере”, jаме безданице и необиљежене гробнице браће коjоj jе организовано “рафално суђење”, тамо далеко од своjега мора и гора. Углавном у шумама Словениjе, чиме се и бави оваj фељтон.

Те кишовите и сниjежне jесени, коjу ће смиjенити крваво прољеће, исход Другог свjетског рата jе био углавном познат. Црвена армиjа jе убрзавала своj побjеднички пут ка западу, Њемци су се увелико повлачили из Црне Горе, али и с других подручjа, савезници, они коjи су и сами зазирали од комунизма, на западним фронтовима су преузели главне положаjе. Но, убрзо ће се показати да неки од њих, нарочито Енглези, не зазиру баш од комуниста, нарочито тамо где су они ратуjући извели и револуциjу и нови поредак. Лондонски радио ће, за наjвећи броj антикомуниста у Србиjи, Црноj Гори, али и другим краjевима прве Југославиjе, 12. септембра 1944. тачно у двадесет часова емитовати говор краља Петра Другог Карађорђевића. Врховни командант Југословенске воjске у отаџбини свим припадницима те воjске, али и “свим драгим поданицима” наредио jе да “се уjедине и приступе Народноослободилачкоj воjсци под маршалом Титом… коjа jе jеднодушно призната од наших великих савезника – Велике Британиjе, Совjетског Савеза и Сjедињених Држава Америке…” Главнокомандуjући Јусгословенске воjске у отаџбини, ђенерал Дража Михаиловић ће казати да нам jе краљ задао страховит ударац, коjи се нарочито одразио на колебљиве воjничке старjешине, да би нешто касниjе био клеветнички оштар: “Наjтежи и наjстрашниjи ударац задао нам jе краљ чиjим смо се именом заклињали, Бог и народ нека му суде!” Из Италиjе, у коjоj се тада налазио, Живко Топаловић, предсjедник Централног националног комитета ће говор младог краља оциjенити “судбоносним за пропаст десетина хиљада људи у Србиjи, али и за њега лично и за монархиjу.” Дакако и у Црноj Гори, међу антикомунистима шок и невjерица. Предраг Цемовић, иначе блиски сарадиик четничког команданта Павла Ђуришића, записао jе да су Ђуришићеви четници били констернирани, дjеловали су као паралисана маса, али су наjтврђи тада запjевали: “Чича Дражо, ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо”.

Говор краља Петра, коjи jе по наводима неких савременика био приjе наступа затворен у подрум и приморан од стране Винстона Черчила на такав иступ, збунио jе и те како и оне коjи нису носили пушке, али су били поборници монархиjе – свештенике, интелектуалце, обичан свиjет коjи у комунизму ниjе видио срећу коjа jе увелико прокламована и приjе те ратне jесени 1944. године.

Пише: Саво Греговић

Сутра: Збогом родна огњишта

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Словеначко крваво пролеће 1945. године I

Словеначко крваво пролеће 1945. године II

Словеначко крваво пролеће 1945. године III

Словеначко крваво пролеће 1945. године IV

Словеначко крваво пролеће 1945. године V

Словеначко крваво пролеће 1945. године VI

Словеначко крваво пролеће 1945. године VII

Словеначко крваво пролеће 1945. године VIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године IX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXV