Опело после 60 лета

Док на питање: “Каине, гдjе ти jе брат?”, не чуjемо одговор: “Ено га у Словениjи”, нећемо имати будућности

Митрополит Амфилохиjе, владика Јоаникиjе, Чедо Вукмановић и Матиjа Бећковић

ОСВАНУО jе сунчани 16. jун 2005. Из Подгорице jе авионом у Љубљану стигло близу двиjе стотине људи. Немали броj њих jе дошао своjим колима, аутобусима, возовима. У свечаним одиjелима, озбиљни и тужни, али срећни што ће присуствовати првом опиjелу оних за чиjе се гробнице ниjе знало шест децениjа, стигли су у Камничку Бистрицу. Без иjедног барjака, труба, без таламбаса и осветничких поклича.

– Срећна сам, иако jе туге, одавно наслагане, много. Доживjела сам да, ето, свом оцу запалим свиjећу на мjесту гдjе почиваjу његове кости. И сви други то овдjе данас чине, више не кришом и са страхом. Туга ће остати због онога што jе овдjе и другдjе широм Словениjе учинила братска рука.

Мариjа Филиповић, Которанка, коjа jе имала само годину дана када jоj jе убиjен отац, тихо jеца над металним крстом, изнад постоља на коjему пише “уморенима насилном смрћу” коjе су подигли Словенци, на ледини гдjе су (изнад и испод цесте) партизани у другоj половини маjа 1945. побили око 3.500 људи.

Око металног крста родбина и приjатељи страдалих, углавном из Црне Горе. Многоброjне екипе новинарске, они коjи су пристигли да опишу “четничку освету” и други коjи су дошли да обjективно информишу о ономе што се заиста догађа подно Камничких Алпа. Тачно у 11 часова митрополит црногорско-приморски господин Амфилохиjе са свештенством почиње опело. Након шездесет љета откако jе камничком долином текла крв, братска. Ту су и свештеници католичке цркве, бивши београдски надбискуп Франце Перко, Словенац, представници општине Камник. Уз црквено поjање, примjерено том чину, читаjу се имена страдалника до коjих се до тада дошло.

Јован Маркуш, бивши предсjедник општине Цетиње, донио jе и положио на обиљежjе пострадалима, камен из Цетињског манастира тробоjку из Орашца, са споменика Карађорђу. Међу гостима су и предсjедници Народне странке Предраг Поповић и Српске народне странке Андриjа Мандић.

Душан Никлановић, челни човjек будванског Удружења, потиштен, уморног лица, али срећан.

– Рекао сам приjе неки мjесец: Еj, да jе да се ово догоди па да мирно умрем. Догодило се, сада сам миран, очишћен, лак као перце, иако jе толико терета на моjим леђима. Кости наше браће су, наjзад, опоjане.

Стоjанка Стоjановић jе први пут овдjе. Слушала jе о овом страшном мjесту само од своjе маjке, коjоj су убиjени отац и четворо браће. Она се некако вратила у Црну Гору. Узбуђена jе, али задовољна што се знаjу коначно гробови дjеда и уjака.

Након опиjела Душан Никлановић прозива преживjеле из камничке долине. Подигнуто jе шеснаест руку. Тада момчићи, сада старци упиру прст у шуму гдjе су провели неко вриjеме приjе него што ће борци Треће црногорске пролетерске дивизиjе, осути паљбу. Гаjо Тупањанин из Никшића, коjему jе 78 година, стигао jе на мjесто гдjе се тог маjа 1945. нашао као момчић.

ОНИ СУ НА ИСТИНИ А МИ НА ЛАЖИ

– Све док се истина не откриjе, говорићемо за наше претке, коjи су овдjе пострадали, да су они на истини, а ми на лажи, казао jе, између осталог, на jунском парастосу у камничкоj долини, епископ будимљанско-никшићки, господин Јоаникиjе.
– Ако Бог да, сва ће се имена пописати и наћи у нашим књигама, а остало ће се лако додати. Али све док се муке не попишу, до тада смо ми на лажи. Нека Бог благослови све оне коjи су се око овог светог дjела потрудили и нека укриjепи руке њихове.

– Већ двиjе децениjе ниjесам ни до обале Црне Горе стизао, а камоли гдjе друго. Овдjе сам пак морао доћи. Вjеруjем да ми jе ово последњи пут тихо jе казао Тупањанин.

– Сjећам се да су сви убиjени за три дана прича старац Петар Видич, мjештанин коjи живи у близини и добро се сjећа масакра.

Андреj Хорвич, такође мjештанин, био jе мали када jе овдjе текла крв. Парастос jе каже људски чин, захвалан jе учесницима што jе све протекло мирно. И достоjанствено.

– Знао сам да ће све овако протећи jер познаjем Никлановиће, доктора Вукмановића… То сам приjе скупа и рекао приjатељима од коjих су неки вртjели главом. Видjећемо се опет на овом мjесту – рекао jе Даниjел Пирнат, виши полициjскли инспектор из Љубљане.

“Браћо и сестре, наша света црква jе приjе двиjе године приброjала лику светих Свештеномученика митрополита црногорско-приморског Јоаникиjа и са њиме пострадале свештеномученике и мученике и њихов дан jе у календару уписан за 17. jуни. Митрополит Јоаникиjе са осамдесет наjбољих свештеника Митрополиjе црногорско-приморске, са официрима, са професорима, учитељима, школским надзорницима, многоброjним службеницима, кренуо jе на пут без повратка. Око 25.000 jе кренуло из Црне Горе, на таj пут и око 20.000 њих jе на њему остало, да би наjмање 18.000 на челу са свештеницима и другим отменим људима Црне Горе оставили своjе кости расиjане по овоj благословеноj земљи Словениjи.

… Један добар дио њих jе овдjе и на другим мjестима од Зиданог Моста до Кочевског рога, Похорjа, погребено без суда и пресуде, без опиjела. И ево послиjе шездесет година, њихова родбина, њихови синови, њихова дjеца, њихови потомци, дошли смо овдjе на ово свето мjесто да им одржимо помен на њиховим гробовима, да се помолимо Богу за покоj свиjу њих”, казао jе митрополит Амфилохиjе, подсjећаjући да jе заjедно с њима овдjе и много других, Словенаца и Хрвата, побиjено. – Сматра се да их jе наjмање 250.000 до 300.000 коjи су побиjени у jедном од наjстрашниjих злочина коjи се догодио послиjе свршетка Другог свjетског рата.

… Користим ову прилику, да одмах на почетку заблагодарим Влади Словениjе, Скупштини општине Камник и њеним челницима коjи су нас прихватили с љубављу и са разумиjевањем и коjи су овдjе, и не само овдjе него и на jош 400 мjеста заjедничких гробница поставили крстове и знамења. Заjедничко знамење голготско поставили смо jуче на Кочевском рогу и на Зиданом Мосту, а ево данас овдjе у Камничим Бистрицама да се Богу помолимо. Сада ћемо одржати парастос и поменути њихова имена.”

Говорио jе тога дана jош jедан православни свештеник. Парох љубљански, протоjереj Перан Бошковић, обраћаjући се учесницима парастоса, између осталог jе рекао:

– Све док на питање: “Каине, гдjе ти jе брат?”, оваj не одговори: “Ено га у Камничким Бистрицама, у Словениjи”, за нас као народ неће бити будућности. Док год свако не смогне снаге и каже: “Ено га у Камничкоj Бистрици, ено га у некоj од гудура у Словениjи”, нема спаса ни њима, ни нама, ни нашоj дjеци. Док они не признаjу и покаjу своj гриjех, ми ћемо се мучити са њима, они са нама, и никако нећемо наприjед поћи. Али, даће Бог да крене набоље и да они виде да ниjе људски да они коjи су мени убили брата и оца, пљуjу по мени, као да сам их jа убио. Према вама, коjима овдjе леже кости браће и отаца, они се односе као да сте им ви убили брата и оца. Наша и ваша предност jе што смо хришћани, људи од вjере. Ми њих можемо да разумиjемо, ако они нас не знаjу да разумиjу и ми можемо да праштамо ако су они способни да се каjу.

Пише: Саво Греговић

Сутра: Гроб нема страна

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Словеначко крваво пролеће 1945. године I

Словеначко крваво пролеће 1945. године II

Словеначко крваво пролеће 1945. године III

Словеначко крваво пролеће 1945. године IV

Словеначко крваво пролеће 1945. године V

Словеначко крваво пролеће 1945. године VI

Словеначко крваво пролеће 1945. године VII

Словеначко крваво пролеће 1945. године VIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године IX

Словеначко крваво пролеће 1945. године X

Словеначко крваво пролеће 1945. године XI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXV