Гроб нема страна

Маjке и удовице су понављале: “Да знадох где му jе гроб, као да би се вратио жив”

Матиjа Бећковић беседи на парастосу

ТОГ 16. jуна, коjега су у долини Камничке Бистриjе боjили сунце, сjета и отмено достоjанство преживjелих и потомака убиjених, надахнуто jе бесjедио академик Матиjа Бећковић.

“Дошао сам на ово свето место као син свога оца и изасланик престолонаследника Александра, чиjем jе оцу, краљу Петру Другом била заклета она воjска чиjи jе официр био моj отац, а овде jоj jе последња од безброj масовних гробница.

Дошао сам због оног због чега се долази на гробље, да кажем оно што се на гробљу говори. Али први долазак сина на гроб оца, од кога jе стариjи већ тридесет година, призор jе коjи се ни у наше време не виђа тако често. А невидљива костурница, похођена и неокађена ни онда кад jе напуњена пре 60 година, ниjе гроб као сваки други. Дошао сам да баш на овом месту изговорим и своjу песму Безгробна воjска:

Од Подгорице до Нове Горице,

Од Андриjевице па до Радовољице,

Од jужног приморjа до у

врх Похорjа,

Од Љешкопоља до Либушког поља,

И од Моjковца до иза Целовца,

Правцем: Биjело Поље – Приjепоље

– Лиjевче Поље – Босанска

Градишка,

Преко Зеленгоре и Калиновика,

Босанском Голготом

до леда Камника,

И од Требиња, Гацка, Невесиња,

До Дравограда, Цеља и Ветриња,

И од Острога до Кочевског Рога,

И од Везировог до Зиданог Моста,

Несахрањена jедна воjска оста.

Откад jе воjни, воинства и робља,

Једино та воjска остаде без гробља.

Онаj што их поби ни

праве ни криве,

Више их мрзи мртве него живе.

И већ бих могао да завршим оваj говор и погнем главу, да овде леже само воjници коjи су се повлачили на запад ка свом краљу и савезницима, а савезници их разоружали и као ратне заробљенике предали онима коjи су их на лицу места побили. Али с њима су били и цивили, жене и мушкарци различитих узраста, од високих интелектуалаца до чобана, професора и ђака, писаца и сељака.

Хвала властима Словениjе коjе су дозволиле да се данас поклонимо сенима и расутим костима своjих наjмилиjих, коjи су несклопљених очиjу и отворених уста заувек остали у овоj земљи. Да ниjе поражен комунизам, ни 60 година после победе над фашизмом не 6и било довољно да се оконча њихово посмртно мучеништво. Они нису били брисани из живих, него из мртвих како би се поништило њихово постоjање. И зато они данас не траже ништа више него право на смрт и ничег нису жељниjи него гробног мира. Зато нека нам се опрости ако заплачемо jаче и кажемо реч више. Њихово jавно спомињање и оплакивање било jе до jуче тешко кривично дело.

Доносимо им плачеве маjки и удовица коjе су живеле за дан коjи нису дочекале, а целог живота су понављале: ‘Да знадох где му jе гроб, као да би се вратио жив.’ Чуло се да jе земља дисала тамо где су побиjени, да jе наjвише оно дрвеће у Словениjи коjе jе никло из њиховог меса и костиjу и да у крошњама тог дрвећа хуjе њихове неутешене душе. Многе маjке су имале само jедну жељу – да за те душе по словеначким висовима проспу стотине хиљада свећа не би ли се смириле и утешиле.

У ове дане пре шездесет година овде смрт ниjе нашла само jедна него многе воjске. Оне су се бориле под различитим знамењима, а свима jе пресудила jедна рука и тако их под земљом помирила и збратимила. Други народи су одавно подигли светилишта своjим мученицима, а Србима се отаџбина тек недавно смиловала и окренула прву страницу те наjдуже читуље у крвљу запечаћеноj књизи.

Тужни зборе! У овом историjском чину нисам узео реч само као син свога оца већ и као син свих очева коjи остаjу без гроба у свим временима. Зато се и ова реч тиче свих воjски, а не само воjске краља Петра Другог. Реч речена у њихово име може бити само она коjу су под земљом смишљали децениjама и коjу би рекли када би устали. Та реч испаћена и плаћена наjскупљом ценом може бити само блага реч мира и разумевања. Реч коjа се не свети и не суди jер jе истина да варварство почиње чим жртве узму правду у своjе руке. Гроб нема страна. И ова служба била би оскрнављена кад не би била у служби помирења. Само тако ниjедна жртва неће бити узалудна. Само тако бићемо достоjни њиховог мучеништва, а свака кост може постати златна спона међу људима и народима.

Мир пепелу незнаних jунака и знаних мученика! Слава нашоj непрежаљеноj браћи и очевима.”

Др Чедо Вукмановић, захваљући се у име Удружења “Открићемо истину” свима коjи су “потегли” на оваj дуги пут великог дуга, часним оцима обиjе митрополиjе и домаћинима Словенцима, на заjедничком ручку у Камнику, подсjетио jе “оне коjе знаjу и казао онима коjи нису имали прилике да чуjу” на технологиjу убиjања у те зле, првопоратне дане 1945.

“Данима су”, рекао jе, “камиони превозили несрећнике, везане међусобно жицама. Падали су главачке, ломили руке и ноге, а њихови мучитељи су их гурали до краjа онога платоа, на коjему смо данас одржали парастос. Довозили су их из разних сабирних центара, из подрума, фабричких хала, биоскопа. Убиjани су, у тим шумовитим предjелима, и наjчешће нису сахрањивани. Егзекутори су кидали борове гране и њима их покривали, а онда су их дивље звиjери недjељама и мjесецима разносиле. Смрад се ширио камничком долином тих дана, па су се мjештани селили одавде. Код Кочевjа, у Крену хиљаде њих jе бачено у огромну jаму површине 200 са 200 метара. Немам, вjеруjте храбрости, да причам о томе.”

Послиjе “опиjела помирења”, како су новине назвале jунско окупљање и достоjанствени парастос, коjи jе прошао без “наjављене” буке “осветника”, клима се почела миjењати и у Црноj Гори. Сада се много слободниjе говорило у словеначким гробницама, о убиjенима и онима коjи су их траjно “настанили” далеко од прадjедовских огњишта. Обjављени су и фељтони, поjединачна свjедочанства, интервjуи, изjаве и коментари слободних интелектуалаца, историчара и публициста. Снажан тон давала су словеначка истраживања у континуитету, коjа су резултирала откривањем нових jама безданица. Званична власт се, међутим, и даље ниjе оглашавала. Удружење “Открићемо истину”, иако га предводе ветерани, добило jе нови вjетар у jедра, одлучно да спроведе у дjело своjе циљеве и програмске задатке. Услиjедио jе маjа 2009. jош jедан пут у Словениjу вођства Удружења ради сакупљања наjсвjежиjих података о старим и новим гробницама, али и ради добиjања одговора на jедно од кључних питања: Ко jе и зашто повео словеначко “крваво коло”?

АЛБАНСКА И БОСАНСКА ГОЛГОТА

АКАДЕМИК Матиjа Бећковић, на помену страдалницима из Великог збjега, од Зиданог моста до Кочевског рога, поред осталог, рекао jе:

“Од свог народа до смрти се нису одваjали свештеници Црногорско-приморске митрополиjе, са митрополитом на челу, свештеномучеником Јоаникиjем, чиjи празник славимо у сутрашњи дан.

Голготи преко Албаниjе придружила се голгота преко Босне, Хрватске и Словениjе, коjа jе окончана jедним од наjвећих злочина Другог светског рата и новиjе историjе.”

Пише: Саво Греговић

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Словеначко крваво пролеће 1945. године I

Словеначко крваво пролеће 1945. године II

Словеначко крваво пролеће 1945. године III

Словеначко крваво пролеће 1945. године IV

Словеначко крваво пролеће 1945. године V

Словеначко крваво пролеће 1945. године VI

Словеначко крваво пролеће 1945. године VII

Словеначко крваво пролеће 1945. године VIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године IX

Словеначко крваво пролеће 1945. године X

Словеначко крваво пролеће 1945. године XI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIV