Ћутање је друга смрт

Четници су убиjени два пута: први пут од партизана, други пут забраном да имаjу гроб

Породице већ седамдесет година чекаjу да сазнаjу шта се десило са њиховим ближњима

ОТКОПАВАЊЕ истине у Србиjи jе, дакле, започето. Све жртве добиће право на гробно мjесто. Ускоро би требало да се оствари тjешња сарадња са словеначким властима ради откривања и обиљежавања гробница у тоj земљи, у коjима су страдали становници Србиjе. Воjници и цивили. И то, након што jе свиjет обавиjештен да jе Други свjетски рат завршен.

А да ће бити и те како потешкоћа у том обимном и сложеном послу, не само када jе у питању Србиjа, потврдио jе историчар др Боjан Б. Димитриjевић:

– Откривање истине о свим догађаjима послиjе Другог свjетског рата, нажалост, неће ићи нимало лако, jер jедноставно не располажемо адекватном архивском грађом. У то сам могао да се увjерим и као члан комисиjе за проналажење гроба генерала Драже Михаиловића. Пред краj и непосредно послиjе завршетка рата ниjе ни вођена адекватна архивска грађа. Затим jе услиjедило и систематско уништавање докумената у два таласа, одмах послиjе рата и касниjе у времену слома Ранковића. И даље могу да се пронађу одређени небитни подаци о раду таjних служби, али не и докази о убиствима. Плашим се да нећемо наћи документоване потврде о свим злочинима.

А како се бар приближно може доћи до имена страдалих, како у Словениjи, тако у Србиjи, Црноj Гори, Босни и другдjе, током Другог свjетског рата, као и послиjе његовог завршетка, показуjе предлог историчара Предрага Марковића. Он сматра да jе попис становништва прилика за то.

– Никад нисмо пописали наше жртве. Државни попис има разноразне рубрике, међу коjе бисмо могли да уврстимо и рубрику – жртве у ратовима. У сваку кућу ће тада ући статистички обучени људи и то jе права шанса да се таj посао квалитетно уради. И да наjзад престанемо да лицитирамо броjевима – сматра Марковић.

Марковић даjе предлог за Србиjу. Зар исто не може бити урађено и у свим бившим jугословенским републикама, односно тамо гдjе jе то потребно.

Аутор овог фељтона забиљежио jе шта су о овоме говорили, пре смрти, неки наши знаменити ствараоци.

Пjесник Слободан Ракитић jе тврдио да смо дуго живjели с дубоко закопаном истином о невиним жртвама комунистичког терора послиjе Другог свjетског рата. “А ћутање”, говорио jе он, “о тим жртвама jе њихова друга смрт и jош већа неправда. Јер ћутање jе стално умирање… Нема већег гриjеха него не сахранити мртве и не знати ни гдjе су им гробови. То jе и морални и Божjи закон.” Академик Милорад Бата Михаиловић, jедан од наjвећих српских сликара коjи jе живео у Паризу, наглашавао jе да би био гриjех да се то питање запостави, обесмисле разлози и гробови не обиљеже. Јер, “убиjени су људи коjи припадаjу jедном народу. На таj начин jе и народ убиjен с њима. Никад народ ниjе сам измислио своjа политичка мишљења, него моћниjи од њега, они коjи владаjу, коjи су га тjерали да изабере пут… Гриjех jе да не оставимо траг своjим мртвима. Јер наши мртви никада нису били против народа.”

А шта ће се дешавати по овом питању у Црноj Гори, о чиjим грађанима, коjи су махом ликвидирани, када jе већ рат био завршен, по словеначким планинама, jамама и jаругама, о коjима говори ова књига? Редосљед би требало да буде исти као и код Словенаца, и као у Србиjи: на потезу су држава, обjективни историчари, како би коначно била исписана jедна овећа страница коjа недостаjе у уџбеницима историjе. И овдjе и у циjелом региону, како данас називаjу екс-Југославиjу. Страница коjа значи и краj подjелама и новим неспоразумима коjи на партизанско-четничкоj подjели почну редовно када дође до неких других невоља, коjе с прошлошћу и немаjу везе. Али, као да jе ово – бар до сада – било тако идеална матрица за свађање и диобе. Коришћена редовно у дневнополитичке сврхе, што jе колико жалосно, толико и трагично за народ коjи себе сматра виолентним и спремним за живот у друштву народа коjи су одавно помирили своjе ратне противнике.

Видак Раjовић, из Краља у андриjевичкоj општини, коjи jе “од села до села” биљежио имена изгинулих у крвавом грађанском рату од 1941. до 1945, у уводу у своjу књигу “Васоjевићи без краља и отаџбине”, поводом братоубиства, неокаjаног гриjеха, “затамњења коjе се преноси с кољена на кољено”, каже: “Партизани погинули од 1941. до 1945. у послиjератном периоду забиљежени су, славом овjенчани, подигнути су им споменици на мjесту погибиjе, гробови окићени цвиjећем и виjенцима, а штампа jе славила њихова дjела.

“Насупрот томе, сваки погинули четник убиjен jе по два пута: први пут стриjељан од партизана, а други пут jе забрањено законом да се помиње његово име, да му се обиљежи гроб… Гробови су остали без имена очева. Диктатуром jе требало избрисати свако име и убиjедити наjближе чланове фамилиjе да ти људи нису ни постоjали.”

У воjном и политичком врху оба сукобљена покрета налазио се знатан броj људи из Црне Горе. У наjужем руководству Народноослободилачког покрета били су: Милован Ђилас, Иван Милутиновић, Светозар Вукмановић Темпо, Митар Бакић, Арсо Јовановић, Рифат Бурџовић, Велимир Терзић, Саво Оровић, Пеко Дапчевић, Радован Вукановић, Сава Ковачевић Мизара, Будо Томовић, Блажо Јовановић, Саво Бурић, Божо Љумовић, Перо Ћетковић, Љубо Вучковић, др Нико Миљанић, др Обрен Благоjевић, Радоjе Дакић, Велимир Јакић, др Симо Милошевић, Драгиша Ивановић, Андро Мугоша, Ђоко Паjковић, Стоjан Церовић, Никола Лекић…

У четничком покрету Драже Михаиловића црногорске jединице представљале су њен наjборбениjи дио. У њему су се налазиле истакнуте воjне личности, као што су генерал Блажо Ђукановић, пуковник Баjо Станишић, маjор Ђорђиjе Лашић, капетан Павле Ђуришић, маjори Захариjе Остоjић и Мирко Лалатовић, Милан Бандовић, Лука Балетић, Саво Вукадиновић, Љубо Вуксановић, Јаков Јововић, Арсо Петровић, Бећир Томовић… Према томе, оба покрета су била у знатноj мjери заступљена кадровима из Црне Горе, и то истакнутим личностима. Све jе то продубљавало неспоразуме и сукобљавање, jер су се многи у почетку неопредиjељени поводили за истакнутим поjединцима или су због њих прелазили на “другу страну”, без jасног програмског или идеjног опредjељења. Посматрано у том контексту, може се, донекле, схватити однос црногорских партизанских jединица према заробљеним црногорским четницима, али не и оправдати.

ЗЛОКОБНИ ЋУД И МЕНТАЛИТЕТ

“Од Јевреjа смо морали научити да наши, властити мртви, мораjу прво бити поброjани”, упозорава прослављени редитељ Емир Кустурица. “По сваку циjену, без обзира на идеолошку страну коjоj су припадали. Ако су се уопште приклањали супростављеним идеологиjама и били у могућности да бираjу страну”.

“Тада се не би могло десити да се лицитира са броjем мртвих у Јасеновцу. Зато, праве чињенице о овом ужасном логору читамо из енглеских уџбеника jер jе ‘на овим просторима’ сав таj ужас релативизован, замагљен лицитирањем броjем убиjених… Нема сумње да су комунисти послиjе Другог свjетског рата чинили злочине, али jе моj став да се зло догађало приjе због нашег менталитета и ћуди, него због идеологиjе. Наjпрецизниjе, убиjали су због идеологиjе наслоњене на нашу злокобну ћуд.”

Пише: Саво Греговић

Сутра: Човекова слобода jе у истини

Извор: НОВОСТИ 

Везане виjести:

Словеначко крваво пролеће 1945. године I

Словеначко крваво пролеће 1945. године II

Словеначко крваво пролеће 1945. године III

Словеначко крваво пролеће 1945. године IV

Словеначко крваво пролеће 1945. године V

Словеначко крваво пролеће 1945. године VI

Словеначко крваво пролеће 1945. године VII

Словеначко крваво пролеће 1945. године IX

Словеначко крваво пролеће 1945. године X

Словеначко крваво пролеће 1945. године XI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXV