Човекова слобода је у истини

Много грађе jе уништено. Можда и због тога да се не сазна истина и да се не призна злочин

Група црногорских четника почетком 1944. године

ПОСЉЕДИЦЕ рата у Југославиjи, и посебно у Црноj Гори биле су веома тешке, стоjи, између осталог, у фељтону недjељника “Монитор” – коjи jе рађен по књизи др Бранислава Ковачевића, краjем прољећа 2009. – Још су их више увећавале ликвидациjе послиjе рата. Разорен jе грађански морал, пренебрегнут правни поредак, настрадала jе окосница домаћинских газдинстава, умањена биолошка супстанца народа, промовисана сила над правом и правдом, демонстрирана jе “револуционарна правда”, као врховна и неприкосновена, коjа jе била изнад хуманизма и права, увjерена да “побjеднику не суде”. Све jе подсjећало на познату мисао Жан-Пола Сартра: “Пакао су други људи”.

Историчар др Бранислав Ковачевић, обjашњаваjући мотиве за своjу књигу, између осталог, каже:

– Отварање табуисаних тема и постављање питања, ма колико било провокативно и изазовно, оптужуjуће, има само jедан циљ – истину. Да се сазна истина о времену, збивањима, људима, земљи, њеноj прошлости, жртвама и да се, посредно, подучимо и поучимо у откривању путева будућности. Слобода jе у истини. Циљ, ниjе, дакле, у оживљавању авети Другог свjетског рата, у условима када потомци, и не само они, jеднострано и тенденциозно за сва зла оптужуjу Комунистичку партиjу с Брозом на челу. Уосталом, историjа jе показала да су на краjу сви поражени. Зар jе побjеда над диjелом сопственог народа побjеда?

У свом посљедњем интервjуу, коjи jе дао “Монитору” (умро jе 5. jуна 2009.) др Ковачевић, на питање зашто jе словеначко прољеће у Црноj Гори било децениjама тема о коjоj се “мало писало, а jош мање говорило”, каже:

– Репресивна идеологиjа наметала jе заборав ћутањем. Вриjеме jе да се догађаjи назову правим именом, признаjу заблуде, злочини, иако то неће помоћи мртвима, али може бити љековито за живе… Многа документа су jош недоступна историчарима и апелуjем да се отворе архиви. Постоjали су спискови четника и оних коjи су са њима одступали, али се не зна гдjе се налазе, ако су сачувани. Много грађе jе уништено. Можда и због тога да се никад не сазна истина. Нико неће да призна своj злочин. У Црноj Гори све се смиjе рећи само не истина. Интересовање стручне jавности поклапа се са процесом детабуизациjе историjе, односно питања коjа су до jуче била прекривена тамом. Вриjеме намеће захтjев да се омогући сазнавање истине о ономе што се дешавало на jугословенским западним границама у зиму 1944/1945, и у прољеће 1945. Треба утврдити истину о судбини више хиљада наоружаних црногорских четника и броjних избjеглица коjи су краjем новембра 1944. напустили Подгорицу. Истина се сигурно неће сазнати све док архиве остану забрављене.

У поменутом интервjуу, др Бранислав Ковачевић, износећи податке до коjих jе дошао у своjим истраживањима, каже да у грађи о “четничким снагама коjима jе командовао Павле Ђуришић”, као и о дjеци, женама и старцима коjи су се налазили заjедно са њима у колони коjа jе кренула из Црне Горе према Словениjи, наводи се да их jе било 7.500, 11.000 и 12.000. “Из извора коjе сам користио не зна се судбина 2.500 рањеника и болесника коjе jе Ђуришић оставио при покушаjу пробоjа. Не зна се ни колико jе четника емигрирало преко границе и нашло се под назором савезничких снага, колико их jе побиjено у Словениjи, нити колико их jе ликвидирано у такозваним маршевима смрти. Пет пута jе рађен попис жртава рата, али у тим списковима нема ниjедног страдалог четника! Они jедноставно не постоjе.”

На историjска питања зашто су црногорски четници кренули на далеки пут и ко jе наредио њихову ликвидациjу на западним границама, др Ковачевић, одговара:

“Одлуку о напуштању Црне Горе донио jе Павле Ђуришић, заjедно са своjим Националним комитетом, на позив Драже Михаиловића. Та одлука jе почивала на погрешноj процjени да ће се савезници искрцати и сукобити са снагама народноослободилачког покрета, односно да ће доћи до сукоба између СССР и западних савезника. Уз то ширила се пропаганда да партизани убиjаjу све коjи су сарађивали с окупатором.

ВИСОКА ЦЕНА СУКОБА
ПАРТИЗАНСКО-четнички сукоб ниjе био само идеолошки, већ и генерациjски, класни, грађански, братственички, лидерски, сеоско-градски, племенски, престижни… У њему се назирала могућност за промjену дотадашњег положаjа, нарочито оних коjи су били на маргинама живота: очито jе било настоjање да се измиjени дотадашњи систем вриjедности и заузме нова позициjа у друштву. Све су то били изазови коjима се хитало у сусрет без обзира на циjену коjу jе требало платити. А она jе била веома висока.

“Тачно jе да се не зна ко jе формално од jугословенских главара издао наређење за ликвидациjу тих људи коjи су се предали или од стране Британаца изручени пошто су четири дана раниjе, 15. маjа 1945, обустављена неприjатељства и предано оружjе, а они су се налазили у логорима западних савезника, односно Британаца и рачунали да jе за њих рат завршен. Међу њима jе било и ратних злочинаца и доказаних сарадника окупатора, али наjвећим диjелом људи ни кривих ни дужних, коjе jе завела пропаганда о комунистичким злочинима и одмазди и коjи су жељели да диjеле судбину своjих родитеља, мужева, браће, сестара… Одлуку о ликвидациjи могло jе да донесе само наjвише партиjско и воjно руководство побjедника.”

“Указивањем на узроке страдања”, наводи даље др Ковачевић, “ни у чему се не оправдаваjу поступци Британаца и одмазда партизана. Напротив! У питању су непримjерени и ничим оправдани злочини. То потврђуjу броjни документи и свjедоци. Према ратном праву заробљеници се не смиjу убиjати без суђења. Док се намеће безброj логичних питања о тим догађаjима, одговор jе само jедан – убила их jе политика. Неко мудар већ jе рекао да jе убиство jедног човjека злочин, а убиjање великог броjа људи – политика”.

Др Бранислав Ковачевић jе, попут његовог словеначког колеге др Митjе Ференца, коjи jе апеловао посебно на власти у Црноj Гори, али и у осталим бившим jугословенским републикама, да отворе архиве, али и остваре сарадњу са словеначким властима коjе откриваjу и обиљежаваjу гробнице, испало jе аманетски, оставља поруку “да нико нема право да таjи нешто што се догодило, тим приjе што ни налогодавци, ни егзекутори више нису на власти, већина ни у животу”.

“Даљим одлагањем”, поручио jе црногорски историчар, “ништа се не добиjа, али се постиже супротан ефекат од жељеног. Зар шездесет и више година послиjе трагичних догађаjа породице убиjених немаjу право на истину? То jе несумњиво болно питање. Садашњи властодршци немаjу никакве везе са почињеним недjелима. И зашто онда одлагати право на истину?!… Стога jош jедном истичем потребу да се што приjе отворе архиви, да се учини доступном сва документациjа коjа може указати на судбину тих људи. Ако jе раниjе власт плански и смишљено репресивном идеологиjом уливала страх и наметала заборав ћутањем, актуелна власт не носи такву хипотеку, и баш због тога у име хуманизма и свељудских вриjедности, у име идеjе слободе, истине и правде неопходно jе сазнање о свим тим догађаjима, ма колико било болно и тешко. Дух времена прописуjе нове стандарде и ту чињеницу требало би прихватити без противљења и опирања, уз толеранциjу и подjеднако поштовање традиционалног и новог. Истина jе у цjеловитости, не у фрагментима. Истина – jедино достоjанство”.

Пише: Саво Греговић

Сутра: Пакао су други људи

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Словеначко крваво пролеће 1945. године I

Словеначко крваво пролеће 1945. године II

Словеначко крваво пролеће 1945. године III

Словеначко крваво пролеће 1945. године IV

Словеначко крваво пролеће 1945. године V

Словеначко крваво пролеће 1945. године VI

Словеначко крваво пролеће 1945. године VII

Словеначко крваво пролеће 1945. године VIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године X

Словеначко крваво пролеће 1945. године XI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXV