Братско крваво коло

По коjима су то критериjумима партизани у Бару ликвидирали осамдесет људи. Ристо Кнежевић jе узвикнуо: “Ја за мене гроб копати нећу”, а онда се дао у биjег

Барска гимназиjа неми сведок крвопролића

Наредба о измjени пута, коjа jе подразумиjевала повратак “скадарске групе” у коjоj jе било око 800 људи само са Приморjа, изазвала jе праву пометњу.

– Тада jе пукло зло међу нама – сjећа се Стево Борета. – Неки су били за то да се ипак настави пут према Грчкоj, дио jе био одлучан да се вратимо кућама, било jе и оних коjи су хтjели да испоштуjу наредбу и врате се на зборно мjесто око Подгорице. Сазнали смо да су у међувремену Миливоjе Митровић и грбаљски командант Ђуро Иветић ишли у Подгорицу на разговор с Павлом Ђуришићем. Група Грбљана и Маињана, коjа jе била распоређена по кућама Срба коjи су живjели у Скадру, одлучила jе да крене према Приморjу и своjим домовима. Преостали су се упутили ка Подгорици.

Та одлука о повратку на стара огњишта, показаће се убрзо, била jе кобна за знатан дио Грбљана и Маињана. У Бару ће их дочекати партизани и без ислеђивања, доказивања кривице и суђења ликвидирати по кратком поступку.

Колона одступника у коjоj jе било нешто наоружаних људи, а знатно више обичног свиjета са замотуљцима у коjима су биле личне ствари, из Скадра jе козjим стазама и планинским врлетима, стигла преко Сутомора до Буљарице. Успут су срели неколико партизана коjи су им, пошто су констатовали “ми смо браћа”, казали да не мораjу да “се веру уз кланце, низ кланце”, него да слободно крену друмом, jер jе безбиjедно. Уморним путницима поправило се расположење. Ето и партизани знаjу да нисмо ни за шта криви, говорили су међу собом, што jе учврстило њихову намjеру да превале то jош мало пута до своjих домова. У Буљарици су се срели са борцима Другог батаљона Прве бокељске бригаде. На окупу су се нашли заjедно комшиjе, рођаци, кумови, приjатељи… Услиjедило jе поздрављање, цjеливање, питали су jедни друге за здравље и фамилиjе.

– Сат, можда и два, расправљали смо око одлагања оружjа. Таj услов нам jе постављен, уз обећање да ћемо га поново уjутру добити. Преноћили смо у jедноj кући у Буљарици, а уjутру су нас построjили двоjицу по двоjицу, на путу за Бар. Рекли су нам да ћемо бити распоређени у њихове jединице. Дали су нам пушке из коjих су извучени затварачи, а онда одузели прстење и остало злато и друго што смо имали. Узели су чак и доњи веш из наших ранаца – прича Стево Борета.

Филип Микиjељ и Стево Барба, такође у књизи “Злочин без казне” истичу да су у Бару лиjепо дочекани, да им jе извjесни Стево Јовановић обећао да ће свако у своjу команду у Грбаљ, Будву и Маине и да ће касниjе бити распоређени у партизанске jединице. А онда се запjевала братска пjесма, заиграло црногорско коло, у знак весеља пуцало се увис.

У згради барске гимназиjе на окупу се нашло око двиjе стотине Грбљана и Маињана.

КАКО СУ ОТКРИВЕНЕ ЈАМЕ
СТЕВО Борета jе пошао на мjесто злочина неколико мjесеци након што jе демобилисан. Било jе то ризично, али, испоставиће се много касниjе и – корисно.
– Пошао сам у Стари Бар, jер ми ниjе било познато да постоjи наређење коjе искључуjе тако нешто. Краj турских зидина, испред улаза, стаjао jе наоружани стражар. Питао ме куда сам намjерио и шта тражим по зидинама. Казао сам му да никада нисам био у старом граду, да желим да мало разгледам пошто сам се већ нашао ту. Повjеровао ми jе… Видио сам утонућа у земљи гдjе су се оцртавале двиjе jаме. Већа jе била сасвим препознатљива. Добро сам све то осмотрио и запамтио. То jе помогло да прецизно покажем jаме када смо послиjе 47 година вршили ексхумациjу – испричао jе Стево Борета.

– Послиjе кратког времена – каже Стево Борета – у зграду су дошла троjица комуниста са штерикама и почели да записуjу имена и године рођења. Био jе мрак, не знам да ли су сви коjи су се ту нашли пописани. Вjеровали смо да праве спискове према коjима ћемо бити распоређени у партизанске jединице. Дошли су, међутим, опет послиjе поноћи и почели прозивку. Извели су напоље прву групу од десет, дванаест људи. Опет смо мислили да их воде у партизанске jединице. Поновна прозивка и одлази друга група. А онда су одjекнули рафали.

У згради старобарске школе, ужас. Ненаоружани, немоћни, jуче охрабривани, а сада престрављени људи, схватили су да су преварени и то од стране оних коjе су добро познавали, били с њима у родбинским и приjатељским односима, коjима су повjеровали на риjеч коjа jе одваjкада у овим краjевима значила и више од живота. Филип Микиjељ и Стево Барба, коjи су тада имали двадесет, односно шеснаест година, за свега шест сати су остарили.

– Мене су ти ужаснути, преварени људи, као наjмлађега послали да се промувам и провjерим шта се догађа. Провукао сам се поред стражара и кренуо низ степенице. Свуда око мене крв, људска, топла. Мало даље од зграде чуjем како бљуjе ватра из митраљеза у jош жива тиjела. Некако без свиjести, као у сну вратио сам се горе – казао jе Стево Барба коjему су те ноћи убили оца.

А стравичних призора jе те ноћи било напретек. Када су прозвали Станка Руцовића из Будве, он jе не часећи пуцао у себе из пиштоља, коjи jе некако успио да сакриjе и своjом крвљу попрскао шеснаестогодишњег сина. Ацо Новаковић, коjи jе имао само шеснаест година и коjему су 1943. партизани убили оца, тражио jе да му поштеде живот, али ниjе вриjедило.

Када jе стриjељана и четврта група, почело jе да свиће, па jе престала паљба. Но, ниjе престало убиjање.

– Биле су двиjе jаме. Обjе су ископали тих несрећних дванаест стариjих људи. Натjерали су их да у већу баче лешеве стриjељане браће и да их затрпаjу земљом и приде великим камењем… Кад jе таj посао у тишини обављен, наредили су им да се копа друга jама. Ристо Кнежевић jе узвикнуо: “Ја за мене гроб копати нећу”, а онда се дао у биjег. Меци су га стигли на зидинама, недалеко од jама. Стево Орловић, коjи jе побjегао са стриjељања, ранивши притом jедног од џелата, такође, ниjе успио да побjегне. Нашли су га уjутру по трагу крви и убили, записали су свjедоци барског масакра наглашаваjући да су дванаесторицу стариjих побили лопатама и ашовима.

Двадесет пето, новембарско jутро 1944. године боjиле су хладна jесења киша и трагови крви на земљи и плочницима. Побиjено jе 80 људи, махом ноћу када се убице “плаше да виде своj лик у зjеници жртве”.

По коjима су то критериjумима партизани у Бару звjерски ликвидирали толико људи, а како су, пак, одлучили да преосталим 130 поштеде животе, и даље су питања без одговора. Они, партизани, дакле, ће нарочито послиjе рата, када преузму власт уништавати и наjмањи траг своjих злочина, а свако помињање jама и гробница чиjи су они били творци, представљало jе jерес. За приче о томе се лако могао зарадити и затвор, као ипак наjблажа казна, jер jе људе тада лако “носио мрак”.

– Циjела егзекуциjа jе обављена без суђења. Ником нису дали прилику ни “а” да каже. Сви сурово уморени били су невини, честити људи, коjи никоме нису живот прекратили, никоме наниjели било какво зло. Учинили су то на начин коjи нису уобичавали ни наjљући српски окупатори. Да те убиjе окупаторска воjска послиjе битке, без суђења… аjде некако. Али да те убиjе кум, рођак, комшиjа, приjатељ, послиjе грљења и весеља, то спада у злочин наjгоре врсте – риjечи су Стева Борете.

Они коjи су избjегли стриjељање, непрестано вриjеђани и понижавани, стигли су преко Вирпазара до Цетиња. Пошто су ошишани до главе, распоређени су у партизанске jединице, гдjе су одређени за бомбаше.

Пише: Саво Греговић

Сутра: Трагедиjа братског расцепа

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Словеначко крваво пролеће 1945. године I

Словеначко крваво пролеће 1945. године II

Словеначко крваво пролеће 1945. године III

Словеначко крваво пролеће 1945. године IV

Словеначко крваво пролеће 1945. године V

Словеначко крваво пролеће 1945. године VI

Словеначко крваво пролеће 1945. године VII

Словеначко крваво пролеће 1945. године VIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године IX

Словеначко крваво пролеће 1945. године X

Словеначко крваво пролеће 1945. године XI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXV