KNjIGA NA KOJU SE ČEKALO 15 GODINA (5) – EDVARD HERMAN: 20 ZAKLjUČAKA O SREBRENICI

Razumevanje Srebrenice pokazaće hoće li Srbi i dalje biti izloženi napadima za krivicu za sukob koji se desio kada su velike sile ohrabrile raspad Jugoslavije

Nedavno se pojavila u Americi knjiga pod naslovom „Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika“ (The Srebrenica Massacre: Evidence, Context, Politics), čiji su autori Phillip Corwin (uvodna reč), Edward S. Herman, George Bogdanich, Tim Fenton, Jonathan Rooper, George Szamuely, Michael Mandel i Philip Hammond. U deset poglavlja, na oko 300 stranica, analiziraju se različiti aspekti događaja u Srebrenici.

Posle Uvodne reči Filipa Korvina, Predgovora i Uvoda (9. juna) Edvarda Hermana i Poglavlja 2 ove knjige, autora Džordža Bogdanića (vidi linkove na dnu teksta), objavljujemo i zaključno razmatranje Edvarda Hermana u Poglavlju 10 ove knjige (oprema teksta je delimično redakcijska a ovaj prevod ne sadrži dodatne napomene – fusnote iz orginala).

1. I razmere ubijanja i kontekst koji je okruživao ubijanja iz jula 1995. u Srebrenici su bili pogrešno tumačeni u zvaničnim izveštajima vladinih i nevladinih organizacija kao i u mejnstrim medijima. Visoki vojni i civilni zvaničnici UN, obaveštajni oficiri NATO i nezavisni analitičari osporavaju zvaničnu karakterizaciju koju je dao Haški tribunal o padu Srebrenice i evakuaciji stanovništva ove „zaštićene zone“ kao jedinstvenom užasu bosanskog sukoba i slučaju genocida. Tvrdnja da je čak 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka smaknuto u toku jedne sedmice, da je srebrenički masakr bio „najgori užas“ u ratovima u bivšoj Jugoslaviji i da je to „najstrašniji masakr koji se dogodio na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata“ nemaju osnova u postojećim dokazima i predstavljaju u suštini političku konstrukciju.

2. Cifru od 8.000 prvi je objavio Crveni krst na bazi svojih grubih procena o 3.000 koje su zarobili bosanski Srbi i 5.000 koji su proglašeni „nestalim“. Tačno je utvrđeno da su hiljade „nestalih“ uspeli da se domognu sigurnosti u gradovima kao što je Tuzla ili preko granice u Srbiji, ili su ubijeni u borbama na putu ka teritoriji bosanskih muslimana. Ipak, u neobičnoj transformaciji izazvanoj žarkom željom da se bosanski Srbi prikažu kao zli izvršioci užasnih zločina a bosanski muslimani kao njihove nevine žrtve, zanemarene su kategorije preživelih koji su se domogli sigurnosti i poginulih u borbama, i pretvorene u „nestale“ koji su zatim izjednačeni sa kategorijom pobijenih. Ovom zbunjujućem spajanju različitih kategorija žrtava doprineo je Crveni krst svojim navodima da je 5.000 „jednostavno nestalo“ i propuštanjem da ispravi upotrebu ovog izraza nabijenog političkim značenjem, uprkos sopstvenog priznanja da se „nekoliko hiljada“ preživelih domoglo teritorije bosanskih muslimana.

Tome je pripomoglo i vođstvo bosanskih muslimana svojim odbijanjem da obelodani spiskove onih koji su se domogli sigurnosti. Ali je istovremeno postojala i neobična spremnost zapadnih vlada i medija da zanemare one koji su se domogli sigurnosti kao i poginule u borbama, proglašavajući svako mrtvo telo žrtvom smaknuća. Bezgranična je bila volja da se poveruje u najgore o Srbima. Novinar Dejvid Roudi je prikazao kost koja je virila iz zemlje u blizini Srebrenice, uzimajući zdravo za gotovo da se radi o ostacima žrtve smaknuća i navodeći to kao ozbiljan dokaz „masakra“. Postala je standardna medijska praksa da se polazeći od nedokazane tvrdnje o hiljadama nestalih ili otkrića tela u grobnici, ili čak od sumnjivog video snimka šest osoba koje su navodno smaknuli Srbi – zaključi da je time dokazan masakr 8.000 ljudi.

3. Sa 8.000 navodno pobijenih i mnogo poginulih u borbama, morale bi postojati ogromne grobnice kao i satelitski ili snimci iz vazduha koji bi prikazivali smaknuća, sahranjivanja, ekshumacije i ponovna sahranjivanja. Ali potraga za telima je dala rezultate daleko ispod očekivanih, sa samo oko 2.750 tela pronađenih do 2003, u šta ulaze i tela poginulih u borbama, tela Srba, pa i tela koja datiraju iz perioda pre jula 1995. Oskudnost ovih nalaza prinudila je Haški tribunal da pribegne tvrdnjama o masovnom prenošenju tela, što je bilo malo verovatno i bez ikakvih dokaza. Bio je to period kada je NATO bombardovao srpske položaje, a muslimanska i hrvatska vojska se kretala ka Banja Luci. Armija bosanskih Srba je bila u defanzivi, oskudevajući u opremi i resursima, uključujući gorivo. Organizovanje operacije takvih razmera koja bi omogućila ekshumaciju, transport i ponovno sahranjivanje hiljada tela prevazilazilo je mogućnosti Armije bosanskih Srba u to vreme. Štaviše, teško su se mogli nadati da će u takvoj operaciji izbeći pogledima personala OEBS, lokalnog stanovništva ili špijunskih satelita.

4. Američki ambasador u UN Madlen Olbrajt je, u kampanji denunciranja Srba, pokazala na zatvorenoj sednici Saveta bezbednosti 10. avgusta 1995. nekoliko fotografija, od kojih je jedna prikazivala ljude okupljene na stadionu, navodno bosanske muslimane blizu Srebrenice, a druga, navodno snimljena kratko nakon prve, je prikazivala obližnje polje sa „prekopanom zemljom“. Samo neke od ovih fotografija su kasnije objavljene, ali čak i da su sve originalne, ne dokazuju ono što se od tog trenutka nadalje smatralo da dokazuju – masovna smaknuća i sahrane. Štaviše, iako je Haški tribunal govorio o „organizovanom i sračunatom naporu“ da se prikriju ubijanja i smaknuća sahranjivanjem tela žrtava na izolovanim mestima rasutim u širokoj oblasti, iako je Dejvid Roudi iznosio tvrdnje o „ogromnom naporu koji su uložili Srbi da sakriju tela prenoseći ih sa jednog mesta na drugo“ – niko nije pokazao nijednu satelitsku, ili fotografiju iz vazduha na kojoj bi se videla smaknuća, sahranjivanja, iskopavanja i ponovna zakopavanja, ili kamioni koji su prenosili tela na druga mesta. U avgustu 1995, Madlen Olbrajt je upozorila Srbe „Posmatraćemo vas“, a sateliti su u to vreme kružili bar osam puta dnevno, a geostacionarne letilice su lebdele i snimale i najsitnije detalje nad Bosnom, u toku leta 1995. Mejnstrim mediji nisu pridavali nikakav značaj činjenici da američka vlada nije obelodanila bilo kakve vizuelne dokaze.

5. Veliki broj tela je sakupljen u Tuzli, nekih 7.500 i više. Ali to su bila tela sakupljena iz čitave Bosne, mnoga u lošem stanju ili samo delovi. Sakupljana su na način koji ne odgovara profesionalnim forenzičkim standardima. Njihovo poreklo je bilo nejasno, veza sa događajima u Srebrenici iz jula 1995. nedokazana i često malo verovatna, a način smrti obično nejasan. Zanimljivo, iako su Srbi stalno optuživani za pokušaje skrivanja tela, nikada se nije pojavila ideja da su bosanski muslimani, u dugom periodu zaduženi za traženje tela, mogli da ih pomeraju okolo ili da na drugi način manipulišu dokazima, uprkos pozamašnom „dosijeu“ o njhovim prevarama. Učinjen je sistematski pokušaj da se DNK analizom dokaže veza sa Srebrenicom, ali on sa sobom nosi mnoge probleme, ne samo zbog očuvanosti materijala i procesa istraživanja, i neće razrešiti problem razlikovanja smrti u egzekucijama od smrti u borbi. Tu su i spiskovi nestalih, ali oni sadrže velike greške, sa dupliranim imenima, osobama koje su umrle pre jula 1995, koje su pobegle da bi izbegle mobilizaciju u Armiju bosanskih muslimana, koje se nalaze na glasačkim spiskovima 1997, a uključuju i osobe koje su poginule u borbi, domogle se sigurne teritorije ili su zarobljene a zatim započele novi život na drugom mestu.

6. Broj od 8.000 je nekompatibilan sa osnovnom aritmetikom srebreničkih brojeva pre i posle jula 1995. Ukupan broj izbeglica iz Srebrenice, dakle onih koji su preživeli masakr, koje su registrovale Svetska zdravstvena organizacija i bosanska vlada početkom avgusta 1995. iznosi 35.632. Bilo je 3.000 muslimanskih muškaraca koji su se dokopali muslimanskih linija (a da njihove porodice o tome nisu obaveštene) i 2.000 ubijenih u borbama. Ovo daje ukupno 38.632 preživelih plus 2.000 ubijenih u borbi, te bi, ukoliko je bilo 8.000 žrtava egzekucija, populacija u zaštićenoj zoni Srebrenica pre evakuacije 11.7.1995. trebalo da je bila 48.600. Ali populacija pre evakuacije početkom jula je bila pre u opsegu 37.000-40.000. I zaista, haški sudija Patriša Vold je dala brojku od 37.000 kao svoju procenu. Brojevi se jednostavno ne slažu.

7. Postoje svedoci ubijanja u Srebrenici ili oni koji tvrde da su svedoci. Ali ih nema mnogo, a pojedini su imali lični politički interes ili su iz drugih razloga bili nepouzdani. Dokazi sugerišu da su bosanski Srbi ubili stotine muslimana ali ne 8.000, i ništa blizu ovom broju. Samo je Dražen Erdemović, svedok i direktni učesnik, tvrdio da ih je bilo 1.000. On je etnički Hrvat iz grupe plaćenih ubica koji su plaćeni sa 12 kg zlata za svoju službu u Bosni (prema izjavi samog Erdemovića) i koji su završili u Kongu u službi francuske obaveštajne službe. Njegovo svedočenje je prihvaćeno i pored neodređenosti i nekonzistentnosti, nedostatka potvrda njegovih tvrdnji, njegove problematične prošlosti i veza, njegovih mentalnih problema koji su bili dovoljni da ga oslobode suđenja ali ne i svedočenja pred Tribunalom, bez unakrsnog ispitivanja, u okviru dve nedelje od oslobađanja. Dokazi ovog i drugih svedoka pate od ozbiljne zloupotrebe procesa nagodbe u kome su svedoci mogli dobiti blaže kazne ako su dovoljno sarađivali sa tužilaštvom.

Vredno je pomena da veliki broj nepristrasnih posmatrača u i oko Srebrenice u julu 1995. nisu primetili nikakve dokaze o masakru, uključujući pripadnike holandskih snaga prisutne u „zaštićenoj zoni“. Hubert Viland, glavni istražitelj UN za povrede ljudskih prava, nije uspeo da nađe svedoke zločina ni posle pet dana intervjua koje je vodio među 20.000 preživelih iz Srebrenice u izbegličkom kampu na tuzlanskom aerodromu. „Nismo našli nikoga ko je svojim očima video zločine“, rekao je Viland londonskom Dejli telegrafu. Karlos Martins Branko, zamenik direktora posmatrača UN u Bosni, koji je saslušavao posmatrače UN koji su bili zaduženi za Srebrenicu, piše da su procene od 8.000 žrtava „korišćene za manipulaciju u svrhu propagande,“ i dodaje da je „nesumnjivo bar 2.000 muslimana poginulo u borbama sa bolje obučenom Armijom bosanskih Srba koja je imala i bolje komandovanje“ tokom tri godine žestokih borbi. Cifra od 2.000 poginulih je jednaka, grubo govoreći, broju pojedinačnih tela koja su ekshumirana iz grobnica vezanih za Srebrenicu u oblasti koju je označio Haški tribunal do 2002. (između 1.919 i 2.028, zavisno od izvora). Ali mnogi su umrli pre pada Srebrenice, a u mnogim drugim slučajevima uzrok smrti nije mogao biti utvrđen ili se definitivno ne radi o egzekucijama.

8. Od mnogih anomalija vezanih za zvaničnu verziju srebreničkog masakra, ona koja najviše otkriva je vezana za stabilnost broja muslimanskih žrtava – 8.000 u periodu juli-septembar 1995, i 8.000 sve od tada, uprkos krajnje problematičnoj osnovi za prve procene, dokazima da su mnogi ili najveći broj „nestalih“ uspeli da se domognu teritorije bosanskih muslimana ili Srbije ili su poginuli u borbama, i uprkos nemogućnosti da se predoče odgovarajući fizički dokazi i pored ogromnih napora. U drugim slučajevima, kao što je prva procena broja žrtava 11.9, ili čak ukupnog broja žrtava u Bosni ili broja žrtava na Kosovu, prvobitne procene su kasnije znatno umanjenje jer su fizički dokazi i prebrojavanje tela učinili neodrživim početne procene. Ali u slučaju Srebrenice, zbog ključne političke uloge koju je imala za SAD, bosanske muslimane i Hrvate, skoro religiozni zanos je pratio brojku od 8.000 i srebrenički mit je ostao otporan na sve protiv-dokaze, ma kako čvrsti bili. Od početka do danas, broj muslimanskih muškaraca i dečaka koje su navodno masakrirali bosanski Srbi služio je kao neka vrsta više istine. Sumnja u nju bi pokazala nedostatak prave vere ili, još gore, bila predstavljena kao „apologetika“ za Srbe, za Miloševića i za „genocid“.

9. Događaji u Srebrenici i tvrdnje o velikom masakru bili su od izrazite koristi za Klintonovu administraciju, vođstvo bosanskih muslimana i hrvatske vlasti. Klinton je 1995. bio pod velikim političkim pritiskom kako medija tako i republikanskog predsedničkog pretendenta Boba Dola da preduzme snažnije akcije u korist bosanskih muslimana i njegova je administracija žarko želela da pronađe opravdanje za agresivniju politiku. Klintonovi zvaničnici su se stuštili na lice mesta u Srebrenici da bi potvrdili i objavili optužbe za masakr, baš kao što će to kasnije učiniti Vilijam Voker u Račku u januaru 1999. Uvećavajući broj žrtava nakon zauzimanja Srebrenice, američki zvaničnici su istovremeno skretali pažnju sa još masovnijih hrvatskih napada koje je Amerika podržavala na zaštićene zone UN u Zapadnoj Slavoniji u maju (operacija Bljesak) i u oblasti Krajine u avgustu 1995. (operacija Oluja). Nakon što su sabotirali dogovor pod pokroviteljstvom UN i Evropske unije koji je mogao sprečiti izbijanje rata 1992. (Lisabonski sporazum iz marta 1992.), kao i druga dva dogovora (Vens-Ovenov i Oven-Stoltenbergov plan) kojima je rat mogao biti prekinut 1993, predstavnici tvrde linije Stejt departmenta su se posvetili nametanju vojnog rešenja čime je rat produžen sve do pred kraj 1995.

10. Olakšavajući transfer naoružanja snagama bosanskih muslimana i zatvarajući oči pred ulaskom stranih mudžahedinskih boraca, Amerika je pretvorila „zaštićene zone za civile“ Ujedinjenih nacija u oblasti za pripremu oružanih napada na bosanske Srbe i kasnije, zamke za intervenciju NATO. Ces Vibes, koji je opširnim analizama doprineo izveštaju holandske vlade o Srebrenici iz 2002, primetio je da je Obaveštajna agencija američke vojske pomagala transport ilegalnog oružja iz muslimanskih zemalja do aerodroma u Tuzli koristeći crne Hercules C-130 transportne avione i organizujući prekide u nadgledanju AWAC-a koji je baš trebalo da sprečavaju ovakve ilegalne transporte oružja. Zajedno sa oružjem dolazili su i mudžahedinski borci i iz kampova za obuku iranskih šiita i iz al-Kaide, uključujući dva od devetnaest otmičara koji su učestvovali u napadima od 11.9. Zvanični izveštaj američke komisije za događaje od 11.9. navodi da su se Navaf al Hazmi i Halid al Mihdar, kao i mozak operacije Halid Šeik Mohamed borili u Bosni i da je Osama bin Laden imao kancelarije u Sarajevu kao i u Zagrebu. Ambasada Bosne i Hercegovine u Beču je izdala pasoš samom Bin Ladenu 1993, prema muslimanskoj publikaciji Dani. Bin Laden je dva puta primećen u kancelariji bosanskog predsednika Alije Izetbegovića.

11. I američki zvaničnici i zvaničnici Haškog tribunala koje je postavila Amerika potvrđuju politički značaj podizanja optužnica Tribunala. Tako je, nakon podizanja optužnice za „genocid“ protiv vođe bosanskih Srba Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića 24. jula 1995, glavni sudija Haškog tribunala Antonio Kaseze pohvalio optužnicu kao „dobar politički rezultat“ i primetio da „ova gospoda neće biti u prilici da učestvuju u mirovnim pregovorima“ – strogo politički stav koji i pored toga nije uspeo da diskredituje Haški tribunal u očima sveta. „Shvatio sam da je Međunarodni tribunal za ratne zločine moćno i dragoceno sredstvo“, rekao je BBC-u glavni američki pregovarač Ričard Holbruk. „Koristili smo ga da dva najveća evropska ratna zločinca, Karadžića i Mladića, držimo izvan Dejtonskog procesa i da opravdamo sve što je usledilo.“

12. Vođe bosanskih muslimana su se nekoliko godina trudili da ubede sile NATO da snažnije intervenišu u njihovu korist. Postoje čvrsti dokazi da su bili spremni ne samo da lažu već i da žrtvuju svoje sopstveno stanovništvo i vojnike da bi izazvali intervenciju. Zvaničnici bosanskih muslimana tvrde da im je njihov ratni predsednik Alija Izetbegović rekao da ga je Klinton obavestio da je direktna američka vojna intervencija bila moguća samo ako Srbi ubiju najmanje 5.000 u Srebrenici. Napuštanje Srebrenice pre 11. jula 1995. od strane oružanih snaga bosanskih muslimana pred brojčano mnogo slabijim srpskim napadačima i povlačenje koje je muslimanske snage učinilo ranjivim i izazvalo velike gubitke u borbama i osvetničkim smaknućima – proizvelo je broj žrtava koji je, nakon uvećanja, ne samo dostigao već i prestigao prag koji je postavio Klinton. Postoje i drugi dokazi da povlačenje iz Srebrenice nije bilo vojna neophodnost već je bilo strateško, sa uračunatim gubicima u ljudstvu koji su smatrani potrebnom žrtvom zarad postizanja višeg cilja.

Devetog jula 1995, dva dana pre nego što su bosanski Srbi zauzeli gotovo prazan grad Srebrenicu i pre nego što su započele iole ozbiljnije borbe, predsednik Izetbegović je već zvao predsednika Klintona i druge svetske lidere požurujući ih da preduzmu akciju protiv „terorizma“ i „genocida“ snaga bosanskih Srba. Bio je to deo uobičajenog šablona po kome su optužbe za masovna silovanja, logore smrti i inscenirani zločini korišćeni za manipulaciju javnim mnjenjem u korist vojne intervencije.

Vojni izvori navode da muslimanske vojne snage u Srebrenici koje su brojale 5.500 boraca nisu učinile bilo kakav napor da odbrane grad od 200 vojnika koji su činili srpske snage uz pet tenkova. Tim Ripli, analitičar vojnog lista Džejns, primećuje da su muslimanske snage napustile Srebrenicu i otišle u okolna brda pre nego što su Srbi zauzeli skoro prazan grad. On piše da su holandske trupe „videle bosanske trupe koje su bežale iz Srebrenice kako prolaze pored njihovih osmatračkih punktova noseći potpuno novo anti-tenkovsko naoružanje, neraspakovano. Ovaj i drugi slični izveštaji izazvali su sumnje kod mnogih oficira UN i stranih novinara.“ Britanski potpukovnik Džim Bakster, pomoćnik komandanta UN Ruperta Smita, rekao je Timu Ripliju: „Oni (bosanska muslimanska vlada) su znali šta se događa u Srebrenici. Siguran sam da su odlučili da je vredelo žrtvovati je.“

Muslimanske vođe iz Srebrenice tvrde da su bosansko predsedništvo i generalštab namerno „žrtvovali“  grad da bi izazvali intervenciju NATO. U svojim svedočenjima pred Haškim tribunalom generali bosanske muslimanske vojske Sefer Halilović i Enver Hadžihasanović su potvrdili da je generalštab bosanske armije naglo povukao 18 najviših oficira 28. divizije iz Srebrenice. Ovo je učinjeno iako je viša komanda naređivala akcije sabotaže protiv bosanskih Srba. Jedna od njih je bio vojno besmislen napad na strateški beznačajno obližnje srpsko selo Višnjicu. Završni napad je bio na jedinice Armije bosanskih Srba na putu južno od Srebrenice, tek nekoliko dana pre nego što su Srbi zauzeli gotovo nebranjen grad.

U svojoj knjizi Ratnici mira (Les Guerriers de la Paix) iz 2004, Bernar Kušner, bivši šef Lekara bez granica i francuski ministar spoljnih poslova pod Sarkozijem, kaže da je ratni predsednik Bosne i Hercegovine, Alija Izetbegović, na samrti priznao i Kušneru i Ričardu Holbruku da je preterivao u optužbama za srpske zločine kako bi izazvao intervenciju NATO protiv Srba. Izetbegović je konkretno pomenuo zarobljeničke logore koje su držale sve tri strane u bosanskom građanskom ratu, ali za koje je njegova vlada 1992. tvrdila da su to bili „logori za istrebljenje“. Ovu optužbu su naširoko objavljivali novinari kao Roj Gatman iz Njusdeja (koji je delio Pulicerovu nagradu za ovu priču) i uzdanica ABC TV Piter Dženings. „To je izazvalo vrlo emotivne reakcije širom sveta“, seća se Kušner Izetbegovićevih reči. Izetbegović je priznao pred njim i Holbrukom da zaista „nije bilo logora za istrebljenje, ma kako užasna ova mesta bila“ i dodao je da je „mislio da će ovo otkriće ubrzati bombardovanje (bosanskih Srba)“.

13. Hrvatske vlasti su bile oduševljene tvrdnjama o srebreničkom masakru jer je to odvlačilo pažnju od njihovog razornog etničkog čišćenja Srba u Zapadnoj Slavoniji (koje su zapadni mediji gotovo u potpunosti zanemarili) i zato što je obezbeđivalo pokriće za već planirano proterivanje više stotina hiljada Srba iz Krajine u Hrvatskoj. U operaciji „Bljesak“, izvedenoj u maju 1995, Hrvati nisu obezbedili bezbedan prolaz za ogromnu kolonu srpskih izbeglica u kojoj je bilo mnogo žena i dece. „Mnogi Srbi su nastradali u teškom tenkovskom, artiljerijskom i vazdušnom bombardovanju… dok su pokušavali da pobegnu preko mosta na Savi u Bosnu“, izveštavao je Robert Koen iz Njujork Tajmsa, i „izgleda da je nerealna procena o 450 srpskih žrtava koju je dao Gojko Sušak, hrvatski ministar odbrane“.

Masovno hrvatsko etničko čišćenje Srba iz Krajine koje je usledilo u roku od mesec dana, izvršeno je sa američkom dozvolom i logističkom podrškom. Moguće je da je broj srpskih civilnih žrtava bio veći od broja muslimasnkih civila ubijenih u oblasti Srebrenice u julu mesecu. Najveći broj muslimanskih žrtava su bili borci, a ne civili, pošto su Srbi žene i decu iz Srebrenice poslali autobusima na sigurno. Ali u Krajini, kao i u Zapadnoj Slavoniji, Hrvati to nisu učinili pa je veliki broj žena, dece i starih poklan u Krajini. Okrutnost Hrvata je bila impresivna: „Trupe UN su gledale užasnuto kako hrvatski vojnici vuku tela mrtvih Srba duž puta izvan logora UN a onda su pucali u njih iz AK-47. Posle su gusenicama tenkova gazili tela rastrgnuta projektilima.“ Ali ovo je prošlo skoro neprimećeno u jeku propagande i ogorčenja stvorenih oko Srebrenice uz pomoć mejnstrim medija koji su u balkanskim ratovima već bili ušančeni na jednoj strani.

14. Haški tribunal i Ujedinjene nacije su imali da odigraju važnu ulogu u učvršćivanju standardne priče o srebreničkom masakru. Od samog početka, Haški tribunal je služio kao produžena ruka sila NATO, koje su ga osnovale i finansirale i igrale ulogu njegove policije i izvora informacija. Od ove organizacije su očekivale i dobijale odgovarajuće usluge. Haški tribunal se intezivno fokusirao na Srebrenicu i obezbeđivao važnu i nominalno nezavisnu potvrdu tvrdnji o masakru, zajedno sa „pravnim“ optužbama za planirani „genocid“ na koje se moglo kasnije pozivati. Iako se ukupan broj žrtava u operacijama Bljesak i Oluja meri hiljadama, Haški tribunal nije, nasuprot svom odnosu prema Srebrenici, ali u skladu sa svojom ulogom instrumenta NATO, nikada podigao optužnicu za genocid u slučaju ovih pažljivo planiranih etničkih čišćenja i masakra.

15. Organizacija UN je bila manje nego Haški tribunal integrisana u zahteve NATO ali je takođe odgovarala zahtevima, a kada se radi o Srebrenici, sve je prošlo baš kao što su Amerika i njeni saveznici želeli. Pod pritiskom Amerike UN su primenjivale dvostruke standarde za iznošenje navodnih zločina srpskih snaga u odnosu na poredive zločine hrvatskih i muslimanskih snaga. U periodu od maja 1992. do aprila 1993, jedva da je prošla ijedna nedelja bez masakra ili napada tipa spaljena zemlja koje je muslimanski gospodar rata Naser Orić vršio po gradovima i selima kao što su Sikirice, Konjević Polje, Glogova, Zalažje, Fakovići, Kaludra, Loznica, Brežani, Krnica, Zagoni, Orliće, Biljaca, Crni Vrh, Milići, Kamenica, Bjelovac, Kravica, Skelani i Zabokvica.

„Naser Orić je bio gospodar rata koji je uz pomoć terora vladao ovom oblašću i njenim stanovništvom“, svedočio je general Filip Morijon pred Haškim tribunalom. „Nije mogao sebi da dozvoli držanje zarobljenika. Koliko se sećam, nije se čak ni trudio da pronađe opravdanje.“ Orićeve snage su odgovorne za smrt 1.200 Srba u okolini Srebrenice do marta 1993, sudeći prema izveštaju koji je Ujedinjenim nacijama podnela jugoslovenska Državna komisija za istragu o ratnim zločinima, u junu 1993. Srpski istoričar Milivoje Ivanišević procenjuje da se do kraja rata, krajem 1995, broj srpskih žrtava popeo na 3.287. Ipak, i pored brojnih dokaza o direktnom učešću Nasera Orića u ovim užasima, američki Stejt department, UN i najveće medijske kuće su ćutali o ovim zločinima. Rezolucije Saveta bezbednosti kojima bi se osudili zločini hrvatskih i muslimanskih snaga su osujećivane pretećim vetom Madlen Olbrajt. Izveštaj o Oriću je predat Ekspertskoj komisiji UN za ratne zločine, čijeg je predsedavajućeg Šerifa Basiunija postavila ambasador Olbrajt. Ali u završnoj verziji izveštaja Komisije, Orić nije ni pomenut. Kad je Haški tribunal konačno uspeo da podigne optužnicu protiv Orića, 28. marta 2003, vrlo verovatno da bi stvorio iluziju pravne ravnoteže, ona je sadržala samo manje važne tačke, vezane za nekoliko smrti, loše postupanje sa zarobljenicima, uništavanje imovine i, iznad svega, nemogućnost da drži pod kontrolom vojnike koji su bili pod njegovom komandom. Iako se Orić hvalio zapadnim novinarima o masakriranju srpskih civila, portparol Haškog tribunala Florens Hartman je tvrdila da „Haški tribunal nije našao dokaze da je u srpskim selima koja su predstavlja poprište njegovih operacija bilo civilnih žrtava.“

Čarls Bojd, bivši zamenik komandanta NATO koji je bio odgovoran za obaveštajne procene, pisao je u Forin afers da se hrvatski napad na oblasti pod zaštitom UN naseljene Srbima u zapadnoj Bosni „razlikuje od srpskih akcija u okolini Srebrenice i Žepe, takođe zona pod zaštitom UN, samo po stepenu zapadnog uvrtanja ruku i CNN snimaka koji su ove poslednje iznele na videlo. Etničko čišćenje se osuđuje samo ako ga vrše Srbi, a ne ako se vrši protiv njih.“

16. Još jedna anomalija koja ukazuje na sveti, nedodirljivi i politizirani karakter srebreničkog masakra je bio unapred spreman opis ubijanja kao slučaja „genocida“. Tribunal je igrao važnu ulogu u tome, sa teško dostižnom lakovernošću, neograničenim psihologiziranjem, problematičnim pravnim rezonovanjem i spremnošću da prihvati sudsko svedočenje svedoka tužilaštva koji su počinili krivokletstvo u procesu nagodbe (najpoznatiji su Dražen Erdemović i Momir Nikolić). Haški tribunal je izmanipulisao izraz genocid, nekada rezervisan za najužasniji zločin, planirano istrebljenje određene grupe, da bi opravdao optužnice podignute pre bilo kakvog ozbiljnog istraživanja događaja vezanih za osvajanje Srebrenice.

Kad je reč o lakovernosti, jedan od sudija Tribunala je kao činjenicu prihvatio trvdnju svedoka da su srpski vojnici naterali jednog starog muslimana da pojede jetru svog unuka. Sudije su ponavljale kao utvrđenu činjenicu tvrdnju da su 7.000 do 8.000 muslimanskih muškaraca bili žrtve smaknuća, istovremeno priznajući da dokazi samo „upućuju“ da „većina“ od tih 7.000-8.000 nije ubijena u borbi, što daje broj koji je znatno manji od 7.000-8.000. Tribunal se bavio sumnjivim problemom genocidne namere Srba koji su muslimanske žene i decu autobusima poslali na sigurno, navodeći kao argument da su to učinili u marketinške svrhe. Ali kako naglašava Majl Mandel, ako neko ne izvrši kriminalni akt i pored želje da to učini, to jednostavno znači da „zločin nije učinjen“. Tribunal nikada nije pitao zašto Srbi nisu opkolili grad pre zauzimanja da bi sprečili hiljade muškaraca da pobegnu, ni zašto su muslimanski vojnici ostavili svoje žene, decu i mnoge ranjene drugove na milost i nemilost Srbima. Tribunal se nije suočio sa činjenicom da je 10.000 uglavnom muslimanskih stanovnika Zvornika potražilo spas iz građanskog rata u bekstvu u samu Srbiju, kako je tvrdio svedok optužbe Borisav Jović.

Među ostalim slabostima argumentacije sudija Haškog tribunala je i to da je genocid ako ste ubili mnogo muškaraca jedne grupe da biste smanjili njenu populaciju u budućnosti, uklanjajući je na taj način iz neke oblasti. Naravno, moguće je da ste ubili da biste njih sprečili da ubiju vas i vaše ljude, kao deo oružanog sukoba koji je u toku. Ali sud bolje poznaje srpsku psihologiju – ne može to biti jedini razlog, mora da je postojao neki mračniji cilj. Rezonovanje Tribunala nudi mogućnost da uz malo sudskog psihologiziranja naklonjenog tužilaštvu, svaki slučaj ubijanja neprijateljskih vojnika može biti proglašen genocidom.

Postoji i problem definicije grupe. Da li su Srbi pokušavali da eliminišu sve muslimane iz Bosne ili sve muslimane globalno? Ili samo u Srebrenici? Sudije su sugerisale da je samo proterivanje muslimana iz Srebrenice genocid i u suštini su izjednačili etničko čišćenje i genocid. Haški tribunal, upadljivo, nikada nije proglasio „genocidom“ hrvatsko etničko čišćenje 250.000 Srba iz Krajine, iako je u tom slučaju ubijeno mnogo žena i deca, a etničko čišćenje primenjeno na mnogo šire područje i mnogo veću populaciju žrtava nego u Srebrenici. Madlen Olbrajt je, 10. avgusta 1995, pred Savet bezbednosti iznela da je „13.000 muškaraca, žena i dece proterano iz svojih domova u Srebrenici“. Ali nikada nije smatrala neugodnim proterivanje 250.000 Srba iz njihovih domova a neaktivnost Haškog tribunala ju je pratila. Ovde je pristrasnost očita a politizacija sudskog predmeta ekstremna.

17. Medijski tretman srebreničkog i krajiškog slučaja sledio je isti šablon i dobro ilustruje kako mediji neke žrtve mogu da učine vrednim a druge bezvrednim, zavisno od političkih ciljeva. Kako su Srbi bili meta zapadnih vlada u ovim sukobima a američka vlada posebno aktivno pomagala programe masovnog etničkog čišćenja Srba iz Krajine od strane hrvatskih i snaga bosanskih muslimana, zapadni mediji su posvećivali ogromnu pažnju Srebrenici, sa ogorčenjem, zlom namerom, pozivom na akciju i bez navođenja konteksta. A u slučaju Krajine, pažnja je bila minimalna i prolazna, ogorčenje nepostojeće, detaljni izveštaji o stanju žrtava minimalni, jezik izveštavanja neutralan a kontekst koji je ponuđen učinio je događaje potpuno razumljivim. Kontrast je dramatičan. Napad bosanskih Srba na Srebrenicu je bio „jeziv“, „ubilački“, „divljaštvo“, „hladnokrvno ubijanje“, „genocid“, „agresija“ i, naravno, „etničko čišćenje“. Za Krajinu, mediji nisu koristili tako oštar jezik – čak je i izraz „etničko čišćenje“ smatran prejakim. Hrvatski napad je pre bio veliki „ustanak“ koji „smekšava neprijatelja“, „munjevita ofanziva“ i objašnjen je kao „odgovor na Srebrenicu“ i rezultat činjenice da su srpske vođe „preterale“. Vašington post je čak citirao Pitera Galbrajta, američkog ambasadora u Hrvatskoj, koji je usred operacije „Oluja“ tvrdio da „egzodus Srba nije etničko čišćenje“. List nije dozvolio osporavanje ovog mišljenja. Ustvari, hrvatske operacije protiv Srba u Krajini učinile su Hrvatsku etnički najčistijom od svih republika bivše Jugoslavije iako je NATO okupacija Kosova od 1999. nadalje omogućila Albancima etničko čišćenje koje je moglo da parira onom u Hrvatskoj.

Mnogi novinari koji su pratili Srebrenicu i rat u Bosni su konzistentno prihvatali izjave bosanske i američke vlade kao činjenice, umesto da sprovedu nezavisne provere. Džon Srej, potpukovnik američke armije, koji je bio na licu mesta u Bosni i stručnjak za vojna pitanja na Balkanu, pisao je u oktobru 1995. da „mnogi novinari, koji nesumnjivo rade u teškim i opasnim uslovima…dozvoljavaju sebi da postanu pioni propagandne strukture.“ Srej nastavlja:

„Ovi dopisnici često ograničavaju vreme provedeno u Bosni na kratke boravke i propuštaju da shvate prave nijanse koje su u igri u ovom ratu. Gledanje i čitanje njihovih priloga prečesto ostavlja utisak da osećaju pritisak utakmice sa njhovim razmaženim tabloidnim konkurentima za voajersku publiku (kao što su oni koji su pratili suđenje O.J. Simpsonu) i da reaguju u skladu sa tim. Ovaj segment medija oseća da sigurnost njihovog zaposlenja zavisi od toga da li će dobiti tridesetak sekundi dobrog video snimka, praćenog izjavama muslimanskih zvaničnika ili njihovog stanovništva. Kao rezultat se, očigledno, javljaju bezvredni napisi koji podilaze bosanskim stavovima i zavode čitaoce.“

Očigledno, ova karakterizacija ne opisuje kompletno izveštavanje o sukobu ili slučaju Srebrenice, ali dobro opisuje dugoročni pristup mejnstrim medija i objašnjava zašto danas, više od petnaest godina kasnije, javnim mnjenjem dominira vrlo izvitoperena slika onoga što se dogodilo u Srebrenici i kako je to pomoglo donošenju odluka koje su uticale na sudbinu Bosne, Kosova i same Srbije.

18. Ali zar Srbi nisu „priznali“ da su pobili 8.000 civila? Ovo je stav zapadnih medija koji još jednom demonstriraju podložnost političkim ciljevima svojih lidera. Bosanski Srbi su prvi izveštaj o Srebrenici izdali u septembru 2002, ali je taj izveštaj odbio tadašnji Visoki predstavnik Pedi Ešdaun zbog neodgovarajućih zaključaka. U toku sledeće dve godine on je otpustio niz političara i analitičara Republike srpske, preteći čak i obaranjem njene vlade i iznudio pisanje drugog, pa i trećeg izveštaja koji su pripremili ljudi čija se verzija događaja progresivno približavala zvanično odobrenim zaključcima. Treći izveštaj, objavljen u junu 2004, bio je pozdravljen u zapadnim medijima kao razumna potvrda zvanične linije – „Vođstvo bosanskih Srba priznalo odgovornost za masakr 7.000 muslimanskih muškaraca i dečaka u Srebrenici“ – bio je uobičajeni refren. Zanimljivo, čak i ovaj iznuđeni i nametnuti izveštaj ne dolazi ni blizu priznanja o 8.000 smaknuća. Umesto toga, on govori o 7.800 „nestalih“ i postavlja pitanje integriteta metoda sastavljanja više promenljivih spiskova „nestalih“. I dok predlaže da se vlada Republike srpske „pokloni pred žrtvama Srebrenice“ istovremeno izražava nadu da će različite institucije Bosne i Hercegovine učiniti to isto za druge nevine žrtve ubijene u toku ovih ratova. Mediji nisu pominjali ove kvalifikacije i verovatnoća da će vlasti sprovesti istragu i pozvati na izvinjenje za hiljade nemuslimanskih (i implicitno bezvrednih Srba) žrtava je izrazito mala.

19. Još jedna osobina srebreničkog slučaja je insistiranje na dovođenju svih (srpskih) zločinaca pred sud gde će priznati krivicu navodno zbog zadovoljenja pravde i procesa pomirenja. Ovo pravilo nije bilo primenjeno u slučaju Indonezije i Istočnog Timora (1975-1999) gde su američki i britanski saveznici počinili masovna ubistva. Naravno, ono se neće primeniti ni u slučajevima gde su Amerika i Velika Britanija počinile agresiju i pobile veliki broj civila, kao u Iraku. Što se tiče primene ovog pravila u ratovima na Balkanu, problem je u tome što pravda ne može biti jednostrana jer onda prestaje da bude pravda i otkriva svoje pravo lice kao osveta ili pokriće za druge političke ciljeve. Etničko čišćenje širom bivše Jugoslavije nikako nije sprovodila samo jedna strana. Ustvari, broj izbeglih i interno raseljenih lica bio je i ostaje najveći među Srbima. Štaviše, Srbi tvrde i dokumentuju mnogo hiljada ubijenih od ruku bosanskih muslimana i uvezenih mudžahedina, i Hrvata. Imali su sopstvenu grupu za ispitivanje i identifikaciju tela u 63 masovne grobnice. Ovo je prošlo skoro neprimećeno kod zapadnih medija i Haškog tribunala. Kako je uvaženi stručnjak za sudsku medicinu Zoran Stanković primetio još 1996, „tužilac Ričard Goldston nije bio zainteresovan za činjenicu da je njegov tim prethodno identifikovao 1.000 tela (bosanskih) Srba u oblasti Srebrenice.“ Umesto toga, postoji stalni refren o srpskom jadikovanju, dok se žalbe bosanskih muslimana uzimaju za žalbe pravih žrtava i nikad nisu smatrane jadikovanjem.

Umesto da doprinese pomirenju, stalno fokusiranje na srebreničke žrtve i Srbe ubojice doprinosi intenziviranju mržnje i nacionalističkih podela, baš kao što su rat i nasilje na Kosovu pojačali mržnju i pokazali da je cilj koji je Klinton proklamovao u aprilu 1999 kao borbu za „principe multietničke, tolerantne i inkluzivne demokratije“ bio prevara. Na Kosovu je ova jednostrana propaganda i NATO uprava oslobodila ozbiljno i konstantno nasilje upereno protiv Srba (ali i protiv Roma, Turaka i albanskih disidenata) koje je dodatno pojačano spremnošću NATO vlasti da okrenu pogled dok njihovi saveznici, navodne žrtve, sprovode osvetu i postižu dugoročni cilj etničkog čišćenja. U Bosni je predlog britanskog forin ofisa da se desetogodišnjica srebreničkog masakra iskoristi za „državničku inicijativu“ javnog pomirenja različitih grupa navodno primljena kao mogućnost da se na brzinu završi sa tim. Kao što naglašava Dejvid Čendler, „fokusiranje međunarodne zajednice na rat dalo je podršku najreakcionarnijim i najnazadnijim političkim snagama u Bosni…Oni koji su društveno najviše isključeni iz bosanskog života bili su u mogućnosti da diktiraju političke ciljeve i da se suprotstave pomirenju jer je njihova društvena težina veštački uvećana međunarodnom dominacijom u politici ove male zemlje. Bez političke, socijalne i ekonomske zavisnosti od spoljašnjih aktera koja je legitimizovana idejom o bošnjačkim žrtvama, malo je verovatno da bi rat opstao kao centralna tačka života u Bosni.“

I u Bosni i u Srbiji, Srbi su pod stalnim napadom, ponižavani, a njihove vođe i vojna lica kažnjavani, dok oni koji su optuženi za zločine među muslimanima, Hrvatima i silama NATO nisu bili predmet opsežnih istraga i kažnjavanja, pa su čak i prikazivani kao delitelji pravde. Jasno je da stvarni ciljevi onih koji insistiraju na odmazdi nisu pravda i pomirenje. Njihov cilj je, osim puke osvete, da se ojača pozicija bosanskih muslimana da se smrvi i ako je moguće čak i eliminiše Republika Srpska kao nezavisni entitet u Bosni, da se Srbija zadrži u stanju potpune neorganizovanosti, slaba i zavisna od Zapada, da se stvori osnova za formalno odvajanje Kosova od Srbije i da se nastavi sa prikazivanjem u povoljnom svetlu američkog i NATO napada i raspada Jugoslavije. Poslednji cilj zahteva da se skrene pažnja sa uloge Klintona i bosanskih muslimana u davanju Al-Kaidi njenog uporišta na Balkanu, sa Izetbegovićevog bliskog savezništva sa Osamom bin Ladenom, sa njegove Islamske deklaracije (1970) koja je objavila neprijateljstvo multietničkoj državi, sa uvoza 4.000 mudžahedina da se bore u svetom ratu u Bosni uz aktivnu potporu Klintonove administracije, sa veze između OVK i al-Kaide.

20. Završna napomena: Razumevanje događaja koji okružuju Srebrenicu može takođe da pomogne da se utvrdi hoće li Srbi nastaviti da budu izloženi silini napada za krivicu za tragični sukob koji se desio kada su velike sile – Evropska unija, Amerika i UN- ohrabrile raspad Jugoslavije diplomatskim priznanjem naoružanih separatističkih republika i nisu učinili ništa konstruktivno da spreče nacionalno-političku borbu za teritorije koja je usledila. Ustvari, ova tela su ohrabrila nasilje jer su propustili da reše problem manjinskih enklava, jer su pustili bosanske muslimane i OVK da veruju (s pravom) da provokacije i sukobi mogu da izazovu uključenje Amerike i NATO u borbu na njihovoj strani i jer su prikazivali ove sukobe kao sukob dobra i zla. Ova kontinualna demonizacija i progon jedne strane kao jedino odgovorne za seriju građanskih ratova u kojima je učestvovalo više zaraćenih strana pospešili su mržnju i nasilje širom većeg dela bivše Jugoslavije i sigurno nisu osigurali put pomirenja. To je predstavljalo i osnovu za opasan i pogrešno dobronameran odnos prema „humanitarnoj intervenciji“ NATO na Balkanu, koja nije bila ni humanitarna ni legalna, koja je ostavila ostatke u stanju zavisnosti i haosa i obezbedila moralnu osnovu za buduće ilegalne i nehumanitarne intervencije. Kao što smo naglasili, naduvana i politička konstrukcija srebreničkog masakra igra značajnu ulogu u kreiranju ovih nesrećnih rezultata.

Balkanmagazin

Izvor: NOVI STANDARD

PREDGOVOR KNjIZI NA KOJU SE ČEKALO 15 GODINA – FILIP KORVIN: KRAJ SREBRENIČKOG MITA
KNjIGA NA KOJU SE ČEKALO 15 GODINA (2) – EDVARD S. HERMAN: RAZUMEVANjE MASAKRA U SREBRENICI (2)
KNjIGA NA KOJU SE ČEKALO 15 GODINA (3) – EDVARD S. HERMAN: DEVET MITOVA O ZLIM SRBIMA U BALKANSKOM RATU
KNjIGA NA KOJU SE ČEKALO 15 GODINA (4) – DžORDž BOGDANIĆ: UVOD U OSVAJANjE SREBRENICE