КЊИГА НА КОЈУ СЕ ЧЕКАЛО 15 ГОДИНА (5) – ЕДВАРД ХЕРМАН: 20 ЗАКЉУЧАКА О СРЕБРЕНИЦИ

Разумевање Сребренице показаће хоће ли Срби и даље бити изложени нападима за кривицу за сукоб коjи се десио када су велике силе охрабриле распад Југославиjе

Недавно се поjавила у Америци књига под насловом „Масакр у Сребреници: докази, контекст, политика“ (Тхе Сребреница Массацре: Евиденце, Цонтеxт, Политицс), чиjи су аутори Пхиллип Цорwин (уводна реч), Едwард С. Херман, Георге Богданицх, Тим Фентон, Јонатхан Роопер, Георге Сзамуелy, Мицхаел Мандел и Пхилип Хаммонд. У десет поглавља, на око 300 страница, анализираjу се различити аспекти догађаjа у Сребреници.

После Уводне речи Филипа Корвина, Предговора и Увода (9. jуна) Едварда Хермана и Поглавља 2 ове књиге, аутора Џорџа Богданића (види линкове на дну текста), обjављуjемо и закључно разматрање Едварда Хермана у Поглављу 10 ове књиге (опрема текста jе делимично редакциjска а оваj превод не садржи додатне напомене – фусноте из оргинала).

1. И размере убиjања и контекст коjи jе окруживао убиjања из jула 1995. у Сребреници су били погрешно тумачени у званичним извештаjима владиних и невладиних организациjа као и у меjнстрим медиjима. Високи воjни и цивилни званичници УН, обавештаjни официри НАТО и независни аналитичари оспораваjу званичну карактеризациjу коjу jе дао Хашки трибунал о паду Сребренице и евакуациjи становништва ове „заштићене зоне“ као jединственом ужасу босанског сукоба и случаjу геноцида. Тврдња да jе чак 8.000 муслиманских мушкараца и дечака смакнуто у току jедне седмице, да jе сребренички масакр био „наjгори ужас“ у ратовима у бившоj Југославиjи и да jе то „наjстрашниjи масакр коjи се догодио на тлу Европе после Другог светског рата“ немаjу основа у постоjећим доказима и представљаjу у суштини политичку конструкциjу.

2. Цифру од 8.000 први jе обjавио Црвени крст на бази своjих грубих процена о 3.000 коjе су заробили босански Срби и 5.000 коjи су проглашени „несталим“. Тачно jе утврђено да су хиљаде „несталих“ успели да се домогну сигурности у градовима као што jе Тузла или преко границе у Србиjи, или су убиjени у борбама на путу ка териториjи босанских муслимана. Ипак, у необичноj трансформациjи изазваноj жарком жељом да се босански Срби прикажу као зли извршиоци ужасних злочина а босански муслимани као њихове невине жртве, занемарене су категориjе преживелих коjи су се домогли сигурности и погинулих у борбама, и претворене у „нестале“ коjи су затим изjедначени са категориjом побиjених. Овом збуњуjућем спаjању различитих категориjа жртава допринео jе Црвени крст своjим наводима да jе 5.000 „jедноставно нестало“ и пропуштањем да исправи употребу овог израза набиjеног политичким значењем, упркос сопственог признања да се „неколико хиљада“ преживелих домогло териториjе босанских муслимана.

Томе jе припомогло и вођство босанских муслимана своjим одбиjањем да обелодани спискове оних коjи су се домогли сигурности. Али jе истовремено постоjала и необична спремност западних влада и медиjа да занемаре оне коjи су се домогли сигурности као и погинуле у борбама, проглашаваjући свако мртво тело жртвом смакнућа. Безгранична jе била воља да се поверуjе у наjгоре о Србима. Новинар Деjвид Роуди jе приказао кост коjа jе вирила из земље у близини Сребренице, узимаjући здраво за готово да се ради о остацима жртве смакнућа и наводећи то као озбиљан доказ „масакра“. Постала jе стандардна медиjска пракса да се полазећи од недоказане тврдње о хиљадама несталих или открића тела у гробници, или чак од сумњивог видео снимка шест особа коjе су наводно смакнули Срби – закључи да jе тиме доказан масакр 8.000 људи.

3. Са 8.000 наводно побиjених и много погинулих у борбама, морале би постоjати огромне гробнице као и сателитски или снимци из ваздуха коjи би приказивали смакнућа, сахрањивања, ексхумациjе и поновна сахрањивања. Али потрага за телима jе дала резултате далеко испод очекиваних, са само око 2.750 тела пронађених до 2003, у шта улазе и тела погинулих у борбама, тела Срба, па и тела коjа датираjу из периода пре jула 1995. Оскудност ових налаза принудила jе Хашки трибунал да прибегне тврдњама о масовном преношењу тела, што jе било мало вероватно и без икаквих доказа. Био jе то период када jе НАТО бомбардовао српске положаjе, а муслиманска и хрватска воjска се кретала ка Бања Луци. Армиjа босанских Срба jе била у дефанзиви, оскудеваjући у опреми и ресурсима, укључуjући гориво. Организовање операциjе таквих размера коjа би омогућила ексхумациjу, транспорт и поновно сахрањивање хиљада тела превазилазило jе могућности Армиjе босанских Срба у то време. Штавише, тешко су се могли надати да ће у таквоj операциjи избећи погледима персонала ОЕБС, локалног становништва или шпиjунских сателита.

4. Амерички амбасадор у УН Мадлен Олбраjт jе, у кампањи денунцирања Срба, показала на затвореноj седници Савета безбедности 10. августа 1995. неколико фотографиjа, од коjих jе jедна приказивала људе окупљене на стадиону, наводно босанске муслимане близу Сребренице, а друга, наводно снимљена кратко након прве, jе приказивала оближње поље са „прекопаном земљом“. Само неке од ових фотографиjа су касниjе обjављене, али чак и да су све оригиналне, не доказуjу оно што се од тог тренутка надаље сматрало да доказуjу – масовна смакнућа и сахране. Штавише, иако jе Хашки трибунал говорио о „организованом и срачунатом напору“ да се прикриjу убиjања и смакнућа сахрањивањем тела жртава на изолованим местима расутим у широкоj области, иако jе Деjвид Роуди износио тврдње о „огромном напору коjи су уложили Срби да сакриjу тела преносећи их са jедног места на друго“ – нико ниjе показао ниjедну сателитску, или фотографиjу из ваздуха на коjоj би се видела смакнућа, сахрањивања, ископавања и поновна закопавања, или камиони коjи су преносили тела на друга места. У августу 1995, Мадлен Олбраjт jе упозорила Србе „Посматраћемо вас“, а сателити су у то време кружили бар осам пута дневно, а геостационарне летилице су лебделе и снимале и наjситниjе детаље над Босном, у току лета 1995. Меjнстрим медиjи нису придавали никакав значаj чињеници да америчка влада ниjе обелоданила било какве визуелне доказе.

5. Велики броj тела jе сакупљен у Тузли, неких 7.500 и више. Али то су била тела сакупљена из читаве Босне, многа у лошем стању или само делови. Сакупљана су на начин коjи не одговара професионалним форензичким стандардима. Њихово порекло jе било неjасно, веза са догађаjима у Сребреници из jула 1995. недоказана и често мало вероватна, а начин смрти обично неjасан. Занимљиво, иако су Срби стално оптуживани за покушаjе скривања тела, никада се ниjе поjавила идеjа да су босански муслимани, у дугом периоду задужени за тражење тела, могли да их помераjу около или да на други начин манипулишу доказима, упркос позамашном „досиjеу“ о њховим преварама. Учињен jе систематски покушаj да се ДНК анализом докаже веза са Сребреницом, али он са собом носи многе проблеме, не само због очуваности материjала и процеса истраживања, и неће разрешити проблем разликовања смрти у егзекуциjама од смрти у борби. Ту су и спискови несталих, али они садрже велике грешке, са дуплираним именима, особама коjе су умрле пре jула 1995, коjе су побегле да би избегле мобилизациjу у Армиjу босанских муслимана, коjе се налазе на гласачким списковима 1997, а укључуjу и особе коjе су погинуле у борби, домогле се сигурне териториjе или су заробљене а затим започеле нови живот на другом месту.

6. Броj од 8.000 jе некомпатибилан са основном аритметиком сребреничких броjева пре и после jула 1995. Укупан броj избеглица из Сребренице, дакле оних коjи су преживели масакр, коjе су регистровале Светска здравствена организациjа и босанска влада почетком августа 1995. износи 35.632. Било jе 3.000 муслиманских мушкараца коjи су се докопали муслиманских линиjа (а да њихове породице о томе нису обавештене) и 2.000 убиjених у борбама. Ово даjе укупно 38.632 преживелих плус 2.000 убиjених у борби, те би, уколико jе било 8.000 жртава егзекуциjа, популациjа у заштићеноj зони Сребреница пре евакуациjе 11.7.1995. требало да jе била 48.600. Али популациjа пре евакуациjе почетком jула jе била пре у опсегу 37.000-40.000. И заиста, хашки судиjа Патриша Волд jе дала броjку од 37.000 као своjу процену. Броjеви се jедноставно не слажу.

7. Постоjе сведоци убиjања у Сребреници или они коjи тврде да су сведоци. Али их нема много, а поjедини су имали лични политички интерес или су из других разлога били непоуздани. Докази сугеришу да су босански Срби убили стотине муслимана али не 8.000, и ништа близу овом броjу. Само jе Дражен Ердемовић, сведок и директни учесник, тврдио да их jе било 1.000. Он jе етнички Хрват из групе плаћених убица коjи су плаћени са 12 кг злата за своjу службу у Босни (према изjави самог Ердемовића) и коjи су завршили у Конгу у служби француске обавештаjне службе. Његово сведочење jе прихваћено и поред неодређености и неконзистентности, недостатка потврда његових тврдњи, његове проблематичне прошлости и веза, његових менталних проблема коjи су били довољни да га ослободе суђења али не и сведочења пред Трибуналом, без унакрсног испитивања, у оквиру две недеље од ослобађања. Докази овог и других сведока пате од озбиљне злоупотребе процеса нагодбе у коме су сведоци могли добити блаже казне ако су довољно сарађивали са тужилаштвом.

Вредно jе помена да велики броj непристрасних посматрача у и око Сребренице у jулу 1995. нису приметили никакве доказе о масакру, укључуjући припаднике холандских снага присутне у „заштићеноj зони“. Хуберт Виланд, главни истражитељ УН за повреде људских права, ниjе успео да нађе сведоке злочина ни после пет дана интервjуа коjе jе водио међу 20.000 преживелих из Сребренице у избегличком кампу на тузланском аеродрому. „Нисмо нашли никога ко jе своjим очима видео злочине“, рекао jе Виланд лондонском Деjли телеграфу. Карлос Мартинс Бранко, заменик директора посматрача УН у Босни, коjи jе саслушавао посматраче УН коjи су били задужени за Сребреницу, пише да су процене од 8.000 жртава „коришћене за манипулациjу у сврху пропаганде,“ и додаjе да jе „несумњиво бар 2.000 муслимана погинуло у борбама са боље обученом Армиjом босанских Срба коjа jе имала и боље командовање“ током три године жестоких борби. Цифра од 2.000 погинулих jе jеднака, грубо говорећи, броjу поjединачних тела коjа су ексхумирана из гробница везаних за Сребреницу у области коjу jе означио Хашки трибунал до 2002. (између 1.919 и 2.028, зависно од извора). Али многи су умрли пре пада Сребренице, а у многим другим случаjевима узрок смрти ниjе могао бити утврђен или се дефинитивно не ради о егзекуциjама.

8. Од многих аномалиjа везаних за званичну верзиjу сребреничког масакра, она коjа наjвише открива jе везана за стабилност броjа муслиманских жртава – 8.000 у периоду jули-септембар 1995, и 8.000 све од тада, упркос краjње проблематичноj основи за прве процене, доказима да су многи или наjвећи броj „несталих“ успели да се домогну териториjе босанских муслимана или Србиjе или су погинули у борбама, и упркос немогућности да се предоче одговараjући физички докази и поред огромних напора. У другим случаjевима, као што jе прва процена броjа жртава 11.9, или чак укупног броjа жртава у Босни или броjа жртава на Косову, првобитне процене су касниjе знатно умањење jер су физички докази и преброjавање тела учинили неодрживим почетне процене. Али у случаjу Сребренице, због кључне политичке улоге коjу jе имала за САД, босанске муслимане и Хрвате, скоро религиозни занос jе пратио броjку од 8.000 и сребренички мит jе остао отпоран на све против-доказе, ма како чврсти били. Од почетка до данас, броj муслиманских мушкараца и дечака коjе су наводно масакрирали босански Срби служио jе као нека врста више истине. Сумња у њу би показала недостатак праве вере или, jош горе, била представљена као „апологетика“ за Србе, за Милошевића и за „геноцид“.

9. Догађаjи у Сребреници и тврдње о великом масакру били су од изразите користи за Клинтонову администрациjу, вођство босанских муслимана и хрватске власти. Клинтон jе 1995. био под великим политичким притиском како медиjа тако и републиканског председничког претендента Боба Дола да предузме снажниjе акциjе у корист босанских муслимана и његова jе администрациjа жарко желела да пронађе оправдање за агресивниjу политику. Клинтонови званичници су се стуштили на лице места у Сребреници да би потврдили и обjавили оптужбе за масакр, баш као што ће то касниjе учинити Вилиjам Вокер у Рачку у jануару 1999. Увећаваjући броj жртава након заузимања Сребренице, амерички званичници су истовремено скретали пажњу са jош масовниjих хрватских напада коjе jе Америка подржавала на заштићене зоне УН у Западноj Славониjи у маjу (операциjа Бљесак) и у области Краjине у августу 1995. (операциjа Олуjа). Након што су саботирали договор под покровитељством УН и Европске униjе коjи jе могао спречити избиjање рата 1992. (Лисабонски споразум из марта 1992.), као и друга два договора (Венс-Овенов и Овен-Столтенбергов план) коjима jе рат могао бити прекинут 1993, представници тврде линиjе Стеjт департмента су се посветили наметању воjног решења чиме jе рат продужен све до пред краj 1995.

10. Олакшаваjући трансфер наоружања снагама босанских муслимана и затвараjући очи пред уласком страних муџахединских бораца, Америка jе претворила „заштићене зоне за цивиле“ Уjедињених нациjа у области за припрему оружаних напада на босанске Србе и касниjе, замке за интервенциjу НАТО. Цес Вибес, коjи jе опширним анализама допринео извештаjу холандске владе о Сребреници из 2002, приметио jе да jе Обавештаjна агенциjа америчке воjске помагала транспорт илегалног оружjа из муслиманских земаља до аеродрома у Тузли користећи црне Херцулес Ц-130 транспортне авионе и организуjући прекиде у надгледању АWАЦ-а коjи jе баш требало да спречаваjу овакве илегалне транспорте оружjа. Заjедно са оружjем долазили су и муџахедински борци и из кампова за обуку иранских шиита и из ал-Каиде, укључуjући два од деветнаест отмичара коjи су учествовали у нападима од 11.9. Званични извештаj америчке комисиjе за догађаjе од 11.9. наводи да су се Наваф ал Хазми и Халид ал Михдар, као и мозак операциjе Халид Шеик Мохамед борили у Босни и да jе Осама бин Ладен имао канцелариjе у Сараjеву као и у Загребу. Амбасада Босне и Херцеговине у Бечу jе издала пасош самом Бин Ладену 1993, према муслиманскоj публикациjи Дани. Бин Ладен jе два пута примећен у канцелариjи босанског председника Алиjе Изетбеговића.

11. И амерички званичници и званичници Хашког трибунала коjе jе поставила Америка потврђуjу политички значаj подизања оптужница Трибунала. Тако jе, након подизања оптужнице за „геноцид“ против вође босанских Срба Радована Караџића и генерала Ратка Младића 24. jула 1995, главни судиjа Хашког трибунала Антонио Касезе похвалио оптужницу као „добар политички резултат“ и приметио да „ова господа неће бити у прилици да учествуjу у мировним преговорима“ – строго политички став коjи и поред тога ниjе успео да дискредитуjе Хашки трибунал у очима света. „Схватио сам да jе Међународни трибунал за ратне злочине моћно и драгоцено средство“, рекао jе ББЦ-у главни амерички преговарач Ричард Холбрук. „Користили смо га да два наjвећа европска ратна злочинца, Караџића и Младића, држимо изван Деjтонског процеса и да оправдамо све што jе уследило.“

12. Вође босанских муслимана су се неколико година трудили да убеде силе НАТО да снажниjе интервенишу у њихову корист. Постоjе чврсти докази да су били спремни не само да лажу већ и да жртвуjу своjе сопствено становништво и воjнике да би изазвали интервенциjу. Званичници босанских муслимана тврде да им jе њихов ратни председник Алиjа Изетбеговић рекао да га jе Клинтон обавестио да jе директна америчка воjна интервенциjа била могућа само ако Срби убиjу наjмање 5.000 у Сребреници. Напуштање Сребренице пре 11. jула 1995. од стране оружаних снага босанских муслимана пред броjчано много слабиjим српским нападачима и повлачење коjе jе муслиманске снаге учинило рањивим и изазвало велике губитке у борбама и осветничким смакнућима – произвело jе броj жртава коjи jе, након увећања, не само достигао већ и престигао праг коjи jе поставио Клинтон. Постоjе и други докази да повлачење из Сребренице ниjе било воjна неопходност већ jе било стратешко, са урачунатим губицима у људству коjи су сматрани потребном жртвом зарад постизања вишег циља.

Деветог jула 1995, два дана пре него што су босански Срби заузели готово празан град Сребреницу и пре него што су започеле иоле озбиљниjе борбе, председник Изетбеговић jе већ звао председника Клинтона и друге светске лидере пожуруjући их да предузму акциjу против „тероризма“ и „геноцида“ снага босанских Срба. Био jе то део уобичаjеног шаблона по коме су оптужбе за масовна силовања, логоре смрти и инсценирани злочини коришћени за манипулациjу jавним мњењем у корист воjне интервенциjе.

Воjни извори наводе да муслиманске воjне снаге у Сребреници коjе су броjале 5.500 бораца нису учиниле било какав напор да одбране град од 200 воjника коjи су чинили српске снаге уз пет тенкова. Тим Рипли, аналитичар воjног листа Џеjнс, примећуjе да су муслиманске снаге напустиле Сребреницу и отишле у околна брда пре него што су Срби заузели скоро празан град. Он пише да су холандске трупе „виделе босанске трупе коjе су бежале из Сребренице како пролазе поред њихових осматрачких пунктова носећи потпуно ново анти-тенковско наоружање, нераспаковано. Оваj и други слични извештаjи изазвали су сумње код многих официра УН и страних новинара.“ Британски потпуковник Џим Бакстер, помоћник команданта УН Руперта Смита, рекао jе Тиму Риплиjу: „Они (босанска муслиманска влада) су знали шта се догађа у Сребреници. Сигуран сам да су одлучили да jе вредело жртвовати jе.“

Муслиманске вође из Сребренице тврде да су босанско председништво и генералштаб намерно „жртвовали“  град да би изазвали интервенциjу НАТО. У своjим сведочењима пред Хашким трибуналом генерали босанске муслиманске воjске Сефер Халиловић и Енвер Хаџихасановић су потврдили да jе генералштаб босанске армиjе нагло повукао 18 наjвиших официра 28. дивизиjе из Сребренице. Ово jе учињено иако jе виша команда наређивала акциjе саботаже против босанских Срба. Једна од њих jе био воjно бесмислен напад на стратешки безначаjно оближње српско село Вишњицу. Завршни напад jе био на jединице Армиjе босанских Срба на путу jужно од Сребренице, тек неколико дана пре него што су Срби заузели готово небрањен град.

У своjоj књизи Ратници мира (Лес Гуерриерс де ла Паиx) из 2004, Бернар Кушнер, бивши шеф Лекара без граница и француски министар спољних послова под Саркозиjем, каже да jе ратни председник Босне и Херцеговине, Алиjа Изетбеговић, на самрти признао и Кушнеру и Ричарду Холбруку да jе претеривао у оптужбама за српске злочине како би изазвао интервенциjу НАТО против Срба. Изетбеговић jе конкретно поменуо заробљеничке логоре коjе су држале све три стране у босанском грађанском рату, али за коjе jе његова влада 1992. тврдила да су то били „логори за истребљење“. Ову оптужбу су нашироко обjављивали новинари као Роj Гатман из Њусдеjа (коjи jе делио Пулицерову награду за ову причу) и узданица АБЦ ТВ Питер Џенингс. „То jе изазвало врло емотивне реакциjе широм света“, сећа се Кушнер Изетбеговићевих речи. Изетбеговић jе признао пред њим и Холбруком да заиста „ниjе било логора за истребљење, ма како ужасна ова места била“ и додао jе да jе „мислио да ће ово откриће убрзати бомбардовање (босанских Срба)“.

13. Хрватске власти су биле одушевљене тврдњама о сребреничком масакру jер jе то одвлачило пажњу од њиховог разорног етничког чишћења Срба у Западноj Славониjи (коjе су западни медиjи готово у потпуности занемарили) и зато што jе обезбеђивало покриће за већ планирано протеривање више стотина хиљада Срба из Краjине у Хрватскоj. У операциjи „Бљесак“, изведеноj у маjу 1995, Хрвати нису обезбедили безбедан пролаз за огромну колону српских избеглица у коjоj jе било много жена и деце. „Многи Срби су настрадали у тешком тенковском, артиљериjском и ваздушном бомбардовању… док су покушавали да побегну преко моста на Сави у Босну“, извештавао jе Роберт Коен из Њуjорк Таjмса, и „изгледа да jе нереална процена о 450 српских жртава коjу jе дао Гоjко Сушак, хрватски министар одбране“.

Масовно хрватско етничко чишћење Срба из Краjине коjе jе уследило у року од месец дана, извршено jе са америчком дозволом и логистичком подршком. Могуће jе да jе броj српских цивилних жртава био већи од броjа муслимаснких цивила убиjених у области Сребренице у jулу месецу. Наjвећи броj муслиманских жртава су били борци, а не цивили, пошто су Срби жене и децу из Сребренице послали аутобусима на сигурно. Али у Краjини, као и у Западноj Славониjи, Хрвати то нису учинили па jе велики броj жена, деце и старих поклан у Краjини. Окрутност Хрвата jе била импресивна: „Трупе УН су гледале ужаснуто како хрватски воjници вуку тела мртвих Срба дуж пута изван логора УН а онда су пуцали у њих из АК-47. После су гусеницама тенкова газили тела растргнута проjектилима.“ Али ово jе прошло скоро непримећено у jеку пропаганде и огорчења створених око Сребренице уз помоћ меjнстрим медиjа коjи су у балканским ратовима већ били ушанчени на jедноj страни.

14. Хашки трибунал и Уjедињене нациjе су имали да одиграjу важну улогу у учвршћивању стандардне приче о сребреничком масакру. Од самог почетка, Хашки трибунал jе служио као продужена рука сила НАТО, коjе су га основале и финансирале и играле улогу његове полициjе и извора информациjа. Од ове организациjе су очекивале и добиjале одговараjуће услуге. Хашки трибунал се интезивно фокусирао на Сребреницу и обезбеђивао важну и номинално независну потврду тврдњи о масакру, заjедно са „правним“ оптужбама за планирани „геноцид“ на коjе се могло касниjе позивати. Иако се укупан броj жртава у операциjама Бљесак и Олуjа мери хиљадама, Хашки трибунал ниjе, насупрот свом односу према Сребреници, али у складу са своjом улогом инструмента НАТО, никада подигао оптужницу за геноцид у случаjу ових пажљиво планираних етничких чишћења и масакра.

15. Организациjа УН jе била мање него Хашки трибунал интегрисана у захтеве НАТО али jе такође одговарала захтевима, а када се ради о Сребреници, све jе прошло баш као што су Америка и њени савезници желели. Под притиском Америке УН су примењивале двоструке стандарде за изношење наводних злочина српских снага у односу на поредиве злочине хрватских и муслиманских снага. У периоду од маjа 1992. до априла 1993, jедва да jе прошла иjедна недеља без масакра или напада типа спаљена земља коjе jе муслимански господар рата Насер Орић вршио по градовима и селима као што су Сикирице, Коњевић Поље, Глогова, Залажjе, Факовићи, Калудра, Лозница, Брежани, Крница, Загони, Орлиће, Биљаца, Црни Врх, Милићи, Каменица, Бjеловац, Кравица, Скелани и Забоквица.

„Насер Орић jе био господар рата коjи jе уз помоћ терора владао овом облашћу и њеним становништвом“, сведочио jе генерал Филип Мориjон пред Хашким трибуналом. „Ниjе могао себи да дозволи држање заробљеника. Колико се сећам, ниjе се чак ни трудио да пронађе оправдање.“ Орићеве снаге су одговорне за смрт 1.200 Срба у околини Сребренице до марта 1993, судећи према извештаjу коjи jе Уjедињеним нациjама поднела jугословенска Државна комисиjа за истрагу о ратним злочинима, у jуну 1993. Српски историчар Миливоjе Иванишевић процењуjе да се до краjа рата, краjем 1995, броj српских жртава попео на 3.287. Ипак, и поред броjних доказа о директном учешћу Насера Орића у овим ужасима, амерички Стеjт департмент, УН и наjвеће медиjске куће су ћутали о овим злочинима. Резолуциjе Савета безбедности коjима би се осудили злочини хрватских и муслиманских снага су осуjећиване претећим ветом Мадлен Олбраjт. Извештаj о Орићу jе предат Експертскоj комисиjи УН за ратне злочине, чиjег jе председаваjућег Шерифа Басиуниjа поставила амбасадор Олбраjт. Али у завршноj верзиjи извештаjа Комисиjе, Орић ниjе ни поменут. Кад jе Хашки трибунал коначно успео да подигне оптужницу против Орића, 28. марта 2003, врло вероватно да би створио илузиjу правне равнотеже, она jе садржала само мање важне тачке, везане за неколико смрти, лоше поступање са заробљеницима, уништавање имовине и, изнад свега, немогућност да држи под контролом воjнике коjи су били под његовом командом. Иако се Орић хвалио западним новинарима о масакрирању српских цивила, портпарол Хашког трибунала Флоренс Хартман jе тврдила да „Хашки трибунал ниjе нашао доказе да jе у српским селима коjа су представља поприште његових операциjа било цивилних жртава.“

Чарлс Боjд, бивши заменик команданта НАТО коjи jе био одговоран за обавештаjне процене, писао jе у Форин аферс да се хрватски напад на области под заштитом УН насељене Србима у западноj Босни „разликуjе од српских акциjа у околини Сребренице и Жепе, такође зона под заштитом УН, само по степену западног увртања руку и ЦНН снимака коjи су ове последње изнеле на видело. Етничко чишћење се осуђуjе само ако га врше Срби, а не ако се врши против њих.“

16. Још jедна аномалиjа коjа указуjе на свети, недодирљиви и политизирани карактер сребреничког масакра jе био унапред спреман опис убиjања као случаjа „геноцида“. Трибунал jе играо важну улогу у томе, са тешко достижном лаковерношћу, неограниченим психологизирањем, проблематичним правним резоновањем и спремношћу да прихвати судско сведочење сведока тужилаштва коjи су починили кривоклетство у процесу нагодбе (наjпознатиjи су Дражен Ердемовић и Момир Николић). Хашки трибунал jе изманипулисао израз геноцид, некада резервисан за наjужасниjи злочин, планирано истребљење одређене групе, да би оправдао оптужнице подигнуте пре било каквог озбиљног истраживања догађаjа везаних за осваjање Сребренице.

Кад jе реч о лаковерности, jедан од судиjа Трибунала jе као чињеницу прихватио трвдњу сведока да су српски воjници натерали jедног старог муслимана да поjеде jетру свог унука. Судиjе су понављале као утврђену чињеницу тврдњу да су 7.000 до 8.000 муслиманских мушкараца били жртве смакнућа, истовремено признаjући да докази само „упућуjу“ да „већина“ од тих 7.000-8.000 ниjе убиjена у борби, што даjе броj коjи jе знатно мањи од 7.000-8.000. Трибунал се бавио сумњивим проблемом геноцидне намере Срба коjи су муслиманске жене и децу аутобусима послали на сигурно, наводећи као аргумент да су то учинили у маркетиншке сврхе. Али како наглашава Маjл Мандел, ако неко не изврши криминални акт и поред жеље да то учини, то jедноставно значи да „злочин ниjе учињен“. Трибунал никада ниjе питао зашто Срби нису опколили град пре заузимања да би спречили хиљаде мушкараца да побегну, ни зашто су муслимански воjници оставили своjе жене, децу и многе рањене другове на милост и немилост Србима. Трибунал се ниjе суочио са чињеницом да jе 10.000 углавном муслиманских становника Зворника потражило спас из грађанског рата у бекству у саму Србиjу, како jе тврдио сведок оптужбе Борисав Јовић.

Међу осталим слабостима аргументациjе судиjа Хашког трибунала jе и то да jе геноцид ако сте убили много мушкараца jедне групе да бисте смањили њену популациjу у будућности, уклањаjући jе на таj начин из неке области. Наравно, могуће jе да сте убили да бисте њих спречили да убиjу вас и ваше људе, као део оружаног сукоба коjи jе у току. Али суд боље познаjе српску психологиjу – не може то бити jедини разлог, мора да jе постоjао неки мрачниjи циљ. Резоновање Трибунала нуди могућност да уз мало судског психологизирања наклоњеног тужилаштву, сваки случаj убиjања неприjатељских воjника може бити проглашен геноцидом.

Постоjи и проблем дефинициjе групе. Да ли су Срби покушавали да елиминишу све муслимане из Босне или све муслимане глобално? Или само у Сребреници? Судиjе су сугерисале да jе само протеривање муслимана из Сребренице геноцид и у суштини су изjедначили етничко чишћење и геноцид. Хашки трибунал, упадљиво, никада ниjе прогласио „геноцидом“ хрватско етничко чишћење 250.000 Срба из Краjине, иако jе у том случаjу убиjено много жена и деца, а етничко чишћење примењено на много шире подручjе и много већу популациjу жртава него у Сребреници. Мадлен Олбраjт jе, 10. августа 1995, пред Савет безбедности изнела да jе „13.000 мушкараца, жена и деце протерано из своjих домова у Сребреници“. Али никада ниjе сматрала неугодним протеривање 250.000 Срба из њихових домова а неактивност Хашког трибунала jу jе пратила. Овде jе пристрасност очита а политизациjа судског предмета екстремна.

17. Медиjски третман сребреничког и краjишког случаjа следио jе исти шаблон и добро илуструjе како медиjи неке жртве могу да учине вредним а друге безвредним, зависно од политичких циљева. Како су Срби били мета западних влада у овим сукобима а америчка влада посебно активно помагала програме масовног етничког чишћења Срба из Краjине од стране хрватских и снага босанских муслимана, западни медиjи су посвећивали огромну пажњу Сребреници, са огорчењем, злом намером, позивом на акциjу и без навођења контекста. А у случаjу Краjине, пажња jе била минимална и пролазна, огорчење непостоjеће, детаљни извештаjи о стању жртава минимални, jезик извештавања неутралан а контекст коjи jе понуђен учинио jе догађаjе потпуно разумљивим. Контраст jе драматичан. Напад босанских Срба на Сребреницу jе био „jезив“, „убилачки“, „дивљаштво“, „хладнокрвно убиjање“, „геноцид“, „агресиjа“ и, наравно, „етничко чишћење“. За Краjину, медиjи нису користили тако оштар jезик – чак jе и израз „етничко чишћење“ сматран преjаким. Хрватски напад jе пре био велики „устанак“ коjи „смекшава неприjатеља“, „муњевита офанзива“ и обjашњен jе као „одговор на Сребреницу“ и резултат чињенице да су српске вође „претерале“. Вашингтон пост jе чак цитирао Питера Галбраjта, америчког амбасадора у Хрватскоj, коjи jе усред операциjе „Олуjа“ тврдио да „егзодус Срба ниjе етничко чишћење“. Лист ниjе дозволио оспоравање овог мишљења. Уствари, хрватске операциjе против Срба у Краjини учиниле су Хрватску етнички наjчистиjом од свих република бивше Југославиjе иако jе НАТО окупациjа Косова од 1999. надаље омогућила Албанцима етничко чишћење коjе jе могло да парира оном у Хрватскоj.

Многи новинари коjи су пратили Сребреницу и рат у Босни су конзистентно прихватали изjаве босанске и америчке владе као чињенице, уместо да спроведу независне провере. Џон Среj, потпуковник америчке армиjе, коjи jе био на лицу места у Босни и стручњак за воjна питања на Балкану, писао jе у октобру 1995. да „многи новинари, коjи несумњиво раде у тешким и опасним условима…дозвољаваjу себи да постану пиони пропагандне структуре.“ Среj наставља:

„Ови дописници често ограничаваjу време проведено у Босни на кратке боравке и пропуштаjу да схвате праве ниjансе коjе су у игри у овом рату. Гледање и читање њихових прилога пречесто оставља утисак да осећаjу притисак утакмице са њховим размаженим таблоидним конкурентима за воаjерску публику (као што су они коjи су пратили суђење О.Ј. Симпсону) и да реагуjу у складу са тим. Оваj сегмент медиjа осећа да сигурност њиховог запослења зависи од тога да ли ће добити тридесетак секунди доброг видео снимка, праћеног изjавама муслиманских званичника или њиховог становништва. Као резултат се, очигледно, jављаjу безвредни написи коjи подилазе босанским ставовима и заводе читаоце.“

Очигледно, ова карактеризациjа не описуjе комплетно извештавање о сукобу или случаjу Сребренице, али добро описуjе дугорочни приступ меjнстрим медиjа и обjашњава зашто данас, више од петнаест година касниjе, jавним мњењем доминира врло извитоперена слика онога што се догодило у Сребреници и како jе то помогло доношењу одлука коjе су утицале на судбину Босне, Косова и саме Србиjе.

18. Али зар Срби нису „признали“ да су побили 8.000 цивила? Ово jе став западних медиjа коjи jош jедном демонстрираjу подложност политичким циљевима своjих лидера. Босански Срби су први извештаj о Сребреници издали у септембру 2002, али jе таj извештаj одбио тадашњи Високи представник Педи Ешдаун због неодговараjућих закључака. У току следеће две године он jе отпустио низ политичара и аналитичара Републике српске, претећи чак и обарањем њене владе и изнудио писање другог, па и трећег извештаjа коjи су припремили људи чиjа се верзиjа догађаjа прогресивно приближавала званично одобреним закључцима. Трећи извештаj, обjављен у jуну 2004, био jе поздрављен у западним медиjима као разумна потврда званичне линиjе – „Вођство босанских Срба признало одговорност за масакр 7.000 муслиманских мушкараца и дечака у Сребреници“ – био jе уобичаjени рефрен. Занимљиво, чак и оваj изнуђени и наметнути извештаj не долази ни близу признања о 8.000 смакнућа. Уместо тога, он говори о 7.800 „несталих“ и поставља питање интегритета метода састављања више променљивих спискова „несталих“. И док предлаже да се влада Републике српске „поклони пред жртвама Сребренице“ истовремено изражава наду да ће различите институциjе Босне и Херцеговине учинити то исто за друге невине жртве убиjене у току ових ратова. Медиjи нису помињали ове квалификациjе и вероватноћа да ће власти спровести истрагу и позвати на извињење за хиљаде немуслиманских (и имплицитно безвредних Срба) жртава jе изразито мала.

19. Још jедна особина сребреничког случаjа jе инсистирање на довођењу свих (српских) злочинаца пред суд где ће признати кривицу наводно због задовољења правде и процеса помирења. Ово правило ниjе било примењено у случаjу Индонезиjе и Источног Тимора (1975-1999) где су амерички и британски савезници починили масовна убиства. Наравно, оно се неће применити ни у случаjевима где су Америка и Велика Британиjа починиле агресиjу и побиле велики броj цивила, као у Ираку. Што се тиче примене овог правила у ратовима на Балкану, проблем jе у томе што правда не може бити jеднострана jер онда престаjе да буде правда и открива своjе право лице као освета или покриће за друге политичке циљеве. Етничко чишћење широм бивше Југославиjе никако ниjе спроводила само jедна страна. Уствари, броj избеглих и интерно расељених лица био jе и остаjе наjвећи међу Србима. Штавише, Срби тврде и документуjу много хиљада убиjених од руку босанских муслимана и увезених муџахедина, и Хрвата. Имали су сопствену групу за испитивање и идентификациjу тела у 63 масовне гробнице. Ово jе прошло скоро непримећено код западних медиjа и Хашког трибунала. Како jе уважени стручњак за судску медицину Зоран Станковић приметио jош 1996, „тужилац Ричард Голдстон ниjе био заинтересован за чињеницу да jе његов тим претходно идентификовао 1.000 тела (босанских) Срба у области Сребренице.“ Уместо тога, постоjи стални рефрен о српском jадиковању, док се жалбе босанских муслимана узимаjу за жалбе правих жртава и никад нису сматране jадиковањем.

Уместо да допринесе помирењу, стално фокусирање на сребреничке жртве и Србе убоjице доприноси интензивирању мржње и националистичких подела, баш као што су рат и насиље на Косову поjачали мржњу и показали да jе циљ коjи jе Клинтон прокламовао у априлу 1999 као борбу за „принципе мултиетничке, толерантне и инклузивне демократиjе“ био превара. На Косову jе ова jеднострана пропаганда и НАТО управа ослободила озбиљно и константно насиље уперено против Срба (али и против Рома, Турака и албанских дисидената) коjе jе додатно поjачано спремношћу НАТО власти да окрену поглед док њихови савезници, наводне жртве, спроводе освету и постижу дугорочни циљ етничког чишћења. У Босни jе предлог британског форин офиса да се десетогодишњица сребреничког масакра искористи за „државничку инициjативу“ jавног помирења различитих група наводно примљена као могућност да се на брзину заврши са тим. Као што наглашава Деjвид Чендлер, „фокусирање међународне заjеднице на рат дало jе подршку наjреакционарниjим и наjназадниjим политичким снагама у Босни…Они коjи су друштвено наjвише искључени из босанског живота били су у могућности да диктираjу политичке циљеве и да се супротставе помирењу jер jе њихова друштвена тежина вештачки увећана међународном доминациjом у политици ове мале земље. Без политичке, социjалне и економске зависности од спољашњих актера коjа jе легитимизована идеjом о бошњачким жртвама, мало jе вероватно да би рат опстао као централна тачка живота у Босни.“

И у Босни и у Србиjи, Срби су под сталним нападом, понижавани, а њихове вође и воjна лица кажњавани, док они коjи су оптужени за злочине међу муслиманима, Хрватима и силама НАТО нису били предмет опсежних истрага и кажњавања, па су чак и приказивани као делитељи правде. Јасно jе да стварни циљеви оних коjи инсистираjу на одмазди нису правда и помирење. Њихов циљ jе, осим пуке освете, да се оjача позициjа босанских муслимана да се смрви и ако jе могуће чак и елиминише Република Српска као независни ентитет у Босни, да се Србиjа задржи у стању потпуне неорганизованости, слаба и зависна од Запада, да се створи основа за формално одваjање Косова од Србиjе и да се настави са приказивањем у повољном светлу америчког и НАТО напада и распада Југославиjе. Последњи циљ захтева да се скрене пажња са улоге Клинтона и босанских муслимана у давању Ал-Каиди њеног упоришта на Балкану, са Изетбеговићевог блиског савезништва са Осамом бин Ладеном, са његове Исламске декларациjе (1970) коjа jе обjавила неприjатељство мултиетничкоj држави, са увоза 4.000 муџахедина да се боре у светом рату у Босни уз активну потпору Клинтонове администрациjе, са везе између ОВК и ал-Каиде.

20. Завршна напомена: Разумевање догађаjа коjи окружуjу Сребреницу може такође да помогне да се утврди хоће ли Срби наставити да буду изложени силини напада за кривицу за трагични сукоб коjи се десио када су велике силе – Европска униjа, Америка и УН- охрабриле распад Југославиjе дипломатским признањем наоружаних сепаратистичких република и нису учинили ништа конструктивно да спрече национално-политичку борбу за териториjе коjа jе уследила. Уствари, ова тела су охрабрила насиље jер су пропустили да реше проблем мањинских енклава, jер су пустили босанске муслимане и ОВК да веруjу (с правом) да провокациjе и сукоби могу да изазову укључење Америке и НАТО у борбу на њиховоj страни и jер су приказивали ове сукобе као сукоб добра и зла. Ова континуална демонизациjа и прогон jедне стране као jедино одговорне за сериjу грађанских ратова у коjима jе учествовало више зараћених страна поспешили су мржњу и насиље широм већег дела бивше Југославиjе и сигурно нису осигурали пут помирења. То jе представљало и основу за опасан и погрешно добронамеран однос према „хуманитарноj интервенциjи“ НАТО на Балкану, коjа ниjе била ни хуманитарна ни легална, коjа jе оставила остатке у стању зависности и хаоса и обезбедила моралну основу за будуће илегалне и нехуманитарне интервенциjе. Као што смо нагласили, надувана и политичка конструкциjа сребреничког масакра игра значаjну улогу у креирању ових несрећних резултата.

Балканмагазин

Извор: НОВИ СТАНДАРД

ПРЕДГОВОР КЊИЗИ НА КОЈУ СЕ ЧЕКАЛО 15 ГОДИНА – ФИЛИП КОРВИН: КРАЈ СРЕБРЕНИЧКОГ МИТА
КЊИГА НА КОЈУ СЕ ЧЕКАЛО 15 ГОДИНА (2) – ЕДВАРД С. ХЕРМАН: РАЗУМЕВАЊЕ МАСАКРА У СРЕБРЕНИЦИ (2)
КЊИГА НА КОЈУ СЕ ЧЕКАЛО 15 ГОДИНА (3) – ЕДВАРД С. ХЕРМАН: ДЕВЕТ МИТОВА О ЗЛИМ СРБИМА У БАЛКАНСКОМ РАТУ
КЊИГА НА КОЈУ СЕ ЧЕКАЛО 15 ГОДИНА (4) – ЏОРЏ БОГДАНИЋ: УВОД У ОСВАЈАЊЕ СРЕБРЕНИЦЕ