Книнска „Зора“ није ловачко друштво

Серија „Шифра Деспот“ која се већ месец дана приказује на ТВ Пинк најавлјивана је много пре него је почела, трејлером из епизоде у којој су се Радош Бајић и други аутори поиграли с једном од најосетлјивијих група српског друштва, крајишким Србима, протераним у Србију у време хрватских војно-полицијских акција „Блјесак“ и „Олуја“. Крајишници знају за шалу, из њихових редова су Петар Кочић, Симо Матавулј, Петар Петровић Пеција, Јован Радуловић и многи други који су пером сецирали њихове слабости. Дакле, у овом тексту није реч о надобудном уверењу да шали, иронији, критици нема места. Али оно што је понудио Бајић није ништа од тога.

Главни јунак серије је неспретни, трагикомични Деспот, и у једној од ТВ епизода он треба да монтира компјутер и то у некој недовршеној грађевини на ободу града. Компјутер је набавлјен за седиште ловачке дружине „Ловачког друштва книнска Зора“. Декор у немалтерисаној кући коју друштво користи је препознатлјив (велики портрет академика Јована Рашковића). Рашковић овде, међутим не значи оно што је био: буревесник и једна од најетничнијих личности краја 20. века. Сасвим супротно од Јованових, сада се држе говори и то на језику и акценту као да су говорници однекуд из Забока, а не протерани Крајишници.

Истина је сасвим другачија а њени су актери Српско културно друштво „Зора“ и Јован Рашковић који ће међу Крајишницима остати симбол отпора претећем хрватском национализму – који је довео до оружаних сукоба деведесетих а чија је трагична последица српски изгон – у пролеће и лето 1995.

Српско културно друштво “Зора” настало је на традицији книнске “Зоре”, која је први пут основана 1903. године као национална организација и била једна од многих које су у то време деловале у градовима Аустроугарске монархије. Садашња „Зора“ обновила је деловање 1989. године, са задатком да чува, негује и унапређује културне вредности, традицију и обичаје српског народа у Книнској крајини, Буковици и Равним Котарима. „Зора“ је требала да преузме и надокнади све оно што се није могло дотада постићи у хрватским „институцијама система“. Прва манифестација коју је „Зора“ покренула била је „Дани српске културе“ у Книнској крајини. Окупило се тада на десетине уметника из разних области који су у оквиру ове манифестације и за време рата долазили и одржавали књижевне вечери, изложбе, позоришне представе и друго. На таквим скуповима учествовале су хилјаде лјуди, а подршку су им давали не само политичари, већ готово сва културна, уметничка и научна елита Београда, Србије и српске дијаспоре. У политички живот, успркос притисцима „Зора“ се није уклјучивала, јер је полје њеног деловања било и остало култура.

На иницијативу СКД “Зора” 1990. године у манастиру Св. Архангела Михаила на реци Крки, почело је са радом Уметничко братство. У братство су долазили и у манастиру Крка боравили познати српски ликовни уметници, све до прогона Срба у августу 1995. године. Покренута је акција обнавлјања цркве у Личком Тишковцу. Од прикуплјених средстава „Зора“ је на цркви поставила натпис и релјеф кралја Петра И Ослободиоца. Покренут је часопис за културу и поезију „Српска зора“ и захвалјујући „Зориним“ ауторима, историја Тромеђе и Крајине добила је оно место које јој припада.

Посебна заслуга СКД “Зоре” био је покушај да отргне и сачува од заборава све значајније историјске личности. Од 1989. до лјета 1995. године “Зора” је у Крајини поставила бисте Доситеја Обрадовића (Голубић, Книн, Орлић), Владана Деснице (Бенковац), епископа Никодима Милаша (Цетина), епископа Стефана Кнежевића (Оћестово), Енглескиње Мис Аделине Ирби (Стрмица и Плавно). На Видовдан 1994. године код цркве Лазарице на далматинском Косову полју откривена је скулптура „Српског гуслара“. Три спомен – чесме (Плавно, Стрмица и Цетина) оплемењене су уметничким мозаицима или бронзаним вучјим главама. Нажалост, након прогона српског народа из њиховог завичаја уништени су сви споменици које је поставила „Зора“, и још многи други са вековном традицијом.
СКД “Зора”са председником Николом Церовцем, наставило је да активно делује у избеглиштву на очувању културног идентитета избеглих и прогнаних Срба, културно и духовно снажећи дух народа у нади да ће се једног дана вратити у свој завичај. У томе ужива подршку и свесрдну помоћ владика и свештенства и улаже напоре око обнове порушених и девастираних цркава и парохијских домова.

Генерални секретар Удружења Срба из Хрватске

Милојко Будимир

Извор: Банија Онлине

Везане вијести:

Култура у избјеглиштву