Књиге су завршавале на сметљишту, неке и у ватри

Наjвише jе књига бацано директно на сметлиште, а биле су ношене и у контеjнере. Грађани би често реагирали на такве ствари, било писмима у новинама, било приjавама. Било jе и примjера спаљивања књига. Рецимо, ваш колега Игор Ласић описуjе jедан такав случаj у школи у Великоj Горици. Било jе тога и другдjе, примjерице у Пожеги и неким другим мjестима, истиче Анте Лешаjа, аутор књиге „Књигоцид – уништавање књига у Хрватскоj 1990-их“ о суставном чишћењу хрватских библиотека од непожељних аутора и наслова

Вишегодишњи рад на скупљању материjала о избацивању књига из хрватских књижница током деведесетих година, коjи jе подузео публицист, преводилац и књижничар Анте Лешаjа, на краjу jе уродио књигом под насловом „Књигоцид – уништавање књига у Хрватскоj 1990-их“, чиjи су суиздавачи „Профил“ и Српско народно виjеће из Загреба. С аутором разговарамо и о политичкоj атмосфери почетком деведесетих коjа jе довела до књигоцида.

Колики jе броj наслова коjи су уништени у деведесетима – о каквом се обиму уништених књига ради? 

Таj jе податак за новинаре наjбомбастичниjа ствар. Међутим, редовито их упозоравам да се ради о релативно непоузданоj цифри. Наиме, књиге нису уништаване, бацане или одстрањиване само у народним и школским књижницама. Огроман броj књига бачен jе из установа коjе нису обухваћене статистиком, из домова ЈНА, из Социjалистичког савеза, комитета Партиjе, мjесних заjедница, из различитих специjализираних установа итд. Оно што jе било могуће утврдити ушло jе у службену статистику, коjа jе и сама недовољно прецизна. Било како било, jако варира броj уништених књига по годинама. Иначе, подаци се службено обjављуjу сваке три године и тешко jе прецизно рећи што се унутар тих трогодишњих раздобља догађало. Непобитна jе чињеница да су фондови наjвише смањивани у основним школама. Важно jе рећи и то да броj одстрањених књига треба коригирати и с обзиром на стање на подручjу ондашње Краjине. Ти су подаци, као што се зна, били недоступни. Корекциjа jе ишла с обзиром на стање књижног фонда 1989. године, коjи сам онда умањивао према статистичким подацима, отпису и броjу библиотека. Може се рећи да jе отприлике уништено изнад два милиjуна свезака књига.

Све jе почело у Сабору

Је ли било примjера отпора самих књижничара таквоj политици чишћења? 

За потребе рада на овоj књизи разговарао сам с одређеним броjем библиотекара. Из разговора с њима стекао сам утисак да jе велика већина библиотекара поштовала професионална начела. Избацивање књига у великоj jе мjери било резултат самовоље одређених људи. Међутим, и та самовоља ниjе настала сама по себи, него jе била увjетована политиком искључивости коjа jе тада владала у циjелом друштву. Примjерице, у књизи наводим дебату из 1992. године у Сабору о уџбеницима. У тоj jе дебатиНедjељко Михановић говорио о Воjину Јелићу као четнику. Па закључуjе како у уџбеницима, ето, има Воjина Јелића, а нема, рецимо, Петра Шегедина или Ивана Аралице, дакле, по њему, наших наjбољих писаца. Уз то, каже Михановић, Јелић jе не само четник, него ни естетски не задовољава да уђе у уџбенике, иако jе са своjим романом „Анђели лиjепо пjеваjу“ ушао у едициjу „Пет стољећа хрватске књижевности“. Аутор критичког предговора Бранимир Бошњак тврди да jе риjеч о jедном од наjбољих романа у jугославенским књижевностима. Неће, дакле, бити да естетски не одговара, него се ту радило о погрому писца коjи jе дошао из Сабора. Непосредно након тога, Министарство просвjете и културе доноси спорни Напутак за рад у књижницама основних школа. Ту стоjе оне већ познате ствари о томе да се из књижница мораjу макнути идеолошки наслови, књиге мораjу бити само на хрватском jезику итд. Дакако, било jе и примjера самовољних одлука самих књижничара. Рецимо, jедну су књижницу у Истри и приjе тога, дакле 1990. и 1991. године, очистили од непоћудних наслова.

Дакле, може се говорити о доминантноj културноj клими несношљивости тих година?

Тако jе. Уосталом, по истом том принципу рушени су и споменици, с чиме и започињем књигу. Нитко ниjе кажњавао нити на било коjи други начин санкционирао рушитеље.

Је ли сада касно санкционирати виновнике такве политике? 

То мораjу размотрити надлежна тиjела. У сваком случаjу, ради се о злочину коjи jе настао у раздобљу сукоба. Хашка конвенциjа о заштити добара односила се на циjелу Хрватску, коjа jе тада, како рекох, била захваћена ратом. Има ли ту основа за накнадне тужбе, то би морали проциjенити правници. Рецимо, jа сам сматрао да треба преиспитати судске процесе против Милана Кангрге и „Ферала“, али сам добио негативан одговор.

„Похвала лудости“ на српском

Је ли о чишћењу библиотека ишта говорио сам Фрањо Туђман? 

Изричито не. Али jе Фрањо Туђман инаугурирао и проводио политику искључивости коjа jе свему томе доприносила. Стално jе говорио о „социjалистичком мраку“, о „србокомунистима“, па о Србима као „реметилачком фактору“, па захвала Богу да му жена „ниjе ни Српкиња ни Жидовка“, па инзистирање на духовноj обнови итд. Иначе, управо у књизи посвећуjем посебну пажњу савjетовању о духовноj обнови из 1991. године коjе jе прошло доста незапажено, а било jе значаjно. Савjетовање jе водио дон Анто Баковић, тада помоћник министра за питања духовне обнове. Књига коjа jе настала на темељу тог савjетовања врви изjавама коjе су потицале на искључивост. Тако се у њоj, баш као и у приjе споменутоj саборскоj дебати, стално говорило о томе како се мора „искориjенити коров из наших школа“, како се мораjу „преиспитати досадашње знанствене спознаjе“ итд. Ако jе то све говорено, ако се у књизи о духовноj обнови каже, рецимо, да jе за вриjеме Југославиjе била забрањена употреба риjечи „дух“, онда се лако могу претпоставити досези таквих изjава.

Међутим, Хрватска jе деведесетих била демократска земља. Како jе било могуће тако нешто у демократскоj земљи? 

Не бих хтио на овом мjесту ту демократичност доводити у питање. Међутим, и међу библиотекарима постоjи тврдња да jе посвуда, наравно, у различитим облицима и обиму, присутна цензура. За наше прилике описуjем два бизарна, али карактеристична примjера понашања у вези с књигом Еразма Ротердамског „Похвала лудости“, коjа jе била предвиђена као лектира, али ниjе било тзв. хрватског него само тзв. српског приjевода. Из те чињенице произишли су поступци коjи су библиотекаре доводили у неприлике.

Коjи су све били модели елиминирања књига?

Наjвише jе књига бацано директно на сметлиште, а биле су ношене и у контеjнере. Грађани би често реагирали на такве ствари, било писмима у новинама, било приjавама. Било jе и примjера спаљивања књига. Рецимо, ваш колега Игор Ласић описуjе jедан такав случаj у школи у Великоj Горици. Било jе тога и другдjе, примjерице у Пожеги и неким другим мjестима, за коjа постоjе индициjе, али не и чврсти докази. Био jе и случаj у гимназиjи у Риjеци, гдjе су двоjе новинара, Ким Цуцулић и Велид Ђекић, написали и снимили како се књиге носе у контеjнере. Ђекић ми jе послао и три фотографиjе, а на jедноj се види да jе на врху књига коjа у наслову има име „Јасеновац“. Онда ми jе сам Ђекић у попратном писму написао да он сам никада не би уништио књигу с тим насловом, ако ни због чега другога, онда из пиjетета према жртвама тог логора.

„Просвjетин“ апел

Може ли се рећи да jе „Просвjетина“ књижница у Загребу настала на темељу одбаченог фонда књига?

Наишао сам на чланак о мањинским књижницама ауторице Бурбуqе Келменди, у коjем она спомиње и „Просвjетину“ књижницу, као књижницу српске националне мањине. Морам признати да ме то иритирало. Ја, наиме, уопће не мислим да су Срби овдjе мањина. То су грађани Хрватске коjи имаjу сва права баш као и сваки Хрват. Дакле, или смо грађани или нисмо. И ту лежи трагедиjа овог националистичког синдрома искључивости, jер људе диjели по нациjама, а не гледа их као грађане. Било како било,Велимир Секулић, библиотекар у тоj библиотеци, написао jе текст, коjи преносим у књизи у циjелости, у коjем тврди да jе библиотека настала управо захваљуjући отпису књига из других књижница. У књизи доносим и факсимил „Просвjетиног“ прогласа, драматичног апела о заштити књижног фонда у Хрватскоj, посебно оног коjи се тиче Срба. У сваком случаjу, испада да jе доиста тако било, наиме да jе та библиотека настала из отписа књижног фонда коjи се у тоj еуфориjи издваjања неподобних књига нашироко користио. Ако jе то био примjер како jе нова власт штитила мањинска права, онда се ту ради о немалом апсурду, а службени ставови на тему заштите мањина постаjу обичне шупље фразе.

Коjи jе аутор наjвише страдао у том избацивању књига током деведесетих? 

Бранко Ћопић, свакако. У Корчули jе постоjао списак тзв. непотребних и застарjелих књига – коjи имам – с око 400 наслова, од коjих jе чак 19 књига коjима jе аутор Бранко Ћопић. Бачени су и jедан Толстоj, па изабрана дjела Аугуста Цесарца, „Јадранска ориjентациjа“ Вицка Крстуловића итд. Ниjе, дакле, било доста то што су Цесарца стриjељали, него су му сада и књиге побацали. Не стоjи на том списку нигдjе да су те књиге биле оштећене, па зато неупотребљиве, него су елиминиране из идеолошких разлога. Изричито jе написано да су те књиге застарjеле и непотребне. Занимљиво jе да те категориjе нису постаjале у тада важећем подзаконском акту „Напутак о ревизиjи и отпису у књижницама у РХ“. О каквом се ту отпису заправо ради говори и податак о jедном директору сплитске књижнице коjи jе рекао како су отписали чак 60 посто фонда, све тзв. четничке и ћириличне књиге. Из тога jе jасно да се ту не ради о стандардном отпису, него о идеолошком дjеловању.

РАЗГОВАРАО: Раде Драгоjевић 

Извор: СНВ

„Књигоцид – уништавање књига у Хрватскоj 90-их“

УНИШТАВАЊЕ КЊИГА УЗ ПОДРШКУ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ