Класић: У селу Зрин свирепе злочине починиле усташе, а не партизани

Сисачка бискупија, оптужујући партизане за злочин над Хрватима у банијском селу Зрин 1943. године, прећуткује да су усташе од почетка рата 1941. године, заводећи терор, убиле на стотине Срба и попалиле десетине српских села у околини, упозорава хрватски историчар Хрвоје Класић.

Врло брзо по успостављању Независне Државе Хрватске /НДХ/ почиње прогон свих „непожељних“, било да је ријеч о националној, вјерској, расној или политичкој „непожељности“. Прогон је почео са различитим облицима забрана, а завршио стравичним геноцидом над Србима, Ромима и Јеврејима, наводи Класић.

Он објашњава да већ прије љета 1941. године почињу масовна и организована убиства српских сељака, жена, дјеце и стараца. И док ће се мањи број банијских Хрвата придружити партизанским јединицама, а дио наставити да гледа своја посла, дио ће се придружити усташком покрету и злочинима усташа.

Посебно су на злом гласу биле зринске усташе, односно дио Хрвата из села Зрин. Они ће током сљедеће двије године учествовати у свим највећим злочинима над српским становништвом Баније, Босанске Крајине, Поткозарја и Поуња.

„Биланс њиховог дивљања своди се на десетине запаљених и опљачканих села и стотине убијених цивила“, напомиње Класић.

Партизани, напокон, почетком септембра 1943. освајају Зрин. Штаб Унске оперативне групе овако је образложио напад:

„Зрин је најкрвавије разбојничко гнијездо на Банији. Злотвори из Зрина поубијали су, уз грозно мучење, стотине и стотине људи, жена и дјеце, попалили много кућа и више пута пљачкали и сусједна села.

Ликвидирањем овог упоришта биће уклоњен непрекидни терор над околним становништвом“.

У жестокој бици која се водила 9. и 10. септембра погинуло је 80 усташа и 14 партизана. С обзиром на то да су се борбе водиле, дословно, за сваку кућу, село је претрпјело и велику материјалну штету.

Оно што није уништено у борби, партизани су одлучили да униште како се више никад на том мјесту не би поново могло створити усташко упориште. Цивилно становништво које се за вријеме битке скривало по подрумима кућа, њих отприлике 360, протјерано је у оближње усташке гарнизоне у Двору и Дивуши.

Дио зринских усташа успио је да се спаси, те ће до краја рата наставити са борбама против партизанских јединица, као и са терорисањем српског становништва. Неки ће се придружити диверзантским групама које је дијелом обучавала њемачка обавјештајна служба у НДХ, појашњава Класић.

У фебруару 1946. године Котарски суд у Двору донио је пресуду да се конфискује цјелокупна имовина свих становника Зрина. Од тог тренутка, живот у Зрину више се никада није обновио, а његови преживјели становници наставили су да живе у другим дијеловима Хрватске, углавном у Славонији.

Али, Сисачка бискупија је реаговала на изјаву предсједника Србије Александра Вучића о злочинима над Србима у Зрину и устврдила да је Зрин мјесто великог страдања – Хрвата, потпуно, по ко зна који пут, прећуткујући усташке злочине.

Класић каже да је међу убијеним и страдалим Хрватима из Зрина свакако било оних који за своје дјеловање нису, ни по тадашњим ратним критеријумима, заслужили смртну казну.

Међутим, не поменути ниједном већинску припадност зринских мушкараца усташком покрету, а онда и масовне злочине у којима су учествовали, свакако показује очигледан примјер историјског ревизионизма, наводи Класић на порталу „Телеграм“.

Он наглашава да је истина неопходна, без обзира на честе Вучићеве иступе и политички бекграунд, који је на лошем гласу у Хрватској.

(Срна)

Извор: Радио Телевизија Републике Српске

Везане вијести:

Хрватски усташки Зрињ, на Банији, право је место за споменик Алојзију Степинцу

Славе Степинца на месту покоља!

Споменици Степинцу – доказ да усташка идеологија живи

Степинац добија други споменик у Хрватској