Клање у руднику „Раковац“

Историjа Народноослободилачке борбе била jе толико идеолошки обоjена и врвила грубим фалсификатима да се из школских уџбеника никад ниjе могло установити ко су биле стварне жртве, а ко стварни злочинци током Другог свjетског рата.

Неумитна jе истина да jе у вриjеме злочиначке НДХ само у Босанскоj Краjини на наjсвирепиjи начин уморено 88.000 српских душа. Према досад утврђеним подацима, само на Козари током Другог свjетског рата евидентирано jе 43.729 жртава, од коjих су чак 96,7 одсто били Срби, 1,1 одсто жртве муслиманске вjероисповиjести, 0,5 одсто Хрвати и 1,7 одсто остали (Роми, Јевреjи, Украjинаци).

Међу жртвама jе било 10.995 дjеце, а од тог застрашуjућег броjа уморено jе 98 одсто српске неjачи и два одсто, углавном, ромске дjеце.

Поента jе у томе да су комунистичке власти настоjале да ове злочине прикриjу па су их лажно приказивали и по устаљеном шаблону широм Југославиjе окарактерисали као жртве фашистичког терора. Непобитна jе чињеница да су злочин геноцида над Србима у Босанскоj Краjини и другим диjеловима Југославиjе починиле хрватске и муслиманске усташе.

Ниjемци су само из одмазде, након диверзиjа коjе су починили партизани, обjесили или jавно стриjељали неколико десетина Срба, а у исто вриjеме Италиjани не само да нису чинили злочине него су били наjвећи заштитиници српског становништва у зони коjа jе била под њиховом контролом послиjе окупациjе Југославиjе.

За разлику од историчара и истражних органа коjима jе то била дужност о злочину геноцида и покољу 2.340 Срба у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику „Раковац“ jедино су писали храбри и одважни новинари и публицисти као што су, Јован Бабић, Драгоjе Лукић, Душан Лукач, Бранко Бокан, Драган Давидовић, Томо Марић и други бањолучки новинари.

Спомен-костурница жртвама злочина геноцида у Дракулићу подигнута jе тек 1965. године и од тада су комшиjе, родбина и приjатељи невино уморених сваког 7. фебруара долазили на полутаjне комеморациjе покланим Србима.

Злочин геноцида у Дракулићу све до 1991. био jе вjешто прикриван, а на скромном споменику jе била исписана поменута велика обмана према коjоj jе у спомен-костурници сахрањено 1.400 жртава фашистичког терора.

Умjесто да престану са сталним фабриковањем лажних народних хероjа и првобораца по националном кључу, СУБНОР и званични општински органи ништа нису предузели да се утврди тачан броj и попишу све невине жртве усташке немани. Да jе ова констатациjа тачна свjедочи и књига „Документа о противнародном раду и злочинима jедног диjела католичког клера“, коjу су аутори, Јожа Хорват и Зденко Штамбук, издали jош 1946. године у Загребу. Пошто се радило о првоj послиjератноj години сасвим jе логично да тадашњи истражни органи за кратко вриjеме нису могли доћи до тачник и прецизних података о броjу жртава, али jе зато СУБНОР Бања Лука и општински органи могли да за десет година послиjе рата прикупе и устроjе прецизне податке о жртвама и злочинцима. Умjесто тога они су на споменик у Дракулићу уклесали средњу броjку из извjештаjа Команде усташке контролне службе у коjем jе стаjало да jе само у Дракулићу и Шарговцу убиjено од 1.300 до 1.500 лица.

Дакле, без имало труда да се дође до праве истине наjлакше jе било узети средњу броjку и уклесати jе на споменик у Дракулићу.

У поменутом извjештаjу Команде усташке контролне службе о покољу у Дракулићу, коjег смо превели на српски jезик, између осталог jе написано сљедеће:

„У вези с вашом радиограмском наредбом коjу смо у потпуности извршили достављамо сљедећи извjештаj:

Дана, 7. фебруара jе jедна jединица Друге Павелићеве личне гарде коjу jе предводио потпоручник Јосип Мишлов у чиjоj jе пратњи био фратар Мирослав Филиповић с Петрићевца, а сада припадник усташке jединице, предузела jе сљедећу акциjу.

Наредног дана у четири сата уjутро дошло jе око десет усташа горе наведене jединице у рудник „Раковац“, код Бање Луке. Неколико рудара, православне вjере, коjи су остали у рударскоj преткомори, усташе су одвеле и одмах убили у непосредноj близини рудника. Уjутро у осам сати стигао jе и остали дио jединице, те су усташе потом похватале рударе прве смjене коjи су дошли да раде, легитимисали их и све рударе православне вjере су одвоjили, одвели и свезали, а потом их све у близини рудника погубили. Убиjање jе вршено тако што су сваког поjединца ударали тупим предметима у потиљак, а потом су их ударцем крампом у главу дотукли. Када су их побили, похватали су и рударе треће смjене коjи су излазили из jаме, па су на исти начин и њих погубили. Преосталим радницима су наредили да ископаjу jаму и да закопаjу убиjене рударе. Закопано их jе 37, а убиjено према изjавама неких радника око 52. Усташе су и у 15 часова поподне поново дошли у рудник, легитимисали све раднике, али тада ниjе нико од њих страдао. У руднику „Раковац“ било jе запослено 60 рудара православне вjере, од коjих су сви коjи нису страдали побjегли у шуму.

Из „Раковца“ усташе су отишле у село Дракулић гдjе им jе Иво Јурић, рударски радник, затим Стипо Голуб и Шимун Плетикоса мjештани, показивали српске куће из коjих су изводили чланове домаћинства и све их убиjали, без обзира да ли су били мушкарци, жене или дjеца.
Покољ jе почињен и у селу Шарговац тако да jе броj побиjених у оба села био од 1.300 до 1.500 људи. Убиjање jе почињено на исти начин као и у руднику „Раковац“ само су у овим селима користили jош и сjекире.

Покољ jе почињен по повратку из Шарговца и у селу Мотике у коjем jе такође на исти начин страдало око 70 породица. Усташе су осталим сељацима издали наређење да закопаjу убиjене. Закопавање посмртних остатака почело jе истог дана, а завршено jе 10. фебруара. Многа тиjела су била закопана без удова jер су их поjеле свиње и пси.

Послиjе покоља усташе су долазиле у поменута села из коjих су пљачкали животне намирнице, затим одводили стоку, перад, а потом су из кућа пљачкали и ствари из домаћинства. Та пљачка траjала jе и 11. фебруара 1942. године.“
Пише Радован ЈОВИЋ

Извор: fokus