Кирин. Света Недеља

Измјештена прича.

Тешки људски мјехур се ваљао по прашини, колским путем, на Велики петак, ка цркви као ка избављењу, гдје ће нестати његова тјелесност, његов сувишак пун течности која му отежава кретање, која му спутава слободу. Из једне од кућа извели су оца и мајку, двојицу дјечака од четрнаест и шест година и двије дјевојчице, једну од дванаест, и млађу, која је прије неки дан напунила два љета…

Пише: Ђорђе Брујић

Дан је био тих, као и сви дани када спарина додија. Глувоћу је реметио благ и једноличан шум воде која се преко уставе пресипала на воденични точак и даље низ ливаде нестајала иза првих шумарака. Кроз багрење, куда је слиједео пут, назирале су се прве куће, а изнад, у брду друге, мирне, као још у сну.

Израчунато је да село треба окружити са три стране, јер се на сјевер није могло од стрмог брда са крхотинама старог средњовековног града на врху. Био Велики петак.

Свака од три групе имала је задатак да редом, од куће до куће, изводи живаљ, без разлике. Зборно мјесто је било у средишту села, поред трговине и канцеларије матичара, уз цркву Свете Недеље под којом је био буков луг.

Војска шаролика и још шароликији народ, онако сведен у колону са дјецом у наручју и под пазухом, мирни као овај дан и Трепча која је под њима одтицала.

Војници су педантно и стрпљиво изводили из кућа људе, жене им и дјецу, усмјеравали их у шпалире и кундацима гурали као да желе што више да их сабију, да их стијесне и уваљају у једну масу, попут тијеста за уштипке које се надима из трена у трен. Сељаци су ходали ћутке, навикнути на оданост власти, која је добро извјежбана посљедњих пола вијека, и само би се покаткат зачуо плач дјетета, а за њим мукла псовка из униформе. Тешки људски мјехур се ваљао по прашини, колским путем, на Велики петак, ка цркви као ка избављењу, гдје ће нестати његова тјелесност, његов сувишак пун течности која му отежава кретање, која му спутава слободу.

Ко је од њих могао да вјерује у зло – „није ваљда ово судбина“ – све је тако мирно, зашто би сада било другачије.

„Наша неслобода долази изнутра, из нас оваквих, можда смо то и заслужили.“

Ни у злурадости која се видјела у очима стражара нису вољели да препознају пропаст, „јер злурадост се могла и прикрити, макар то могу они вјешти“ – зар то не би било цјелисходније – па зашто је онда показивати.

Само у ријетких очи су видјеле невољу, остали су је препознали инстинктом.

Из једне од кућа извели су оца и мајку, двојицу дјечака од четрнаест и шест година и двије дјевојчице, једну од дванаест, и млађу, која је прије неки дан напунила два љета. Најстарији, још голобради момчић, вижљаст, дугачких руку и ногу и лијепог, готово дјевојачког лица, побјегао је у живицу испод брвнаре, увукао у густиш и прићутао, иако је на голим рукама осјећао сурове бодље трна, оног црног, од чијег су цвијета правили љековите чајеве и пили их незаслађене, јер се, од кад је знао за себе, слад у сеоској продавници мјерио као злато. Из тог прикрајка као из сигурности трапа гледао је према црквеној порти над којом је у полулуку био утиснут шарени мозаик са ликовима светитеља, и није смио да дише.

„Виде они све, виде они све“, понављао је у себи.

Најприје је чуо јетке пуцње пушака, а потом видио комшију, оног истог који им је и ове године долазио по Божићу, како лијевом руком подиже пиштољ, а десном, у којој је сијевао војнички нож, замахује снажно, као да се брани од чопора паса, према плећима његове најмлађе сестре која је стајала сама међу искошеним тијелима.

Онда су опет засијевале пушке, али са брда, гдје су треперила четири сива коњаника, након чега је утонуо у мрак, непрозиран као смрт или дно фишека из кога је још мирисао барут.

О њему се послије овога више ништа није чуло, у селу су говорили да и сада обноћ прође оним путем према пепелишту Свете Недеље, „одакле свијетли до пред зору“, све док неко од његових, случајно или вођен неком варницом није пронашао помало необичан записник из првих посљератних година, „сачињен у Станици Народне милиције 195… године“.

А у њему је писало:

…и осумњичени изјави:

Седели смо у својој дрвењари кад је одјекнула пуцњава. Усташе су ушле у село. Лежем у живицу и гледам шта ће бити. Око мајке њих четворо – Никола од четрнаест, Љубица од дванаест, Драган од шест и моја Станка од две године. Међу усташама комшија Лаћан. Видим, закрвавио очима, добро га знамо, воде стотину тридесет душа. Мајка напртила Станку, а Љуба и Драган јој се држе за сукњу. Никола држи оца за руку. Сведоше их под неку стену и ту побише. Пуцали су из пушака и митраљеза, а наш Лаћан из пиштоља. На хрпе тела после су бацили бомбе. Створише се однекуд наши и запуцаше. Усташе се повукоше. Сутра смо препознавали мртве. Своје сам покупио у чашаве и закопао, без сандука.

Нисам све испричао…После су ме примили за борца Осме дивизије. Убедили су ме да не постоји колективна кривица, да је сваки злочин индивидуалан. Напредовао сам – при крају рата био сам капетан, па мајор.

На моју несрећу, а можда и срећу, ко би то знао, прекомандоваше ме на службу у Нови Сад. А онда, једног дана у Иригу, у дворишту једне куће препознах Лаћана. Одох право у милицију. Ухапсили га истог дана. Заказано суђење, а ја главни сведок. Лаћан је признао да живи у Иригу под лажним именом, да је био усташа, али да није убијао. Кад је дошао ред на мене, устанем и кажем: Цењени суде, ево овако је узео пиштољ и пуцао у моје. Извадио сам из футроле свој „бровинг“ и сасуо свих осам у Лаћана. Стровали се, мрцина, свом тежином на паркет. Заплакао сам од среће. Преда мном су били сви моји. Видео сам их живе и здраве. Ово убиство ме је растеретило. У сну ми је била моја љубимица Станка, љубила ме, и шапутала да ме воли. Раније ми није долазила…

О аутору:

Ђорђе Брујић, књижевник, пјесник и књижевни критичар, рођен је у Карловцу, 7. децембар 1967. године.

До сада објавио књиге поезије: „Нови пусти дани“, Ободско слово, Подгорица; „Страх од шума“, Народна књига, Београд; „Упутство за путовање“, Српско културно друштво Просвјета, Загреб; „Кућа на леду“, Удружење књижевника Црне Горе, Подгорица; „Улица за самоћу“, Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица; „Последњег дана вече, Књижевна задруга Српског националног савјета, Подгорица; „Свећа и слово“, Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица.

Приредио је: „Савремено пјесништво Српске Крајине“ (Избор из савремене поезије Срба из Хрватске), Књига Стварања, Подгорица; „Избор из руске поезије друге половине 20. вијека“, Стварање, Подгорица и „Слике 82 пјесника“ (преглед новије српске поезије из Хрватске), Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица.

Добитник је награда за књижевност: „Драган Кордић“, награде „Стварања“, „Видовданске повеље“, Награде Удружења новинара Црне Горе и других награда, повеља и признања.

Поезију, прозу, огледе и књижевнокритичке текстове објављује у дневним новинама, периодици и електронским часописима и издањима.

Поезија му је превођена на руски, енглески и француски језик.

Заступљен је у бројним антологијама, прегледима и панорама.

Живи у Подгорици.

Везане вијести:

Убици своје породице осветио се после рата али правду није добио