КГК глорификује злочинца Туђмана и намеће терет колективне кривње

Јуче се навршило 18 година од смрти Фрање Туђмана, првог предсједника Републике Хрватске. Том је приликом на његов гроб стигла и предсједница Колинда Грабар-Китаровић која је новинарима одаслала сљедећу поруку:

”Хрватски народ у домовини и диљем свијета, и сви хрватски држављани, данас се, уз 18. обљетницу његове смрти, с поштовањем и захвалношћу сјећају својега првог предсједника др. Фрање Туђмана. Дубоко вјерујући у свој народ, ујединио је домовинску и исељену Хрватску на програму остварења повијесног циља – стварања слободне и неовисне хрватске државе. Био је човјек јасне политичке визије, стратег и државник.

Данас је и Међународни дан људских права, установљен као спомен на доношење Универзалне декларације о људским правима. Стварањем неовисне државе хрватски народ и сви грађани добили су политички оквир за њезино испуњење и за стварање друштва у којему ће достојанство и права сваке особе бити заштићена, у заједничкој одговорности промицања опћега добра.”

Перверзно је и баш идиотски повезивати Фрању Туђмана с културом људских права јер је Туђман био, и то жестоко, генератор система који су негирали и газили људска права. Међународни казнени суд за бившу Југославију га, уосталом (у предмету Прлић и други), терети за удружени злочиначки потхват с циљем да разбије Босну и Херцеговину и анектира неке њене дијелове, то јест за планирање активности које се нису могле извести без злочиначких радњи

Перверзно је и баш идиотски повезивати Фрању Туђмана с културом људских права јер је Туђман био, и то жестоко, генератор сустава који су негирали и газили људска права. Међународни казнени суд за бившу Југославију га, уосталом (у предмету Прлић и други), терети за удружени злочиначки потхват с циљем да разбије Босну и Херцеговину и анектира неке њене дијелове, то јест за планирање активности који се нису могле извести без злочиначких радњи.

Јутарњи лист и други медији (Лупига, Телеграм…) доносе ових дана јасне изјаве Фрање Туђмана које су послужиле хашким тужитељима. Књига “Стенограми о подјели Босне”, коју су укоричили Ферал Трибуне и Дани (из које се узимају наведена изјаве), састављена је од аутентичних разговора које је водио Фрањо Туђман. Будући да је ријеч о службеним стенограмима, отклоњена је свака сумња да би нека од изјава могла бити фалсификована.

Зашто је Фрањо Туђман ове крунске доказе оставио иза себе?

Колега Маринко Чулић у недјељнику Новости пише: ”Туђман је био самољубиви лајавац који је снимао затворене састанке којима је предсједао, увјерен да је ријеч о епохалним иступима и вјеројатно је био потајно заинтересован да буду објављени, што се недуго послије његове смрти и догодило. Па смо тако могли читати његове изјаве оваквог типа: ‘Босне и Херцеговине није било између два рата. Комунисти су је измислили послије Другог свјетског рата, чак су Муслимане прогласили нацијом, зато да би тобоже ријешили супротности између српског и хрватског народа.’

Говорио је и овако: ‘Наш циљ од почетка није био одржање БиХ каква је данас. То хрватској политици у бити не одговара, јер би на тај начин непрестано била фрустрирана демографским и територијалним губитком у БиХ. Нисмо зато случајно ставили у преамбулу хрватског Устава и Бановину Хрватску.’ Говорио је и овако: ‘Перспектива суверености БиХ нема никаквог изгледа. Чак када би се могла одржати Босна и Херцеговина као посебна, што то значи? Хоћемо ли успоставити границу између Хрватске и Херцеговине да Хрват из Херцеговине не може ићи у своју Хрватску, или овај Хрват тамо’.”

Рекао сам му да је луд, да се мора лијечити и од тада прекинуо било какав контакт с њим. А непосредни повод да почнем радити циклус ‘Viva la muerte’ као одговор Туђману на његов стравични цинизам и бешћутност, био је један његов говор мајкама и удовицама хрватских бранитеља 1993. године, којима је посмртно уручио одликовања уз ријечи да требају бити ‘сретне и пресретне’ што су им синови и мужеви погинули за Хрватску!” (Идентитет, бр. 61, 2003., стр. 8-11, разговор Мире Шувар с Едом Муртићем).

Туђман је био, у то нема никакве сумње, ратни злочинац и све је помно испланирао: он је желио остварити Павелићеву визију усташке државе етнички очишћене од Срба и то барем у границама Бановине Хрватске из 1939. године.

Пажљиво ово прочитајте: ”Било ми је страшно, мучило ме то што сам од Туђмана чуо неколико мјесеци прије избора 1990. године. Дошао је у мој ателијер, мислећи ваљда да ће од мене направити свога Аугустинчића, и одушевљено почео причати о томе. ‘Да ће хрватски народ крвљу мора добити своју државу’, да ћемо ми (он с ХДЗ-ом) направити оно што Анте Павелић није успио направити 1941. године, да ће 50% Срба морати спакирати кофере и одселити, а осталих 50% или постати Хрвати или нестати!’.

”Рекао сам му да је луд, да се мора лијечити и од тада прекинуо било какав контакт с њим. А непосредни повод да почнем радити циклус ‘Viva la muerte’као одговор Туђману на његов стравични цинизам и бешћутност био је један његов говор мајкама и удовицама хрватских бранитеља 1993. године, којима је посмртно уручио одликовања уз ријечи да требају бити ‘сретне и пресретне’ што су им синови и мужеви погинули за Хрватску!”

Био је Фрањо Туђман, заиста, особа изврнута ума: ”Мене ће повијест смјестити – бок уз бок – с Франком, као спаситеља западне цивилизације!” (за The New York Times у априлу 1998.).

Био је ”сретан” што му супруга није ни Српкиња ни Јеврејка; веселио се масовном одласку Срба након ”Олује”; према признању Педија Ешдауна видио је Бања Луку у Хрватској, а Тузлу у Србији (гласовита салвета с банкета у Лондону 6. маја 1995.); урлао је на опозицију и на нас независне новинаре које је мрзио из дна душе…

Фрањо Туђман, да закључим, сам је себе оптужио; спасила га је од међународног суда само чињеница да је умро.

Том и таквом Туђману ја се нећу ни по коју цијену клањати. Нећу га величати и нећу га уздизати. Довољно ми је понижење што морам летјети, захваљујући Зорану Милановићу, с аеродрома које носи његово име.

А то што га Колинда Грабар-Китаровић велича и глорификује и што каже да сви ми Хрвати морамо мислити и осјећати као она, то је њена срамота. Одбијам терет колективне кривње који Предсједница сваљује на све хрватске грађане, премда сам свјестан да морам носити бреме моралне одговорности за Туђманове злочине у оном смислу у којем је Карл Јасперс писао 1946. у односу на моралну одговорност Нијемаца.

А то што га Колинда Грабар-Китаровић велича и глорификује и што каже да сви ми Хрвати морамо мислити и осјећати као она, то је њена болест и њена срамота. Одбијам терет колективне кривње који Предсједница сваљује на све хрватске грађане, премда сам свјестан да морам носити терет моралне одговорности за Туђманове злочине у оном смислу у којем је Карл Јасперс писао 1946. у односу на моралну одговорност Нијемаца

Али ја тај терет носим као хришћанин и као теолог позивајући моје суграђане да се очисте од мржње и од фашизма који су били карактеристика Туђманова понашања. Ја тај терет носим јер прихватам ријечи Ивана Павла II о праштању и кардинала Фрање Кухарића о покајању:

”Није главна тежина питања у томе како жалити жртве властите заједнице и како препознати кривњу друге заједнице. Хрвати и Срби, католици и православни, муслимани и други пред тежим су моралним питањем: како жалити жртве друге заједнице, како признати кривњу у властитој заједници? А затим: како окајати кривњу, како задобити опроштење Божје и људско, мир савјести и помирење међу људима и народима?”

Фрањо Туђман – човјек јасне политичке визије, стратег и државник, узор за промоцију културе људских права?

Не!

Фрањо Туђман је срамотна епизода у повијести Хрвата: шовинист, националист, фашист…

С њиме се може идентификовати само ништарија. С њиме се идентификује и надахњује Колинда Грабар-Китаровић.

Аутор: Драго Пилсел

Извор: autograf.hr