КАТОЛИЧКИ КЛЕРИКАЛИЗАМ У КРОАТИЗАЦИЈИ ДУБРОВНИКА

Римокатолички клерикалци наставили су и
у  краљевини Југославиjи своjе напоре на
кроатизациjи Дубровника. Сви коjи су им сметали били  су изложени нападима. Због своjе борбе за очување
Краљевине Југославиjе  соколи у
Дубровнику били су на  удару удружених
римокатоличких клерикалаца и хрватских сепаратиста.

Лист „Рад“ водио jе борбу против утицаjа
клерикалаца. У чланку „Народна Свиjест“ саботира народну државу“
истиче се : „Знали смо да „Народна Свиjест“ у Дубровнику баштинила од
злогласне „Праве“ и слова и папир и штампариjу. Знали смо да jе „Народна
Свиjест“ покренула, она иста подземна и подмукла средовjечна организациjа
коjа jе кроз „Праву Црвену“ … убризгавала у мозак и у срце нашег народног
организма, кроз године и године, црно-жути отров. Знали смо и то да иза
редакциjе „Народне Свиjести“ скриване стоjе и таjно jу подупиру оне исте
мрачне силе коjе су „Правом Црвеном Хрватском“ рушиле систематски,
перфидно и рафиновано, основице свега националног, … нашу живу жељу за
ослобођењем и уjедињењем. Све смо то знали, али ми ниjесмо могли ни замислити
да ће ти исти људи, црне и тужне прошлости, … да ће ти исти грдни типови имати
толико криминалне дрскости да, свиjесно и бесавjесно, наставе са своjим демонски
деструктивним дjеловањем.“ (1)

У Дубровнику су 3. априла
1920. одржане  демонстрациjе против дон
Станка Банића, клерикалног посланика „Домагоjеваца”. Банића су уз звиждање
демонстранти обасипали jаjима. У дубровачком листу „Рад” истакли су да jе узрок
демонстрациjа у деловању клерикалаца и писању клерикалне штампе од ослобођења.
Клерикалци су по селима харангирали против Срба, Србиjе и против свакога коjи
се ниjе слагао са разорним деловањем сепаратиста и реакционара. Они су
подстицали сељаке на побуне и тероризирање своjих антиклерикалних противника.
Писање клерикалног листа „Народне Свиjести” ишло jе у том правцу. Дон Станко
Банић одржао jе неколико скупштина на коjима jе харангирао масе. У листу „Рад”
истакли су да jе деловање клерикалаца у бившоj Аустриjи, а нарочито за време
рата, оставило крвав траг у срцима поштених Дубровчана. Као пример лист jе
навео да када jе на грушком пољу аустриjски џелат обесио jедну жртву, jедног
Црногорца, клерикалци су се отимали за парче ужета да им „донесе срећу”. Јавност
jе хтела да заборави. Дубровчани су у дану ослобођења и уjедињења прогласили
општу амнестиjу политичким противницима. У листу „Рад” истакли су: „Али ови,
мjеште да окаjу своjе грозне гриjехе, да настоjе да зациjеле страшне старе
ране, ови окорjели гриjешници, заторници слободе поjединца и народа, мало по
мало дигли су опет главу и почели организивано и систематски да руше оно што jе
морем крви стечено, да дрмаjу основицама нашег народног и државног jединства, …
. У Конавлима н. пр., они су простачким лажима и клеветама против Србиjе и
против оних Хрвата коjи су заложили већ за аустриjских времена своj живот за
jединство народа, они, клерикалци, а међу њима у првом реду Станко Банић и
гласник његове клерикалне странке „Народна Свиjест”, они су расиjали по
Конавлима такову мржњу против свакога коjи ниjе њихов клерикални истомишљеник,
да се сваком поштеном народном раднику чак и живот угрожава. И гле, они, у
таковим случаjевима, мjеште да осуде терор и бране свете принципе грађанских
слобода, они, клерикалци, аплаудираjу насилничкоj маси”. (2)

У „Соколском Гласнику”
пренет jе чланак из листа „Дубровачки народ” бр. 45 од 9. новембра 1921. Писац
чланка реаговао jе на писање клерикалне „Народне Свиjести” из Дубровника да код
сокола влада „застоj и мртвило” и истакао : „Лаж jе, клерикална господо, што ви
тврдите, да Соколство има политичку боjу и да шири безвjерство. … Соколови
мораjу да буду и jесу народна воjска, ступови наше уjедињене и слободне државе.
Па наравно као такове мораjу их потпомагати у првом реду воjне власти; …
Можемо ли исто казати за „Орлове” ? Не ! „Орлови” ниjесу друго него клерикална
пропаганда, покривена плаштем „гимнастичког друштва” … Неки дан у сињскоj
цркви жупник Беламарић с олтара проклињао jе Соколство и све оне коjи похађаjу
соколане”.(3)

О нападима клерикалаца на соколе обjављен jе 1933.  чланак ,,Поп
Дукаj и мађар Салкаj, воде крижарску воjну … “ у листу „Дубровачка
трибуна”  у коме jе истакнуто : „У послиjедње вриjеме jављено jе из наших околних села неколико испада за коjе jе утврђено да су им ауктори крижари и њихови часни вође”. Жупнику Дон Карлу
Дукаjу сметао jе рад Миловчића коjи jе организовао прву соколску чету у Ошљу.
На дан Св.Петра и Павла, поп Дукаj jе одржао проповjед пуну алузиjа на
соколство и његове пионире, приказуjући их као противнике цркве и вjере. Исте
вечери састао се Миловчић у jедном друштвеном локалу са тамошњом учитељицом,
разговараjући о соколскоj организациjи. Жупник Дукаj упао jе у локал вичући и
псуjући Миловчића са разним погрдним речима. Поп Дукаj се бранио да он ниjе
напао соколство као такво, него само неприjатеље цркве. После кратког обjашњења
Дукаj jе Миловчића ударио шаком у лице. Када jе Миловчић хтео да реагуjе,
жупнику jе прискочио у помоћ његов зет Мађар Ференц Салкаj. Заjеднички су напали
Миловчића и тешко га повредили, тако да jе исте вечери морао да иде у
бановинску болницу у Дубровнику гдjе му jе указана потребна помоћ. (4)

Педесетшести рођендан Влатка Мачека прославиле су његове присталице у Дубровнику  1935. По писању “Народне Свиjести”   поклици њихових противника били су уперени
против Цркве, католицизма, “крвавог” и  “црног” Рима, папе, дубровачког бискупа.
Патриоти су организиовали своjе поворке. Чули су се  узвици “доле клерикални Дубровник”. (5)  Поводом сукоба око процесиjе  на Велику Госпу 1935.  писали су у сараjевскоj “Југославенскоj
пошти”. Лист “Југославенска пошта” од 18. 8. 1935. осудио jе покушаj  да се процесиjа искористи за политичке демонстрациjе и провокациjе. Дубровачки сарадник Ј.П. истакао jе да jе по Гружу
и по избама покупљено око 200 особа, све редом дошљака. Међу њима jе било око
20 пиjаних “гардиста” коjи су били наоружани  ножевима. На то писање реаговала jе “Народна Свиjест” тврдећи да jе био “изазов и организирани нападаj познатих енергумена на мирне грађане и пролазнике,”. (6)

Соколско друштво Дубровник упутило jе 28. jула 1938. представку М. Стоjадиновићу : „Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, коjе jе броjало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, коjи ступе, или остану у соколскоj организациjи. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши
чланови били заиста тучени, а некима jе упропашћена имовина. У години 1936.
паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима,
потпаљена jе соколана у Орашцу. Године 1937. запаљен jе соколски дом соколске
чете Поповићи (Конавле). Исте године jе руља сепаратиста полупала излоге на
дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у коjоj се налази
соколска чета у Пострењу, подметнут jе динамит.” Услед оваквих притисака
соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осоjнику сасвим су
престале са радом. Старешинство дубровачког соколског друштва закључило jе да jе соколство, због своjе jугословенске либералне и антиклерикалне идеологиjе било изложено нападима од
стране римокатоличког клера удруженог са припадницима ХСС.
(7)

Утицаj свештенства на део омладине у Дубровнику био jе уочен од листа Срба католика „Дубровник”. Приликом традиционалних свечаности Бокељске морнарице 1937. у Саборноj цркви у Котору биле су изложене моћи св. Трипуна. У чланку посвећеном тоj теми лист
„Дубровник” нагласио jе да су свете моћи кадили тамjаном заjеднички православни
и католички свештеници. Истакао jе да jе оваj пример вjерске сношљивости навео
за размишљање jедном делу католичке омладине у Дубровнику коjа jе често у
друштву свештеника. (8)

Због жалости за жртвама сукоба у Сењу 8 и 9 маjа 1937, коjи су изазвале Павелићеве “усташе”, многе цркве у Дубровнику   истакле су црне заставе.  Међу њима и бискупски двор. (9)
Лист „Дубровник” jе констатовао да су фратри фрањевци а за њима доминиканци и
бискуп у Дубровнику жалили за “усташама” и анализираjући њихове реакциjе на
вест о смрти бискупа Фране Ућелиниjа-Тице истакао : „Док су они оплакивали и
тиме глорификовали такове елементе, већина у граду ниjе ни била на чисту чему
та жалост. … Али кад jе …преминуо не само jедан њихов брат у Христу, већ
истински родољуб, проповjедник братске љубави и вjерске сношљивости, кад jе цио
честити и прави Дубровник заридао за овако тешким губитком, ти исти слуге божjе
не дадоше никаквог знака саосjећаjа. С jедне стране жале и глорификуjу
антидржавне елементе а овамо багателишу праве, искрене и честите родољубе. И
ова чељад одгаjаjу и школуjу младост, народну узданицу, у своjоj гимназиjи. Има
ли се та, од њих одгоjена младост, угледати у оне, коjе њихови учитељи жале и
глорификуjу ? ” (10)

У своjоj борби против сокола клерикалци су користили верска осећања народа. На Ускрсни Понедељак 1938. приредили су излет нараштаjци дубровачког Соколског друштва у Луку Шипанску. У новом соколском дому одржали су приредбу. Пространа дворана Дома била jе дупком пуна тежака и рибара са острва Шипан, коjи су аплаузом награђивали ритмичке вjежбе
нараштаjаца и нараштаjки. На програму су биле и патриотске песме Воjислава
Илића и Силвиjа Крањчевића, коjе jе народ са сузним очима пратио и живим
аплаузом одобравао. У допису о овоj прослави у листу ,,Дубровник” истакнут jе
поступак мjесног жупника, коjи jе по наговору функционера jедне политичке
странке заказао процесиjу за кишу баш у три сата поподне за коjи сат jе била
наjављена Соколска приредба. Узалуд су му 12 наjугледниjих мjештана послали
писмену молбу да одржи процесиjу после мисе, како jе био обичаj на Шипану. Жупник
jе са уврjедама одбио да изађе у сусрет великом броjу добрих католика чланова
соколских чета у Луци и Суђурђу. Ради овог поступка жупника приредба jе
наступила два сата касниjе него jе била наjављена. Жупник Анте Д. Макљанчић
одговорио jе у клерикално-мачековскоj „Народноj Свиjести” дописнику
„Дубровника” истакавши : „Будући видим, да озбиљне особе са села не одговараjу
на типичне дописе у „Дубровник-у” jа ћу након опетовних обjеда против мене тек
приговорити дописнику само оваj пут, … особито ме мрчи што сам одредио
процесиjу тога понедjељка у 15 с. jер да jе то био сат њихов ! Дакле господин
дивни не мисли на право пука у своме мjесту, нити онда када пук страхуjе од
глада. … тек сат приjе св. Мисе 10 потписника (уз увредљиве тврдње) умолили”.  (11)

Споразумом  Цветковић-Мачек 26.8.1939.  Дубровник  jе  одвоjен  од  Зетске  бановине  и  додељен  новоствореноj  Бановини  Хрватскоj. Утицаj клерикалаца  порастао jе  у новоствореноj Бановини Хрватскоj.  Лист „Дубровник” пренео  jе 30. септембра
1939. писање клерикално-мачековског листа „Народна Свиjест” да jе њен као и свих оних коjи мисле као она, главни задатак уништење сокола. По њоj свакога ко jе био члан сокола требало jе не само анатемисати већ уништити, истерати из службе и бацити на  улицу. (12)   Хаjку на соколске домове подстицала jе штампа, нарочито клерикална. У листу „Дубровнику” се
истицало : „обjављуjе такове написе, коjи индиректно подстичу неодговорне
елементе да протузаконито посижу за сокол. имовином, па тиме сами сеjу неред и
незаконитост, ”. У соколском дому у Жупи дубровачкоj у коме су становали
привремено позвани у воjску по писању листа „Дубровник” : „неки зликовци
намjестише jедну топовску чауру напуњену екразитом, заливену цементом и
провиђењу са упаљачем, фитиљом. Срећом да су воjници, коjи су ту у Соколском
дому, открили таj атентат и осуjетили га, али до сада, колико знамо, ниjесу
пронађени зликовци.” (13)

Колики jе био утицаj католичког свештенства повезаног са хрватским сепаратистима може се
видети из следећег случаjа. У часопису „Братство” гласнику Соколске жупе
Осиjек, од 15. новембра 1939. изашао jе чланак „Свећеник терориста” у коме се
истиче да jе у излогу jедне дубровачке књижаре била изложена карта Краљевине
Југославиjе са прегледом вероисповести, према званичноj статистици из 1931.
Један свештеник, коjи ниjе био из Дубровника, затражио jе од намештеника
књижаре да се карта из излога уклони, jер ће у противном излог бити
разбиjен.  Часопис jе констатовао да jе карта  уклоњена а  свећеник jе остао читав. (14)

Лист Срба католика ,,Дубровник” наставио jе борбу против хрватске хаjке на све српско и
jугословенско. Уредник листа Кристо Доминковић био jе предратни члан Српског
сокола и борац против Аустриjе и њених верних слугу клерикалаца. У листу
,,Дубровник” истакнуто jе : ,,Наjновиjи развоj прилика … метнуо jе Дубровник
у веома неприродан географски положаj, коjи га jе довео у везу са оним
краjевима, са коjима никада ниjе имао, ама баш ништа, заjедничког. Дошавши у
такав положаj, он jе сада изложен немилим, безразложним а често до
невjероватности тешким ударцима коjи без милости погађаjу, без разлике имена,
све родољубне елементе у њему. У тако тешким приликама морамо да водимо борбу и
да узимљемо у заштиту национални елеменат у Дубровнику, коjему се
супроставља  повампирени дух из 1914
године.” (15)

На чланак из ,,Народне Свиjести” о масонериjи ,,Хрвати и масонериjа” одговорили су сараjевска ,,Југословенска Пошта” и ,,Дубровник”. Реаговање листа ,,Народна Свиjест” боље од свега илуструjе прилике у Бановини Хрватскоj. У листу ,,Народна Свиjест” истакли су : ,, те стари исхлапљели и склерозни ,,Дубровник” (jош jе жив ?), орган посљедних Мохиканаца, ,,старе
гарде” и т. зв. ,,Срба-католика”. Сами факат, да су се jавила та двоjица наjбоље
потврђуjе, да смо имали право. Не даj Боже, да нас ,,Дубровник” и ,,Југ. Пошта”
похвале или се с нама сложе, jер би то значило да смо учинили нешто што jе
против опстанка и живота хрватскога народа. Они сада ниjесу у могућности, да
узму у обрану српско-jугославенске масоне, своjе послодавце и приjатеље, па
немоћно гмижу попут пригњећег црва и показуjу трзаjем задње ( и jош
краткотраjне) знакове живота”. Лист ,,Народна Свиjест” у истом броjу преноси и
коментар поводом свог чланка из дневника ,,Хрватска стража” : ,,Овом гласилу
шачице великосрпских генерала без воjске око „Дубровника”.” (16) И у наредном 33 броjу „Народна Свиjест”
наставила jе полемику : „Склерозни ,,Дубровник” … За нас jе сада
наjважниjе, да можемо недвобено – и на темељу властитог њиховог признања –
утврдити, да “Дубровник” брани масонериjу, њен рад у овом
државном склопу, те да на тоj обрани масонериjе и данас досљедно и упорно
устраjе.” Писац чланка под шифром Ф. оборио се и на Антуна Фабриса поводом
изласка „Изабраних чланака Антуна Фабриса” коjе jе сакупио др. Хенрик Барић.
Истакао jе: „Дубровник” се толико поноси с тим Антуном Фабрисом и сада (г. 1940)
издаjе у Београду у посебноj књизи његове протухрватске и протукатоличке
чланке. Ваjда ради протухрватског и протукатоличког стаjалишта овога ренегата и
вjерског индиферентисте сматра, да jе он „пригушио атавизам”, да се аклиматизирао и постао
складан”. (17)

После Априлског рата 1941. у Независноj Држави Хрватскоj  Савез сокола забрањен jе, а
чланови изложени прогону. Старешина соколске чете у Орашцу Карло Ракиџиjа преживео jе усташки терор. Пред Комисиjом за утврђивање ратних злочина дао jе 1.12.1944. изjаву : „Кад
сам био од усташа стрпан у затвор у jуну 1941. године доживео сам много ужаса,
jер jе у затвору нестаjало многих другова. Наjужасниjа jе била ноћ од 30. jуна
на 1. jула када су извели 14 жртава коjе су стриjељали на Рудинама изнад Стона.
Све  ово су правили усташе из Орашца. Тужбу против мене потписао jе жупник из Трстена дон Нико Дарешић, усташки повjереник.”(18)

Католички клерикалци су наставили  у  краљевини Југославиjи своjе напоре на
кроатизациjи Дубровника. Соколство, због своjе jугословенске либералне и антиклерикалне идеологиjе било изложено нападима од стране римокатоличког клера удруженог са припадницима ХСС. О тим нападима и о утицаjу клерикалаца на омладину писала jе домаћа штампа. Такође jе писала о могућим последицама тог клерикалног утицаjа. Утицаj клерикалаца и њиховог гласила „Народна Свиjест“ порастао jе после стварања  Бановине Хрватске. Своj утицаj
клерикалци су искористили за хаjку на соколе, масоне … . Све  што се дешавало у Бановини Хрватскоj било jе увод у оно што се дешавало у НДХ.

Напомене :

1. „Народна Свиjест“ саботира народну
државу“, „Рад“, Дубровник, 6. децембра 1919, бр. 3, стр. 1;

2. „Демонстрациjе
у граду”, „Рад”, Дубровник, 10. априла 1920, бр. 21, стр. 3;

3. Соколаш,
„Клерикални биjес на Соколство”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1921, бр. 12, стр.
440, 441;

4. „Поп Дукаj и
мађар Салкаj, воде крижарску воjну … “. „Дубровачка трибуна”, Дубровник, 6
jула 1933, бр. 209;

5. „Дубровник дру
Влатку Мачеку”, „Народна Свиjест”, Дубровник, 24 Српња 1935, бр.
29, стр. 2;                                                                                                                                                                       6.  “Око
догађаjа на Велику Госпу”,  „Народна Свиjест”, Дубровник, 20 Коловоза 1935,
бр. 33, стр. 1; “Узалуд мутите бистру воду …”, “Дубровачка Трибуна”
Дубровник, 24.8. 1935.                                                                                                                                                                                7. Никола Жутић, „Соколи”, Београд, 1991, стр. 127, 133, 169-171;

8. „Вjерска сношљивост”,
„Дубровник”, Дубровник,13 фебруара 1937, бр. 2, стр.3;

9. „Чудне поjаве”,
„Дубровник”, Дубровник, 22 маj 1937, бр.16, стр.3;

10. „Упоређење,
коjе се не смиjе заборавити”, „Дубровник”, бр. 18, Дубровник, 5 Јуни 1937,
стр.4;

11. „Пишу нам са Шипана”,
„Дубровник“, бр. 17, Дубровник, 30 априла 1938, стр. 3; „Дописнику
,,Дубровника” тек приговор”, „Narodna
Svijest”, бр. 19, Дубровник, 11. Свибња 1938, стр. 2;

12. „У том грму зец лежи”, „Дубровник”,
Дубровник, 30 септембар 1939, бр. 39, стр. 3;

13. „Хаjка на соколске домове”, „Дубровник”,
Дубровник, 4. новембра 1939, бр. 44,
стр. 3;

14.„Свећеник терориста”,  „Братство”, Соколска жупа Осиjек, 15 новембра
1939, бр. 11, стр. 221;

15. „Нашим
поштованим претплатницима и приjатељима”, „Дубровник”, Дубровник, 30 децембра
1939, бр. 52, стр. 4;

16.„Одjек нашег
чланка о масонериjи”: Ф. ,,Југосл. Пошта” и ,,Дубровник”, бране масонериjу”, „Загребачка
штампа о нашем чланку”, „Народна
Свиjест”, Дубровник, 7 Коловоза 1940, бр. 32, стр. 1;

17.  Ф. „Истина о
,,Дубровнику”, „Народна
Свиjест”, Дубровник, 14 Коловоза 1940, бр. 33, стр. 1; “ИЗАБРАНИ ЧЛАНЦИ Антуна
Фабриса“,Сакупио и предговор написао др Х. Барић, 1940, Издање „Дубровник“,
Београд;

18.  Милорад М. Лазић, „Крсташки рат Независне Државе Хрватске”, друго
допуњено издање, Београд 2011, стр. 31;

Пише: Саша Недељковић, члан  Научног  друштва за  историjу  здравствене  културе Србиjе