arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Заклали су ми тек рођеног сина

Школа у Челебићу jе током Другог свjетског рата изгорела. Послиjе рата jе обновљена, али без било каквог биљега коjи би подсjећао на jезиви злочин коjи се одиграо у њоj. У наjновиjим ратним сукобима деведесетих година прошлог виjека, ова суморна и окрвављена кућа jе поново разорена. Јуна 1990. године  у Челебићу сам записао и ово: Школа у Челебићу, jедно од губилишта на коjему jе до пуног изражаjа дошла сва безумност, бестиjалност и свирепост усташког покрета, и данас стоjи као и оних крвавих jулских дана 1941. године када jе у њоj и пред њом на наjбездушниjи начин уморено близу четири стотине Срба из овог лиjепог села, углавном неjачи, од тек рођеног дjетета

Gordana_Dostanic.jpg

За помен жртвама или Огњена Марија 1941. године

Пролазе децениjе и полако односе сведоке и документа. Неке jаме и стратишта су остала неотворена, а жртве без свеће и опела. Пише: Гордана Достанић У лето 1941. године у крашким jамама Динаре, Голиjе, Старетине, Тушнице, Камешнице, у челебићкоj школи, ливади Трновац, шуми Копривници, Купрешким вратима, Боровоj глави, Занесовићима, Кожварици и другим безименим стратиштима живот jе насилно и на наjстрашниjе начине одузет Србима са подручjа Ливна због њихове националности и православне вере. Више од 1600 жена, деце, стaраца, мушкараца нестало jе у пар jулских дана, уочи и на дан Свете Великомученице Марине – Огњене Мариjе. Отргнути од своjих дневних послова, истерани из своjих домова издисали су под ножем крвника коjи ниjе

Годину дана без Гордане Јанићијевић – да истина не умукне

У сриједу 16. јула 2025. наврша се година откако нас је напустила Гордана Јанићијевић — новинарка, хроничарка, свједок и борац једног времена које данас многи покушавају да забораве, умање или фалсификују. Није дочекала да у рукама држи своје животно дјело. Није дочекала да види своје име на корицама књиге коју је стварала двије и по деценије. Није дочекала да јој публика аплаудира, да јој неко захвали, да је јавност сагледа онаквом каква је заиста била — хероина нашег времена. А била је све то: и новинарка, и хроничарка, и свједок, и жена, и борац, и мученица. Једина жена која је у ратовима деведесетих извјештавала са свих српских ратишта. Од Книна

ЗЛОЧИНИ ХРВАТСКИХ УСТАША НАД СРБИМА ДОЊЕ СУВАЈЕ – КРВАВО ПРОЉЕЋЕ ДОЊЕГ ЛАПЦА, 1941.

Убијање Срба на подручју Доњег Лапца вршено је из дана у дан у прољеће 1941. године. Било је то систематско убијање Срба и бацање у јаму на Куку или у јаму Јасеновача крај Боричевца. Пише: Томо Радусин БАЦАЊЕ СРБА У ЈАМУ НА КУКУ ЈУНА 1941. Укупно је у мају и  јуну 1941. у јаму на Куку бачено 52 жртва (сви Срби) БАЦАЊЕ И УБИЈАЊЕ СРБА ИЗ НЕБЉУСА У БОРИЧЕВЦУ У ПРОЉЕЋЕ 1941. датум број Срба датум број Срба 14. maja 1941. 1 20.6.1941. 7 јуна 1941.   42 1941. 6 До краја јуна 1941. године у Боричевцу је убијено 56 Срба из села Небљуси.. Међу убијеним је 24 дјеце, а

Милан Јокић: Крваво љето 1941. године у Калатима

Нисмо заборавили страдање наших најмилих крвавог љета 1941. године у српском селу Калатима, код Кулен Вакуфа, срез Бихаћ. Ја сам потомак, једне од многих страдалих и скоро затраних породица од стране усташа 1941., из села Калати. Из моје породице претекла су само 4. члана. Све остало су усташе побиле, Српско уво није остало у Јокића Гају. Убише ђедовог оца а мог прамђеда Јокић Милу, код наше локве, код старе куће. Убише, ђедовог брата Јокић Драгана, у кући Медић Дане, са његовом фамилијом. Убише ђедову жену Мику Јокић, рођ. Пилиповић и њихово троје  дјеце, исто у Кући Медић Дане. Убише ђедовог брата Ђуре жену Јокић Деву рођ. Пилиповић и њено троје

Цвијета Радић: ЈУЛИ

Још један јули у Ливањском пољу окупан памћењем и огрејан топлином пламена свеће. Још један јули огрејан Сунцем и милован плавим небом Ливањског поља. Још један јули са топлим зраком и песмом зрикаваца. Ни један јули без сећања! Није то сећање на зрело жито, ни траву у откосу и пласту, ни шум зеленог листа кукуруза… Није то сећање на песму косаца, на звук клепања косе и девојачки кикот под хладом букве док простире на белој марами ручак… Није то сећање на ледену воду у букари, ни на летњу ноћ кад спаваш на сену да ти тело отпочине под хладом месечине… То је оно тешко, тужно сећање рањеног сина и унука

Браћа мученици Ристо и Марко Поповац

Злочин над Србима из Метковића уочи Видовдана 1941.

Убијено је 14 Срба, међу којима по један католик и муслиман. Из Метковића су су убијени  правослани свештеник Василије Ковачина (1912), трговац Бошко Поповац (1883) и син му Ристо (1912). УЗ СЦЕНУ  ЗЛОЧИНА У АУТОБУСУ КОД СЛАНОГ НАД СРБИМА ИЗ МЕТКОВИЋА И ДУБРОВНИКА (СКОРО СВИ ПОРЕКЛОМ ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ) 27. ЈУНА 1941. ГОДИНЕ.  МЕЂУ ЖРТВАМА НИЈЕ БИЛО ЈЕВРЕЈА КАКО ЈЕ У ФИЛМУ „ОКУПАЦИЈА У 26 СЛИКА“ ПРИКАЗАНО Остале жртве су Иличковић Марко, Косовић Ристо, Милан Лечић, Марић Лазо, Медан Јово, Младеновић Ранко, Правица Јово, Вучић Милан, Батинић Божо и Хајдархоџић Мурат. Други син Бошка Поповца (Марко) успео је да побегне. Вратио се у Метковић где му је била  Хрватица и са

suvaja-28.jpg

Суваја, мјесто злочина које не смијемо заборавити

Усташки покољ, 01. jула 1941. над становништвом села Доња Суваjа, смjештеном између Срба и Доњег Лапца, представља наjмасовниjи усташки злочин над становништвом котара Доњи Лапац приjе устанка српског народа у борби за опстанак.[1] О размjерама овог злочина, али и злочина уско везаних за оваj догађаj, тj. покоља у мjестима Лички Осредци и Бубањ, говоре и подаци о укупном броjу жртава. Према подацима историчара др Ђуре Затезала (1931-2017.) из Карловца, усташе су тог дана „убиле и ножем усмртиле 243 српска цивила од коjих 118 дjеце, 75 жена и 50 мушкараца“[2] По неким другим изворима, тj. поименичним списковима жртава, у поменутим селима Суваjа, Осредци и Бубањ, у прва три дана мjесеца jула,

Гордана Достанић: А сада ја теби о Врепцу

Ко ли ће, после мене, сем Лике, памтити Вребац? Онај из мамине давне, сетне приче у којој још једино постоји.         Увек си ми причала о Лици, Врепцу, свом детињству, зорама које су пуне росе кад кренеш за овцама, вечерима уз ватру на огњишту. Све си памтила: људе, њихове надимке, шаљиве стихове, догађаје… Волела си сваки тај прошли дан, ма шта да је носио. А носио је лепоту детињства, личке свеже ноћи и распеване птице, носио је ледене зиме, и страхоте рата, скривање у планини, шуми, носио је и непребољену погибију брата негде далеко од Врепца… После сам се и ја сећала тих твојих сећања и неких мојих које сам пабирчила

Житије Свештеномученика Саве, Епископа горњокарловачког

Надбискуп Алојзије Степинац отворено је рекао владици да мора да напусти „хрватски“ Карловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио „Главу дајем, али свој народ не остављам“! Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 30. јуна 2016. године. Oвај смирени и скромни, испуњен многим врлинама, епископ Цркве, рођен је 6. јула 1884. године у Молу од благочестивих и побожних родитеља Стефана и Јелисавете Трлајић. На светом крштењу добио је име Светозар. Основно образовање стекао је у родном месту, а велику класичну гимназију и богословију завршио је у Сремским Карловцима. Као даровит и вредан ученик показао се и током студија, са највишим

Немања Девић: Логор НДХ Земун, једно од најстрашнијих места ужаса и смрти на територији данашње српске престонице

Стереотип који опстаје до данашњих дана (просто је нејасно како и зашто, вероватно добрим делом нашом инертношћу) је да је логор на Старом сајмишту био само јеврејски логор и да су жртве готово искључиво јеврејске.

У петак 20. јуна у 15 часова, у Карловцу промоција књиге Ђурђице Драгаш Вуковљак „Јер ми смо иста крв“

Са благословом Његовог преосвештенства, господина Герасима, промоција ће бити одржана у црквеној сали у порти Саборног храма Св. Оца Николаја. Ријеч је о првој пјесничкој збирци коју чине стихови пуни сјете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама Покоља. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и пјесме су објављивани на сајту и друштвеним мрежама удружења грађана „Јадовно 1941.“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка пјесама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији и књижевном изразу говориће Гордана Достанић из удружења Огњена Марија Ливањска из Београда, а о инспирацији за ову збирку говориће Момчило Мирић, предсједник удружења

Ме­шта­ни уре­ди­ли за­по­ста­вље­ни спо­ме­ник и гроб­ни­цу

Ком­плекс па­лим бор­ци­ма и стра­да­лим ци­ви­ли­ма из­гра­ђен 1961. ло­ше је одр­жа­ван, а по­след­њих де­це­ни­ја пот­пу­но за­пу­штен Спе­ци­јал­но за „По­ли­ти­ку” – Милан Пилиповић Но­ви Град – Го­ди­на­ма за­пу­штен спо­ме­ник и ма­сов­на гроб­ни­ца бор­ци­ма у Дру­гом свет­ском ра­ту, ве­ћи­ном ру­да­ри­ма и жр­тва­ма фа­ши­зма из Ље­шља­на и су­сед­них пот­ко­зар­ских се­ла, очи­сти­ли су Ма­рио и Ми­лић Бун­да­ло из Де­ве­та­ка и Мир­ко Је­ли­са­вац из Ље­шља­на. Њих тро­ји­ца од­лу­чи­ли су да, овом ак­ци­јом, ода­ју по­част бор­ци­ма и дру­гим жр­тва­ма за сло­бо­ду сво­га кра­ја. „Спо­ме­ник и гроб­ни­ца, где смо не­ка­да до­ла­зи­ли на пра­зни­ке и не­де­љом по­ла­га­ли цве­ће и ода­ва­ли по­част на­шим пре­ци­ма, био је из­гу­бљен у шу­ми. Ни­је се мо­гло до ње­га. Но­ве ге­не­ра­ци­је из срп­ских, стра­дал­нич­ких се­ла,

Покољ Срба у личком селу Расоја-Гњатовићи 11/12. jуна 1941.

Одмах након говора доглавника Миле Будака у Ловинцу, усташе су починиле Покољ над Србима села Расоjа – Гњатовићи. Расоjа – село Гњатовића, налази се jугозападно од Ловинца, котар Грачац. Ово српско село, три пута jе било поприште усташког погрома. Први погром jе извршен 11/12. jуна, да би усташе злочине поновиле 29. jула и 02. августа 1941. године. У Ловинац jе 10. jуна 1941. године дошао Павелићев доглавник, злогласни Миле Будак из села Св. Рок, на састанак свих усташких присталица заказан за 11. jун. Говорећи о чистоћи хрватске нациjе и положаjу Срба у Хрватскоj, Будак jе изjавио: „ Што се Срба тиче, ниjе доста дрво посjећи, треба му и жиле ишчупати.“ Када су

Свједочанство једног злочина (1): Записи о судбини породице Ђукић

Осјећај неправде због губитка вољеног оца и мужа те жеља да злочини не падну у заборав, били су потицај Кати и Душанки Ђукић да забиљеже своја страдања, која су писана комбинацијом сјећања и приповједања, што ове записе чини изразито посебнима. Записи употпуњују слику истребљења српског народа у злочиначкој усташкој НДХ и заслужују да буду објављени Мемоарски записи двију Глињанки, мајке и кћерке, Кате и Душанке Ђукић,о трагичним збивањима у Глини 1941. више од пола стољећа били су непознати ширем кругу истраживача и повјесничара. [1]Њихова трагедија и траума није забиљежена ни у списима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача Хрватске, који су од капиталне важности за разумијевање масовних

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.