Ливањско поље Архиве - Јадовно 1941.

Гордана Достанић: ЗАОСТАВШТИНА ЛИВАЊСКИХ СРБА

19. март 2026.

Да ли сте некада били у Ливну, градићу југозападне Босне, који се препречио на самом путу од Бања Луке ка Сплиту? Пише: Гордана Достанић Знате ли да је то градић коме његови становници дали три имена: Лијевно, Хливно и Ливно? Или да је тај троимени град колевка српске средњовековне династије Мрњавчевић, како нам казује историчар Дубровачке републике, енедиктанац, Мавро Орбин, док у свом делу Краљевство Словена представља прошлост Јужних Словена? Орбин пише да је, Мрња, од кога су Мрњавчевићи, живео у Ливну из кога га је, себи у службу, узео цар Душан, када је 1350. године пролазио тим крајем. Тај „сјајни, бијели бисер, каквог нема на читавом дуњалуку“, како је

Неизмишљена прича о њој

17. март 2026.

Сањала сам је ноћас. Онакву какву је не памтим. Каква је можда била некада давно, бар деценију и по пре мог рођења. Насмејана, а црне очи играју, гологлава, са пуштеном плетеницом преко леђа. Нигде њене црне мараме… Гледа ме и не говори. Само се смеје и маше, а као да лебди изнад поља. Да ли њеног, Ливањског, или нашег сремачког? Биће да је Ливањско. Биће да је отишла тамо на бесмртним крилима, да настави у вечности са онима које су јој узели на земљи. Како се таква бол може издржати? Где се скрива та снага којом твоје тело и душа поднесу толики губитак? Мужа, свекрве, браће, девера, сестара, снаха, синоваца,

Ваше прво и друго ја

7. март 2026.

Испред себе имате генерације чију крв и гене носите у себи и коју ћете предати онима после. Гошћа РТС Радио1 је била економиста Гордана Достанић, која слушаоцима Првог програма Радио Београда поручује: „Пратите своју нит и пратите своју мисао. И да будете свесни да нисте јединка. Јесте јединствени, сваки човек је јединствен. Не да будете део стада. Али нисте јединка зато што имате испред себе генерације чију крв и гене носите у себи и коју ћете предати онима после. Значи да будете свесни везе између векова пре и оних векова који ће доћи после. Морате да пратите себе и у послу и у породици и морате да будете спремни на

ЦИПЕЛИЦЕ

6. март 2026.

– О, Мирко, очи моје, потерајде то ја’ње у појату и дођидер баби да се спремимо за пут… Потеци, по’итај, немамо васдуги дан прид собом. Немој да те јопе морам дозивати… – дозивала је Сава свог унука који се играо са јагњетом. Мирко није напунио ни четврту годину. Мати га је, пре осам дана, довела ту код својих док се не рашчисти гужва тамо у њиховој кући, у селу преко поља. Кућа им се за два дана напунила рођацима. Стисли се сви под један кров. Избегли они, ти рођаци, пред ратном несрећом, да склоне главу за прво време док не виде сви заједно како ће ко и где даље живети,

СУСРЕТ СА ПРЕЦИМА

24. фебруар 2026.

Срце ми удара под грлом. Тамо доле, тамо су моји посејани и пожњевени. И ја сам тамо давно посејана.. Пише: Цвијета Радић Не чују се више звуци дана који већ сасвим измрвљен тоне у топли мир ноћи. Тишину ретко пререже шкљоцање кључа, тек да осујети повратак неког одоцнелог станара. И ноћас се, по ко зна који пут, ушуњавам и удобно смештам у замишљену мутну слику у раму без јасног облика и димензија. Магловити планински предео пресечен широком равницом и куће ушушкане у сенке густих крошњи дрвећа које памти дуже од најстаријих укућана. Људи нејасних црта лица приказују се обрисма стаса и одеће по којој препознајем само њихов пол… Ноћима тако,

Цвијета Радић: ТАКО И КОД МОЈИХ ПРЕКО

18. фебруар 2026.

Никоме нису дуговали, никоме отели, никоме зло помислили. У собу се завукла топлина угашеног летњег дана, а споља је долазио благи мирис зове. Разливала се слаба светлост петролејке и осветљавала само круг око стола поцрнелог од времена и употребе. Очисти са њега Аница свако вече мрве од хлеба или курузе, опере мрљу од млека што га деца пролију или траг од масти који остаје од сечења каиша сланине. Ипак, на столу опстају жилави трагови употребе и наталожена тамна нијанса времена. У вечерњој тмини која је најгушћа у угловима собе црнио се гвоздени шпорет у коме ватра више није тињала, а на креветима испуњеним сламом и прекривеним поњавама леже Митрови покривени

Добри мој!

11. фебруар 2026.

Кажеш „Не желим тамо да идем. Отерали су ме. Нас су отерали. Нећу са њима да се суочим, нећу да ликују лажно љубазни док ме, без срама, гледају у очи као да ништа није било. Као да сам својом вољом отишао неким жељеним путем. Ништа више са њима нећу. Тамо више не припадам.“ Пише: Цвијета Радић Разумем. Само, опрости, не верујем ти! Не верујем да ти мисао бар некада, у оним ноћима у којима ти се сан искрада пред вишком сећања, не побегне тамо где те је мајка свету показала. Сигурно понекад гледаш и неке старе слике. Не оне у албуму, него оне које су у теби, дубоко гурнуте да

НАЈАВА: У Ротердаму и Зандаму трибина „Наше сјећање – њихов вјечни живот“

5. фебруар 2026.

Удружење грађана Јадовно 1941. из Бањалуке, уз помоћ добротвора из Српске православне Црквене општине Свете Тројице у Ротердаму и Црквене општине Свети Никола у Зандаму, Холандија, организује двије трибине. „Наше сјећање – њихов вјечни живот“ Теме:– Покољ, Геноцид почињен над Србима од стране НДХ – Госпићка група логора – претеча Јасеновца – Злочин над Србима у Ливањском пољу и на Динари -Страдање Срба у логорима у Норвешкој Мјесто и вријеме:СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВАЦРКВЕНА ОПШТИНА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ Lede 121, 3075 HH Rotterdam, ХоландијаСубота, 07. фебруар 2026. у 17:30 часова. Мјесто и вријеме:СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВАПАРОХИЈА СВЕТИ НИКОЛАStationsstraat 131506 DA Zaandam, ХоландијаНедеља, 08. фебруар 2026. након Свете литургије. Редакција портала УГ Јадовно 1941.

Милован Бајагић: Ко је Србима забранио сећање?

27. јануар 2026.

Људи читајте, водите децу на места српског страдања, нека виде Корићку јаму или ,,Тополу ужаса“ у Доњој градини, или им бар на интернету покажите Велебитске јаме, слике из Јасеновца и са Пага, Гром је ретко када грмео на Светог Саву. Можда задњи пут пред Први српски устанак. Светосавски удари грома данас су другачији. Другачије се чују и одјекују. Муња која им претходи је муња блицева фотоапарата и камера. Звукови који се чују, углавном одзвањају са ТВ. За 27.01. већину нас вежу лепе успомене – када смо се после школске приредбе, рецитација, хора и читања састава после школе грудвали, санкали и листали Микијев забавник. Нажалост данас ни школских приредби нема услед

МОЈ ДЕДА ИЛИ СЕЋАЊЕ НА ОНО ЧЕГА НИЈЕ БИЛО

29. децембар 2025.

Нисам те дала забораву иако се нисмо никад видели, иако се никада није све ово догодило, иако ништа од овога нисмо изговорили јер си отишао оне далеке 1941, годинама пре мог рођења. Пише: Гордана Достанић Сећам се, седимо у нашој кући твојом жељом и трудом подигнутој у Русинској, како се онда, кад си тамо купио плац, звала та улица. Ти ме држиш на колену и зовеш својом цурицом-грлицом. Цупкаш ме и говориш да тако скакуће јахач кад зајаше ждрпца. Обећао си још тада да ћеш ме водити на твоје Поље које дрема у сени високе горе, да тамо јашемо ждрепце, праве, не оне некакве са четири дрвене ноге, и да

Гордана Достанић: СВЕТИ НИКОЛА

20. децембар 2025.

Бранитељу чудотворче и сјајни Христов угодниче, светитељу Николаје, славим те с љубављу… У свануће палим кандило, а мисли се искрадају на далеку, дедину груду где самује и ћути сокак Бабића. Само ситан снег провејава и леди се на гранама подивљалих шљива и једине две несасушене гране на кривом стаблу јабуке, коју је пре више од једног века посадио тада млади домаћин Милош. Увукао се сокак у своју тишину као под хладан покров. Одавно се овде ни шапат није чуо, ни корак лаган, мек од танких опанака, ни мекет јањета, ни додир замрзнуте гране на окну маленог прозора, ни пуцкетање ватре у топлој соби… Као да се све заветовало да нико

Судбина Ливањског поља у време НДХ

15. децембар 2025.

„Крици и одјеци Ливањског поља“ У југозападном делу Босне и Херцеговине, под широким обронцима Динаре и Цинцара, отвара се Ливањско поље – пространа крашка равница, која се пружа између Ливна, Гламоча и Купреса. Породица Цвијетић, која се у ливањско село Лиштане доселила из Далмације у 19. веку, генерацијама је чувала приче о свом пореклу и опстајању на ветрометини Ливањског поља. У време Независне Државе Хрватске 1941. године, у усташким злочинима страдало су чак 54 члана те породице. Породично сећање очувала је Сава Цвијетић, која је пуком срећом преживела. Иако јој је супруг у међувремену страдао, Сава је остала у Срему, где се после рата скућила. Упркос опасностима у ратном времену,

Београдска промоција књиге Крици и одјеци Ливањског поља

13. децембар 2025.

У сали парохијског дома Храма Светог Саве на Врачару, а по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, представљена је књига Гордане Достанић, Крици и одјеци Ливањског поља. Издавач књиге је Манастир Жича, по благослову Његовог Преосвештенства Владике жичког Јустина. Књига је збирка прича о животу, сеобама, страдању, осећањима, сећањима испричаним кроз стварне историјске догађаје и стварне личности блиске ауторки. У овим причама бројни српски родови могу препознати своје породичне догађаје и своје осећаје и размишљања. Проф др Слађана Миленквић, у свом поговору књизи, између осталог каже, да то није родослов, нису ни сећања, нису ни историографска факта, него приче у којима су ликови психолошки осликани… Сурова стварност се нашла

Године њихове и моје

30. новембар 2025.

Њихове године теку без њих, а моје са мном. Пише: Цвијета Радић Бројне прођоше. Њихове године одавно теку без њих. Све их је пресекао исти дан. Јованов четврти. Четврти му био од рођења. Нису му се имали кад дани преметнути у године. Као ни Милану. Он једва месец саставио. Први. Од тог дана, четвртог Јовановог и тек навршеног првог месеца Милановог, свима им се броје само године без њих. Сви нанизали једнак број. По томе су вршњаци. Моје године се још броје самном од оне прве кад свет плачом поздравих. Тада су се среле наше године и од тада теку заједно. Загрљене. Спојио их праотац наш коме имена нико не

Зоран Ђуран: Коме су потребна сећања, а коме заборав

10. август 2025.

Срби из Челебића и околних села морали су своју децу слати у школу у исту кућу у којој су им зверски убијане и силоване мајке, сестре, ћерке… И да о том ћуте. Поводом јавних манифестација грађана с намером да се изразе сећање и осуда етничког чишћења Срба у операцији „Олуја“ 1995, поједине јавне личности ових дана иступају без искреног солидарисања према страдалима и прогнанима, с очитом намером да позову Србе да поново све забораве, у неком новом „вишем интересу“. Невероватно су злонамерни закључци које критизери изводе из таквих манифестација, као што је била невероватна и гротеска у СФРЈ, коју смо као народ очито наследили – да није добро за нас

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Немања Девић: Логор НДХ Земун, једно од најстрашнијих места ужаса и смрти на територији данашње српске престонице

Стереотип који опстаје до данашњих дана (просто је нејасно како и зашто, вероватно добрим делом нашом инертношћу) је да је логор на Старом сајмишту био само јеврејски логор и да су жртве готово искључиво јеврејске.