Ливањско поље Архиве - Јадовно 1941.

Распоред богослужења: Прослављање Светих новомученика ливањских

21. јул 2026.

Свети свештеномученици и новомученици ливањски биће прослављени богослужењима у православним храмовима на подручју Ливна, ФБиХ, Републике Српске, Србије, али и широм света, свуда где данас живе потомци страдалника. 29. јула ГОЛИЊЕВО, у цркви у селу Голињево (Ливно), Света литургија у 9.00 часова МИЛВОКИ (MILWAUKEE), САД, цркве Св. Саве, вечерње и читање акатиста Св. новомученицима Ливањским у 17.30 часова 30. јула – празник Светих новомученика Ливањских ЛИВНО, у храму Успења Пресвете Богородице, Света Литургија у 9.30 часова БЕОГРАД, у цркви Светог Марка, Света литургија у 8.00 часова НОВИ САД, у Саборној цркви, Јутрење у 7.30 часова, Света литургија у наставку СРЕМСКА МИТРОВИЦА, у цркви Св. Кирила и Методија, Света литургија у

Заклали су ми тек рођеног сина

19. јул 2026.

Школа у Челебићу jе током Другог свjетског рата изгорела. Послиjе рата jе обновљена, али без било каквог биљега коjи би подсjећао на jезиви злочин коjи се одиграо у њоj. У наjновиjим ратним сукобима деведесетих година прошлог виjека, ова суморна и окрвављена кућа jе поново разорена. Јуна 1990. године у Челебићу сам записао и ово: Школа у Челебићу, jедно од губилишта на коjему jе до пуног изражаjа дошла сва безумност, бестиjалност и свирепост усташког покрета, и данас стоjи као и оних крвавих jулских дана 1941. године када jе у њоj и пред њом на наjбездушниjи начин уморено близу четири стотине Срба из овог лиjепог села, углавном неjачи, од тек рођеног дjетета

За помен жртвама или Огњена Марија 1941. године

14. јул 2026.

Пролазе децениjе и полако односе сведоке и документа. Неке jаме и стратишта су остала неотворена, а жртве без свеће и опела. Пише: Гордана Достанић У лето 1941. године у крашким jамама Динаре, Голиjе, Старетине, Тушнице, Камешнице, у челебићкоj школи, ливади Трновац, шуми Копривници, Купрешким вратима, Боровоj глави, Занесовићима, Кожварици и другим безименим стратиштима живот jе насилно и на наjстрашниjе начине одузет Србима са подручjа Ливна због њихове националности и православне вере. Више од 1600 жена, деце, стaраца, мушкараца нестало jе у пар jулских дана, уочи и на дан Свете Великомученице Марине – Огњене Мариjе. Отргнути од своjих дневних послова, истерани из своjих домова издисали су под ножем крвника коjи ниjе

Календар геноцида: 12-22. јул 1941. године. Страдање Срба са ливањског подручја

14. јул 2026.

У шуми Копривница (Купрес-Бугоjно) на месту Кожварица 15. jула 1941. године побиjено jе 11 Срба из Ливна, претежно трговаца и имућниjих домаћина, а потом, десетак дана касниjе, на месту Мала врата, убиjено jе jош 49 Срба из Ливна, претежно чланова породица побиjених на Кожварици и Занесовићима. Неки извори указуjу да jе у шуми Копривници, на више места, побиjено 79 Срба из Ливна, али за њих 19 нису утврђена имена. Двадесетак дана након убиства др Митровића, др Зубића и судиjе Маргетића, тачниjе 12. jула 1941, на пут без повратка су поведени други Срби из града: трговци, банкари, службеници, гостионичари… После неколико дана проведених у затвору, наjвероватниjе 15. jула, побиjени су у

Гордана Достанић: А сада ја теби о Врепцу

9. јул 2026.

Ко ли ће, после мене, сем Лике, памтити Вребац? Онај из мамине давне, сетне приче у којој још једино постоји. Увек си ми причала о Лици, Врепцу, свом детињству, зорама које су пуне росе кад кренеш за овцама, вечерима уз ватру на огњишту. Све си памтила: људе, њихове надимке, шаљиве стихове, догађаје… Волела си сваки тај прошли дан, ма шта да је носио. А носио је лепоту детињства, личке свеже ноћи и распеване птице, носио је ледене зиме, и страхоте рата, скривање у планини, шуми, носио је и непребољену погибију брата негде далеко од Врепца… После сам се и ја сећала тих твојих сећања и неких мојих које сам пабирчила

Под оним плаветнилом

8. јул 2026.

Јован мој уснио је под плаветнилом Динаре. Уснио без успаванке и тихе речи материне којом се миран сан дозива. Коју му је последњу реч матер изговорила да му буде испраћајна и да на њој уплови у свој дубоки сан? Мој Јован! Мој стриц Јован. Мој ћић од четири дана. Пише: Цвијета Радић Да. Био је четири дана стар кад је убијен матери у наручју. Мора да јој је био у наручју. Несретна Аница, кога је од своје деце тог часа грлила? Њих троје, а две руке. Две руке, а једно срце материно које се не може поцепати на троје. Свакоме цело припада и свакоме се цело даје. Тако је Бог

Цвијета Радић: ЈУЛИ

6. јул 2026.

Још један јули у Ливањском пољу окупан памћењем и огрејан топлином пламена свеће. Још један јули огрејан Сунцем и милован плавим небом Ливањског поља. Још један јули са топлим зраком и песмом зрикаваца. Ни један јули без сећања! Није то сећање на зрело жито, ни траву у откосу и пласту, ни шум зеленог листа кукуруза… Није то сећање на песму косаца, на звук клепања косе и девојачки кикот под хладом букве док простире на белој марами ручак… Није то сећање на ледену воду у букари, ни на летњу ноћ кад спаваш на сену да ти тело отпочине под хладом месечине… То је оно тешко, тужно сећање рањеног сина и унука

Јован Мирић: „Има ли мјеста за нас на овоме свијету“

17. јун 2026.

Замукнуше и црквена звона, носећи широм васељене наше посљедње питање: има ли мјеста за нас православне Србе, ове који јесмо, овдје гдје јесмо, на овоме свијету. Кућа Кућу су ми запалили, и сав је народ у њој изгорио. У пепелу и угарцима остали су ми браћа и сестре, мајка и отац, родбина, комшије. Ја сам једина остала у животу. Кућа је била дрвена, планинска, на четири воде, са двије просторије. Лако се запалила и брзо је горила. Истјерали су све нас из кућа рано ујутро, ненадано, свезали нам свима руке конопима и дотјерали у нашу кућу. Била је најпространија. Око куће су поставили стражаре са пушкама. Све њих смо познавали,

Најава: Бања Лука, 23. мај 2026. : Представљање књиге “Крици и одјеци Ливањског поља”

15. мај 2026.

У Кући Милановића, Бана Миловановића 24, са почетком у 18 часова, публици ће бити представљена књига Крици и одјеци Ливањског поља, аутора Гордане Достанић, у издању Манастира Жича. Реч је о књизи у којој су сабране приче о догађајима у једној страдалној српској породици, а које могу послужити и као оквир за догађаје у другим српским породицама који, заједно, као микро историјска догађања, чине целину страдалне српске историје. Ауторка предочава разлоге записивања породичних догађаја, уз наду да ће они бити подстицај и другим „малим породичним историчарима“ да за своје потомке запишу своја сазнања и сећања. Поред аутора, у програму ће учествовати: Душко Певуља, Душан Басташић, Милана Томић, Дијана Ковачић, и певачка

Најава за 23. април, Нови Сад: Представљање књиге „Огњена Марија ливањска“

16. април 2026.

Дан пробоја и ослобађање преосталих јасеновачких логораша захтева од нас да, на кратко, заборавимо дневне обавезе и присетимо се геноцндонг страдања Срба у Независној Држави Хрватској. Поштујући српске жртве, удружења „Огњена Марија Ливањска“, Београд и „Обилић 1912-1918“, Нови Сад, организују представљање књиге Буда Симоновића „Огњена Марија ливањска“. Књиге, записа потресних сведочења чудом преживелих у вучијем времену на стратиштима Ливна и околине, која никога не оставља равнодушним. Позивамо вас да заједно одамо поштовање страдалницима, пригодним програмом и својеврсним историјским часом, у четвртак, 23. април 2026. у 19. сати у сали Историјског архива града Новог Сада, ул.Филипа Вишњића 2а. Свакако вас очекујемо! Извор: Удружење Огњена Марија Ливањска

ЉУБА

31. март 2026.

Да ли је овај сунчани дан наш крај? Ова свјетлост и плаво небо над нама да ли ће заувек сјати над нашим почивалиштем? Бескрај и крај, коначност и вјечност, смрт и бесмртност, све је слило у једну тачку и стало у овај тренутак. Да ли се човак зато роди, зато мучи, зато погури под теретом сваке невоље – зато да у једном љетњем дану сагледа крај свега – крај муке и крај љепоте? Мука за мрву крува и љепоту рађања, љепота у оку и осмијеху и онда крај са питањем куда све одлази. Крај у сриједу! Можда је тако писано. Ја сам мислила да нијесам ни на средини живота, а

Гордана Достанић: ЗАОСТАВШТИНА ЛИВАЊСКИХ СРБА

19. март 2026.

Да ли сте некада били у Ливну, градићу југозападне Босне, који се препречио на самом путу од Бања Луке ка Сплиту? Пише: Гордана Достанић Знате ли да је то градић коме његови становници дали три имена: Лијевно, Хливно и Ливно? Или да је тај троимени град колевка српске средњовековне династије Мрњавчевић, како нам казује историчар Дубровачке републике, енедиктанац, Мавро Орбин, док у свом делу Краљевство Словена представља прошлост Јужних Словена? Орбин пише да је, Мрња, од кога су Мрњавчевићи, живео у Ливну из кога га је, себи у службу, узео цар Душан, када је 1350. године пролазио тим крајем. Тај „сјајни, бијели бисер, каквог нема на читавом дуњалуку“, како је

Неизмишљена прича о њој

17. март 2026.

Сањала сам је ноћас. Онакву какву је не памтим. Каква је можда била некада давно, бар деценију и по пре мог рођења. Насмејана, а црне очи играју, гологлава, са пуштеном плетеницом преко леђа. Нигде њене црне мараме… Гледа ме и не говори. Само се смеје и маше, а као да лебди изнад поља. Да ли њеног, Ливањског, или нашег сремачког? Биће да је Ливањско. Биће да је отишла тамо на бесмртним крилима, да настави у вечности са онима које су јој узели на земљи. Како се таква бол може издржати? Где се скрива та снага којом твоје тело и душа поднесу толики губитак? Мужа, свекрве, браће, девера, сестара, снаха, синоваца,

Ваше прво и друго ја

7. март 2026.

Испред себе имате генерације чију крв и гене носите у себи и коју ћете предати онима после. Гошћа РТС Радио1 је била економиста Гордана Достанић, која слушаоцима Првог програма Радио Београда поручује: “Пратите своју нит и пратите своју мисао. И да будете свесни да нисте јединка. Јесте јединствени, сваки човек је јединствен. Не да будете део стада. Али нисте јединка зато што имате испред себе генерације чију крв и гене носите у себи и коју ћете предати онима после. Значи да будете свесни везе између векова пре и оних векова који ће доћи после. Морате да пратите себе и у послу и у породици и морате да будете спремни на

ЦИПЕЛИЦЕ

6. март 2026.

– О, Мирко, очи моје, потерајде то ја’ње у појату и дођидер баби да се спремимо за пут… Потеци, по’итај, немамо васдуги дан прид собом. Немој да те јопе морам дозивати… – дозивала је Сава свог унука који се играо са јагњетом. Мирко није напунио ни четврту годину. Мати га је, пре осам дана, довела ту код својих док се не рашчисти гужва тамо у њиховој кући, у селу преко поља. Кућа им се за два дана напунила рођацима. Стисли се сви под један кров. Избегли они, ти рођаци, пред ратном несрећом, да склоне главу за прво време док не виде сви заједно како ће ко и где даље живети,