Трпеза дјелује озбиљно и изазовно па, отприлике, нема разлога који би некога од нас могао одатле удаљити. Круха има у некаквим корпицама. Изрезан ја на шните. Има га колико хоћеш. Жене нам у тањуре сипају

Рече да узмемо сваки своје ствари и да чекамо утовар у вагон. Влак мора кренути што прије ради дјеце па ће и нас повести. „Идемо за Суботицу“, рече он и оде да узме чај и

Излазимо из топлог вагона на хладни снијег, а влак одмах оде некуда назад. Магла је. Некако је влажно и хладно. Снијег је около угажен и прљав, али има га мање него у Шељу и Печуху.

Коначно звижди, фућка локомотива. Почиње граја, гласно се разговара… Мотам цераду, а она као кост па је опет вратим на главу јер ми је под њом топлије. Сад видим да се Мирко замотао у ону

„Дижите се и износите ствари“, огласи се Стево. Све смо изнијели и поредали уз пртину да не сметамо пролазницима. Стево шета горе-доље, а онда га зауставише неки људи и он крене за њима. Наши кренуше

Све је тако потрајало до оног дана кад Стево рече: „Данас, негдје предвечер, идемо на влак па за Печух. Тамо пресједамо. Вожња ће трајати око два сата. Пошто снијег пада, кренут ћемо раније јер нема

Излазимо из саоница. Наши возачи се одмах враћају, а ми улазимо у једну просторију, топлу и пространу. Ту је нека зидана пећ и још некакав шпорет, ложе обје. На поду уза зид свуда около слама.

Стеви Лабанту приђе један од она два друга и нешто причају. „Крећите одмах. И то – што брже“, чујем из тога разговора. „Узимајте ствари и одмах у реду за мном“, рече Стево. И ми кренусмо

„Крените“, рече један партизан Лабанту и он крену, а Перо Кашић за њим. Ја ћу за Пером, али онај друг пред мене угура у ред жену са двоје дјеце. Идемо уз мост. Гледам преда се,

„Крећи“, рече он кочијашу. Кочијаш још и није спустио на кобиле бич, а она млада поскочи и смота саонице удесно. Учинила је то у трен ока. Зашкрипа и опјен и руда, а онда он опали

„Ајмо, на посао, да дјеца не чекају“, нареди Јошко. Дошли смо до дворишта у које треба да уђем ја са још неким. У кући нема свјетла, огласи се пас, а човјек који нас распоређује каже

„Оди, ’оћеш и ти мало танцат’? Мање ће те зепсти ноге“, рече ми. Послушам сав сретан и полуукочен спустим се из саоница. „Ајмо одат’ да нам се ноге угрију“, каже он и крене према другим

На вратима интерната појави се професор Клинц и захтијева тишину. Престаде комешање и говорење. У неколико реченица нам је објаснио да морамо ићи за Мађарску па у слободну Бачку гдје ћемо наставити школу. „Наши ће

За Нову годину и Божић ферије су трајале одвојено – два дана за Нову, три дана за Божић. Пред Божић смо упозорени да се сви врате десетога јануара до осам ујутро. Првих дана 1945. године

Већ негдје половином новембра донио је он мени папир, отпусницу из Базе. На папиру пише да сам упућен у Гимназију у Грубишном Пољу. Отпусна листа важи до пријаве просвјетним властима у Грубишном Пољу, најкасније 30.