Амерички професор и антиглобалиста Ноам Чомски упоредио jе терористички напад на француски сатирични недjељник “Шарли ебдо” са бомбардовањем зграде Радио-телевизиjе Србиjе /РТС/ 1999. године, истичући да таj НАТО напад ниjе изазвао масовне протесте у свиjету, нити згражање jавности. У коментару за телевизиjу Си-Ен-Ен, Чомски jе навео да поводом ваздушног удара на РТС ниjе било парола “Ми смо РТС”, нити истраге о кориjенима напада у хришћанскоj култури и историjи. Напоменувши да jе напад на српске новинаре поздрављен, Чомски jе додао да jе истакнути амерички дипломата Ричард Холбрук, тадашњи изасланик за Југославиjу, описао напад на РТС као “изузетно значаjан и позитиван развоj”, са чиме су се и други сагласили. “Њихови злочини против

Сатиричари француског листа “Шарли Ебдо” су своjим карикатурама, поред исмевања Мухамеда и Исуса, оцрнили и Србиjу и српске снаге на Косову и Метохиjи током НАТО бомбардовања Србиjе 1999. Међу броjним насловницама француског сатиричног часописа, налазе се и оне у коjем су српска воjска и милициjа на Косову представљене као злочиначке хорде коjе силиjу и убиjаjу невине цивиле. Нема довољно жена у Приштини Тако српски воjници на “Пролеће у Приштини” остављаjу иза себе лешеве силованих жена и жале се како недостаjе жена у граду. Албанци на jедноj од насловница беже у тракторима, а ироничан коментар jе “На Косову све иде како треба”. На Косову све иде како треба Наjморбидниjа од свих

Пре тачно петнеаст година на данашњи дан командант 204. ловачко авиjациjског пука Миленко Павловић извукао jе млађег колегу пилота из авиона и полетео ка НАТО авионима коjи су бомбардовали Ваљево. Летео jе право у смрт желећи да прекине бесмислено жртвовање своjих колега коjи су у полуисправним авионима били немоћни да се суспротставе броjниjем и технички надмоћниjем неприjатељу. Рат jе пуковника Миленка Павловића затекао на месту команданта 204. ловачко авиjациjског пука. Тада се само 14 авиона МиГ 29 могло супротставити НАТО авиjациjи са 600 наjсавремениjих летилица. Са упола мањим дометом радара и три пута мањим дометом ракета наши пилоти били су немоћни. Ипак, сви су беспоговорно извршавали задатке. Првог дана бомбардовања

Двадесети дан крваве НАТО агресиjе на СРЈ започео jе стравичним ваздушним нападом  НАТО авиациjе на међународни путнички воз на прузи Београд-Солун у Грделичкоj клисури, 15 километара од Лесковца.   Воз се том приликом налазио на железничком мосту на Јужноj Морави, а погођен jе са два проjектила НАТО алиjансе. Трећи и четврти вагон су потпуно уништени, док су локомотива и први вагон у већоj мери поприлично оштећени. Тачан броj рањених и погинулих до данас ниjе са сигурношћу утврђен. Током истраге пронађено jе девет лешева и jош четири дела људског тела, а многи се воде као нестали. По неким незваничним информациjама наjвише цивила током читаве НАТО агресиjе на СРЈ погинуло jе управо

Обраћам вам се као Новосађанин Новосађанима. Тражим да се 3. маjа сетите страдања наше и ваше куће. На таj дан пре 15 година, зграда Радио-телевизиjе Нови Сад, данас Радио-телевизиjе Воjводине, срушена jе у бомбардовању. Немоjте поновити мук од 24. марта, када годишњица бомбардовања ниjе заслужила ни наслов у рубрици посвећеноj годишњицама. Сопственом страдању сте посветили свега неколико секунди програма, ниjе урађен ниjедан специjал, ниjедна екипа ниjе известила са рушевина некадашњег радног места. У врхунцу цинизма, РТВ jе у ударном термину потпуно прећутала бомбардовање Новог Сада, али jе говорила о бомбардовању Сараjева.     Можда jе тренутна уређивачка политика РТВ слична политици Жена у црном, коjе ових дана ћуте о српским

Сећање на дане од коjих jе прошло 15 година а коjи су и даље тако живи у памћењу многих. Мало jе тренутака коjе време на замагли или потпуно избрише из сећања. Ипак, потпуно jасно се сећам вечери од коjе се данас навршава тачно 15 година. Негде са првим мраком, Бранко и jа смо са торбама на рамену стаjали у дворишту испред моjе куће. Упорно смо убеђивали моjу маjку да нас пусти на тренинг. Три дана касниjе требло jе да почне завршни турнир првенства СР Југославиjе у кошарци за кадете. Моjи приjатељи и jа смо живели за таj дан. Сви наши снови, дечачка маштања, године тренинга, срећа коjу су доносле победе,

Прошло jе четрнаест година од хероjске смрти Зорана Радосављевића. Смрт у неравноправном сукобу са вишеструко надмоћниjим НАТО ловцима га jе учинила хероjем, али та државна почаст га jе неоправдано мимоишла.  Витезови, хероjи. Синови неба. Творци историjе. Јунаци… Тако су, током и неко време после НАТО агресиjе на СРЈ, власти хвалиле и славиле пилоте нашег Ратног ваздухопловства. А онда су временом, тихо, њихове подвиге и жртве – скраjнули. Преживели ратници у борби са вишеструко надмоћним неприjатељем, постали су “незгодни сведоци” и сметња нашим новим курсевима. Пензионисани су, у наjвећоj снази и врхунском искуству коjих се не би одрекла ниjедна држава коjа држи до своjе одбране. А мртви… Они су заборављени, а

Аутор: БРАНИМИР НЕШИЋ Прошло је једанаест година од НАТО-бомбардовања Србије. Хиљаде мртвих и рањених, на десетине хиљада порушених зграда, домова, фабрика, мостова… Непопуларна тема за садашњи режим у Србији, који се из петних сила труди да нам западне „савезнике“ прикаже као пријатеље који су нас касапили зато што смо ми заиста били лоши, а они, као вајни цивилизатори и демократе, били су ту да нам укажу на странпутицу којом смо кренули покушавајући да одбранимо своје. Баш као у Балканском шпијуну: „Хајде, лепо признај да си крив, па ће ти Ђура опростити што те је тукао…“ Чак и шиптарска продаја српских бубрега и срца није довољно заступљена на телевизији. Плаше се