Dolazak dobrovoljaca u štab Odbrane Beograda dočekan je sa iznenađenjem jer je komanda bila obaveštena da je ceo odred izginuo na Dunavskom keju Sremski dobrovoljački odred posle ponoći 7. oktobra 1915. godine prihvatio je borbu sa neprijateljskim trupama. U napadu na Dunavskom keju „na nož”, od kule Nebojša do kafane „Šaran”, teško je ranjen komandant odreda Ignjat Kirhner, a jedinica je doživela teške gubitke od mitraljeske i topovske vatre. Samo od eksplozije teške granate u Banatskoj ulici br. 40 poginulo je 40 dobrovoljaca. Tokom 7. oktobra Sremski dobrovoljački odred tukao se protiv austrijskih i nemačkih trupa na beogradskim ulicama i imao je, od 360 ljudi, 223 izbačenih iz stroja. A

Od Dobrovoljačkog odreda, posle borbi 1915. i povlačenja u odstupnici srpske vojske, januara 1916. ostalo je svega 500 ljudi sposobnih za borbu Severno od Bukove glave, na Gadžinoj poljani, Drugi dobrovoljački bataljon, ojačan jednom četom Prvog dobrovoljačkog bataljona, vodio je borbu prsa u prsa sa bugarskim jedinicama, tako da su rovovi dva puta prelazili iz ruke u ruku. ,,Od 218 ljudi 1. čete Drugog bataljona za tri četvrti sata ne osta do 56, 3. četa se prepolovi, od 60 Hercegovaca iz Amerike osta 6-7 ljudi. Istovremeno, krvio se Prvi i Treći dalje u levo. Pored svih gubitaka, pored zime, pored rastegnuta fronta i nadmoći neprijatelja dobrovoljci držahu položaje tvrdoglavo. Ali

U noći između 13. i 14. oktobra 1915. godine Bugarska je napala Srbiju na celoj liniji fronta, a dobrovoljci su zauzeli strateške položaje Milan Micić je istoričar i književnik. Autor je dvadeset dve knjige iz istoriografije, istorijske esejistike, dokumentarne i kratke proze i poezije. Bavi se temama vezanim za istoriju kolonizacije Vojvodine u 20. veku i srpskim dobrovoljačkim pokretom u Prvom svetskom ratu. Od ostataka Jadarskog četničkog odreda i prispelih Srba, austrougarskih državljana iz SAD, prebeglica iz Austrougarske i ratnih zarobljenika Srba, januara 1915. godine, u Kragujevcu, osnovan je Prvi dobrovoljački bataljon, pod komandom majora Vojina Popovića Vojvode Vuka, jačine od oko 1.000 ljudi. Brzo posle formiranja 1. dobrovoljačkog bataljona

Holandske bolničarke bile su prve žene koje je za požrtvovanost i hrabrost prestolonaslednik Aleksandar odlikovao ordenom. Dr Arčibald Rajs i dr Arijus van Tinhoven, a nešto kasnije i publicisti M. J. Bruse i Henri Habert, susreli su se sa posledicama kojih su se u Srbiji pribojavali čim su čuli za vest o atentatu. Evo šta Bruse kaže u svom predgovoru Van Tinhovenovom dnevniku: „Od svih naroda Evrope srpski narod je najstrašnije propatio. Od četiri i no miliona stanovnika milion je ubijeno ili umrlo od gladi i bede, skoro celokupno muško stanovništvo Srbije odvedeno je na prinudni rad u nemačke i austrijske fabrike i poljoprivredna gazdinstva. I tim nesrećnicima je potrebna

  Vršena je najžešća propaganda širenjem lažnih glasina, kao što je bila ona o navodnom ubistvu nemačkog ministra u Beogradu. Kod Milana Kašanina, tada austrijskog podanika, a kasnije jugoslovenskog pisca i istoričara umetnosti, možemo pročitati kakvu je ulogu mobilizacija odigrala u jednom studentskom životu. U pomanu „Priviđenja” glavni lik – Kašaninov alter ego – razmišlja o svojoj prvoj velikoj ljubavi, holandskoj studentkinji koju je upoznao tokom studija u Lejdenu. Kao zreo čovek, on vodi dnevnik na holandskom kako bi pred svojom porodicom – ženom i detetom – mogao da sačuva svoje tajne. „Sve njegove namisli, međutim, poremetila je pogibija habzburškog nadvojvode Franca Ferdinanda u Sarajevu na Vidovdan 1914. Kao i

Kristofer Klark ultimatum iz 1914. naziva„znatno blažim” od uslova postavljenih u Rambujeu. U Rambujeu se unapred znalo na šta se ciljalo. U listu „Hazet van Antverpen” od 11. jula 1914. piše: „Od srpske vlade neće se tražiti ništa što bi povredilo nacionalna osećanja ili štetilo suštinskim interesima nacije. Ali će joj se svakako ukazati na to da u toj zemlji žive pacovi koji šire zatrovane klice. Ukoliko Srbija izjavi kako je spremna da se obračuna s tim glodarima, ukoliko se složi sa uništenjem tih legala gusenica, pokazaće na taj način svoju želju za pravdom i dokazaće svoju nameru da zauzme besprekoran stav spram svojih suseda.” Ovaj citat dočarava omiljenu metaforiku

Po rečima Lika de Vosa, profesora na Univerzitetu u Levenu, postojao je plan da se atentat na Franju Ferdinanda izvrši još 1913. u Blankenberheu. Jedan drugi primer je Marinus van der Lube, koji je svoj otpor prema nadolazećem nacizmu platio glavom. Godine 1931. krenuo je pešice kroz Jugoslaviju u pretpostavci da će tako stići sve do Kine. Kakav lik! Nije tada imao pojma da će završiti na stepenicama Rajhstaga kao njegov navodni palitelj. Možda je i on bio jedan od brojnih mesečara koji nisu ispravno sagledavali razmere. Ne mogu da se ne setim i revolucionarnih šezdesetih kada su se provosi nagutali silnog suzavca zarad boljeg društva. Prirodno je očekivati, dakle,

Slovenci često zaboravljaju da za svoju nezavisnost dobrim delom treba da zahvale Srbima, jugoslovenstvu, pa i Gavrilu Principu Bečka glumica Tila Dirije nastanila se u Zagrebu i tamo je tokom Drugog svetskog rata spasavala srpsku decu iz ustaških logora nalazeći im usvojitelje, odnosno zamenu za njihove poubijane roditelje. Putujući, dakle, Evropom, čovek otkriva razne unakrsne veze i shvata da je svet zapravo jedno veliko klupko nerazmrsivih priča. Ako to važi za svet, onda svakako u još većoj meri važi za Balkan. Uzmimo šizofrenu pograničnu luku Trst, duhom srednjoevropski ali geografski gledano italijanski. Pritom, verovatno ni Tršćani poput Bečlija ne vole da čuju da su predvorje Balkana. S porodicom sam nedaleko

Glumica Tila Dirije opisala je masovno nacionalističko pevanje po berlinskim kafanama: Jelo se hladi, pivo se mlači, nema veze – rat je Nije rat odmah izbio, ali jeste podsticana euforija. I to sa mnogo pleh muzike. Ne treba prejudicirati pitanje krivice, ali najveće veselje je izgleda, ipak, vladalo u Berlinu. Barem ako je verovati rečima nemačke glumice Tile Dirije koja je opisala masovno nacionalističko pevanje po berlinskim kafanama: „Jelo se hladi, pivo se mlači, nema veze – rat je!” Više o tome može se pročitati u knjizi „Stoleće mog oca” holandskog pisca Herta Maka. Srbi van Srbije su još pre izbijanja rata obrali bostan. Možda bismo o tome mogli da

Predsjednik Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske Rajko Kuzmanović otvorio je danas u Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci Srpske u Banjaluci izložbu fotografija „Nemojte nas zaboraviti“, koja je inspirisana obilježavanjem stotinu godina od početka Prvog svjetskog rata. Kuzmanović je rekao da izložbe, poput ove, govore o istoriji srpskog naroda i svjedoče o veličini ljubavi koju su ljudi nekada imali prema domovini. „Kamo sreće da se današnje generacije odnose prema domovini, prema Srbiji, sa ljubavlju i željom da žive i napreduju“, rekao je Kuzmanović. Autor izložbe Branislav Stanković rekao je da su na izložbi predstavljene fotografije koje je Risto Marjanović, zvanični foto-reporter Vrhovne komande srpske vojske napravio u Prvom svjetskom ratu, te

  Principovo delo bilo je primer inata: pucao je u kolonijalni, kastinski princip društva koji mu je nametan kao normalan i usrećujući. Subota, 28. jun 2014, Vidovdan Sinoć je ovde, u „Zlatnoj moruni”, održano predstavljanje zbirke pripovedaka posvećenih Principu, a večeras se ovde završava turistička tura posvećena Prvom svetskom ratu. Zapravo je trebalo da ovde otpočne, a završi se u Sarajevu. Tamo se s obe strane etničke granice inače propisno obnavlja sećanje, svako na svoj način: u zapadnom delu se uz nostalgične zvuke valcera i carskih kvarteta Bečke filharmonije može uskočiti u ulogu Franje Ferdinanda; u istočnom delu se uz zvuke pravoslavne crkvene muzike može uskočiti u ulogu Gavrila Principa,

Savez potomaka ratnika Srbije 1912-1920. poziva vas na izložbu fotografija „Album sećanja na naše pretke iz Prvog svetskog rata“ Izložba fotografija projekta „Album sećanja na naše pretke iz Prvog svetskog rata“ prikazije fotografije, ratne dnevnike, vojnička pisma, dopisne karte, spomenice i ostalu istoriografsku građu učesnika Prvog svetskog rata. To su jedinstvena svedočanstva o ratnim avanturama i stradanjima srpskog vojnika u ratnim godinama, potisnutog sa stranica svetske istorije. Izložba „Album sećanja na naše pretke iz Prvog svetskog rata“ rezultat je napora da se danas, sto godina kasnije, oda dužna počast tom malom čoveku iz Velikog rata za civilizaciju, i da se njegovo veliko žrtvovanje za pravdu, istinu, slobodu i čovečanstvo ne

  Flamanske novine koriste atentat za međusobno ideološko vređanje i prepucavanje, koristeći se pritom zaprepašćujuće prostim jezikom To što holandski časopis „Tukomst” sredinom 1917. godine nemačkog cara još naziva „miroljubivim” zaista zvuči komično, ali znamo da su taj holandski nedeljnik finansirali Nemci kako bi širili svoju propagandu. Flamanske novine, pak, smesta koriste atentat za međusobno ideološko vređanje i prepucavanje, koristeći se pritom zaprepašćujuće prostim jezikom. Katolički list „Handelsblad” prvi počinje 30. juna 1914, dva dana posle atentata: „Iz liberalne štampe poslat je signal u čitav svet; pročitajte neke liberalne novine, u našoj zemlji, u Holandiji, Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj ili Italiji, jedina zamerka koja se upućuje postradalom nadvojvodi jeste njegov katolicizam.

Projekat „Izučavanjem istorije do pomirenja“ Narodne i univerzitetske biblioteke Republike Srpske predstavljen je danas u Muzeju grada Zenice. Tom prilikom promovisane su publikacije „Sarajevski atentat“ Vojislava Bogićevića, drugo izdanje, „Sarajevo 1914“ Vladimira Dedijera, reprint izdanje iz 1978. godine i publikacija nastala u okviru izložbe „Odjeci: evropska štampa o Sarajevskom atentatu i Julskoj krizi“, kao i dokumentarni film „Sarajevo 1914“, saopšteno je iz Narodne i univerzitetske biblioteke Republike Srpske. U saopštenju se dodaje da su o projektu, publikacijama i izložbi govorili Željko Vujadinović, Slobodan Šoja i menadžer projekta Ljilja Petrović Zečić, te da je moderator programa bio Slobodan Nagradić. Projekat „Izučavanjem istorije do pomirenja“ pripremila je Narodna i univerzitetska biblioteka Republike

  Flamance i slovenske podanike Austrougarske povezivao je osećaj stida zbog socijalne i kulturne izopštenosti. Eksplozivni potencijal vidi se i kod mladih frustriranih imigranata u Belgiji, koji nemaju mnogo izgleda na zaposlenje niti boljitak. Takve okolnosti i stvaraju Principe. Kada se desi neko ubistvo iz rasističkih pobuda, kao što je to bio slučaj sa ubistvom jednog Marokanca u antverpenskom predgrađu Borherhaut (2002), onda se uvek nađe neko kao što je Abu Džadža, osnivač Arapsko – evropske lige, koji koristi situaciju da podstiče na masovne demonstracije. A onda, pak, sledi protivosveta, kao što je ubistvo koje je Belgijanac . Hans van Temse izvršio2006. nad nedužnom bebisiterkom crne puti. Haši nemački susedi,