Ubistvo vladara Jugoslavije Aleksandra Prvog Karađorđevića u Marselju i dalje je misterija. Odgovor su pokušali da daju mnogi istoričari, ali niko se do sada nije detaljnije bavio neposrednim načinom izvršenja ubistva, odnosno propustima u obezbeđenju kralja Aleksandra Ujedinitelja. Milan Bogojević, bivši pripadnik Kobri, bataljona vojne policije specijalne namene, i nekadašnji telohranitelj porodice Karađorđević u Beogradu u svojoj knjizi „Atentat 1934“ godine sagledao je sve aspekte ovog tragičnog događaja. – Imamo jasniju sliku šta je to krenulo po zlu. Marselj je bio najnebezbedniji grad u koji je mogao da ode kralj. Kada sam malo bolje proučio celi događaj, na osnovu snimaka, podataka iz arhiva, knjiga, pa i novinskih članaka, na mene

Moj otac ratovao je sedam godina, a ja četiri. Mobilisan sam, kao poslednja odbrana regruta 1915. godine. Šesnaeste otac mi davao zadušnice: mislio da sam umro u Albaniji – tako mu rekli. A ja sam za to saznao u Solunu u jednoj francuskoj bolnici, gde sam nosio mleko i lekove: nisu mene tako mladog hteli odmah da puste na front. Tu sretnem neke moje seljake iz Pečenoga i kažu mi da mi je otac pustio bradu i da mi je davao sve redom za dušu. Otac mi je bio još pre rata u 11. puku, pa sam mislio da je još tamo. Pišem mu jednom, drugi put, treći put –

Dan oslobođenja Prokuplja u Prvom svetskom ratu obeležen je danas u centru grada polaganjem venaca na spomen obeležje oslobodiocima Dan oslobođenja Prokuplja u Prvom svetskom ratu obeležen je danas u centru grada polaganjem venaca na spomen obeležje oslobodiocima. Vence su položili delegacija francuskog grada Epon, predsednik opštine Prokuplje Aleksandar Simonović i predsednik Saveza udruženja Srba u Francuskoj Romeo Milošević. Posle polaganja venaca, gostima iz Francuske prikazano je idejno rešenje budućeg spomen-parka u Prokuplju u kome će biti spomenik Gvozdenom puku srpske vojske „Knjaz Mihajlo“ i spomen reljef sa likom komandanta francuske vojske koji je oslobodio Prokuplje, generala Šarla Tranijea. Prokupački gimnazijalci i hor pod rukovodstvom profesora muzike Tanje Cvetanović pripremili

Da Stojan Stamenković u mladosti nije izučio za terziju, ko zna da li bi preživeo četiri logoraške godine Da frulaš Radovan iz sela Mačkatice kod Surdulice nije svirao frulu na Kočićevim danima, 23. septembra, u Doljevcu kraj Niša, ne bismo čuli ni priču o Stojanu Stamenkoviću. Privukao nas je Mocartovom „Malom noćnom muzikom” i Bokerinijevim „Menuetom” koje je vrsno izvodio na instrumentu „kao stvorenim za narodna kola”. A kad je još rekao da je čest hodočasnik mesta iz Velikog rata (upravo se spremao u Dobrudžu gde su grobovi i spomenici boraca Prvog srpskog dobrovoljačkog puka), priča je mogla da otpočne. – Pradeda Jovan je učesnik oba balkanska rata, ranjen je

Na nadgrobnom belegu Mihaila Žunića u Čačku piše: „Pobedio četiri carevine, tursku, bugarsku, austrijsku i nemačku, nosilac Albanske spomenice” U bugarskim rovovima voda beše skoro do kolena a s neba je pristizala stalno nova susnežica, pa je teško razaznati da li sviće ili se smrkava. Ali, ni novembar 1915. na Vlasini, preteći i nemilostiv, nije slomio seljake sa Ovčara, predvođene rezervnim kapetanom Radomirom Cvijovićem, učiteljem iz Dučalovića na vrhu planine. Baš su osokolili: njihova četa je na granici minule noći i novog dana ispunila zadatak iako je, kad su ga dobili, izgledalo da im jedino čudo može pomoći. Razbila je bugarski puk. Ko od neprijatelja nije pao ničice, jeste u

Dan herojske odbrane Beograda 1915. godine obeležen je odavanjem počasti srpskim vojnicima koji su u Prvom svetskom ratu branili prestonicu od znatno moćnijeg neprijatelja. Na Spomen-kosturnicu braniocima Beograda 1915. godine na Novom groblju venac je položio Andreja Mladenović, zamenik gradonačelnika. – Večna slava i hvala braniocima Beograda koji su pre 101 godinu branili Beograd do poslednjeg. Ono što im je major Dragutin Gavrilović tada poručio ostalo je večno zapisano kao simbol borbe srpskog naroda i srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Odavanjem pošte i sećanjem na heroje koji su branili naš grad podsećamo potomke da ne zaborave herojski čin i veliko stradanje svih onih koji su dali život za slobodu

Da je blagoslovena svaka vaša radnja. Nad Srbima, ortodoksima, sve što sveti ratnici Beča učine nije, nit može zločinom biti – govorili su kapelani crno-žutim soldatima OSVIĆE 12. avgust 1914. godine. Iza udaljenih vrhova pod jutarnjom, treperavom izmaglicom nevisoke, plavičaste planine, iza Cera već izranja krvavo-rumeni kotur sunca. Sunčeva svetlost istoga trena osvetli i vodotok i, evo, prosvetljavajuće seni svanuća, sa leve strane Drine, obasjavaju bivak vojni. Uznemireni konji ržu. Komordžije ih smiruju. Budni su i vojnici koji su svu noć san prizivali, pokušavali zaspati u zgradama ili pod šatorima, u štalama ili kolibama, pa i u na brzinu podignutim skloništima, na zemlji i granju, pod punom ratnom opremom. Soldat

U Njegoševom parku u Podgorici, na levoj obali Morače, nedaleko od poznatog Blažovog mosta, opelom koje su služili sveštenici Mitropolije crnogorsko-primorske i prigodnom svečanošću kojoj je prisustvovao veliki broj građana, juče je odata pošta Ljubu Jevtiću, Srbinu iz Srebrenice, kojeg su pre tačno 100 godina, 16. septembra 1916, tu streljali austrougarski okupatori. skromno spomen-obeležje koje su mu posle Prvog svetskog rata s poštovanjem tu podigli zahvalni građani Podgorice. Spomenik je tu čamio u korovu i zub vremena je činio svoje sve do pre pet godina kada je istoričar Vukić Ilinčić jednim kratkim tekstom podsetio na ovog zaboravljenog heroja i podstakao akciju da se njegov spomenik obnovi i uredi. Na skromnom

Kosta Rakić (94), koji je predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću predao ordenje Petra Bojovića, za „Novosti“: Morao sam da ih spasem od komunista Jaka veza i prijateljstvo sa porodicom vojvode Petra Bojovića, počela je pre gotovo devet decenija. Veliki teret i dug prema najmlađem srpskom vojvodi skinut mi je sa duše, kada sam konačno ispunio amanet dat njihovoj porodici i predao srpskom narodu vojvodino odličje, koje sam čuvao 56 godina. Ovako za „Novosti“ počinje priču Beograđanin Kosta Rakić (94), pravnik i novinar, koji je pre nekoliko dana ordenje vojvode Bojovića predao predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću. – Procenio sam da je sada trenutak da ispunim zavet porodice Bojović, da znamenje zaštitim pre

Da li ste čuli za Prvu srpsku dobrovoljačku diviziju i njenu herojsku borbu protiv udruženih Nemaca i Bugara pod komandom Fon Makenzena? Da li je 100 godina kasnije proćerdano sve za šta su dali živote, a ništa nisu tražili zauzvrat? Odmah po izbijanju Prvog svetskog rata 1914. godine, u Srbiji se spontano pokrenuo dobrovoljački pokret, a Beograđani su bili prvi koji su dobrovoljno stupili u srpsku vojsku da bi se borili protiv austrougarskih snaga i njih su sledili i mnogi Srbi i Južni Sloveni koji su krenuli u oslobodilački rat protiv dvoglave imperije. Austrougarska je, međutim, mobilisala veliki broj Srba koji su živeli njenim tadašnjim provincijama Bosni i Hercegovini i Krajini i

Meštani planinskog sela Igrište, nedaleko od Kuršumlije, sakupili su 30.000 evra i podigli spomenik Drugom pešadijskom puku „Knjaz Mihajlo“, poznatijem kao Gvozdeni puk Meštani planinskog sela Igrište, nedaleko od Kuršumlije, sakupili su 30.000 evra i podigli spomenik Drugom pešadijskom puku „Knjaz Mihajlo“, poznatijem kao Gvozdeni puk, jednoj od najslavnijih srpskih vojnih jedinica svih vremena koja je u oslobodilačkim ratovima 1912-1918. imala izuzetno velike gubitke. U želji da sačuvaju od zaborava taj deo srpske istorije, inicijativu za podizanje spomenika pokrenulo je nekoliko najstarijih meštana tog sela, koji su prvo formirali Udruženje „Gvozdeni puk – Igrište“. S obzirom da oni retko dolaze u grad, samo nekoliko puta godišnje, na razne načine su

Dragi prijatelji i saradnici, Sa radošću vas pozivamo na otvaranje izložbe Album sećanja na naše pretke iz Prvog svetskog rata u Novom Sadu, koju organizujemo u saradnji sa Arhivom Vojvodine. Svečano otvaranje izložbe će biti 15. septembra 2016. godine u Arhivu Vojvodine sa početkom u 13 časova. Pridružite nam se u nameri da ponosno ispričamo veliku priču o našim precima!   Izvor: Slavnim precima Vezane vijesti: 102 godine od Cerske bitke Surdulica – klanica Kako je nastala srpska uniforma Hrabri srpski vojnici slomili dva carstva!

Priča o Dragiću Matiću koji je u rat otišao mlad, a kući su se vratili sablja i dva kraljevska ordena Dragić Matić je bio najveći junak iz osečanskog kraja u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje 1912–1918. Jedini je od pet Osečanaca koji su dobili Orden Karađorđeve zvezde a da se nije vratio živ iz rata. Unuk je Milića i sin Save zvanog Ćoso, zemljoradnika iz zaseoka Jovići u selu Osečina. Rođen je 1885. godine, a rastao je uz brata Radomira i sestru Radojku. Pored njih i roditelja u kući je živeo i njegov stric Bogić koji se nije ženio. U varošici Osečina učio je Osnovnu školu „Braća Nedić” koja nosi

Ministar za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja Srbije Aleksandar Vulin poručio je danas da je istorija Srbije istorija borbe za slobodu i da Srbija nikada neće dozvoliti da se njena istorija prekroji ili prilagodi dnevno-političkim potrebama bilo koga. On je kod Spomenika osmatračnice sa Kajmakčalana u Pionirskom parku u Beogradu, gdje je položio vijenac povodom 100 godina od Bitke na Kajmakčalanu, rekao novinarima da je sto godina malo da bi se zaboravili zločini kao što je malo da se zaborave pravi prijatelji. „Zahvaljujući junacima sa Kajmakčalana, onima koji su otvorili Kapiju slobode, koji su probili zidove i ograde koji su Srbiju držali u ropstvu, mi danas govorimo svoj jezik,

Setnu himnu srpskih ratnika bez zemlje „Tamo daleko“ pevali su od 1917. svi saveznički vojnici na solunskom frontu na svojim jezicima, ali sa obaveznim stihom „Živela Srbija“. Pesma malog naroda u Velikom ratu ostala je dugo popularna u Evropi i posle Drugog svetskog rata zahvaljujući francuskom maestru Žoržu Marinkoviču, koji je nastupao i pod pseudonim Žorž Mariel. Njemu su 1922. u Parizu priznata autorska prava na pesmu „Tamo daleko“. Katalog Francuske nacionalne biblioteke u Parizu u šturoj biografiji otkriva: „Autor je interpretator i kompozitor, instrumentalista i profesor citre, srpskog porekla, u Francuskoj od 1920. godine, državljanstvo Francuske, rođen 18.., umro 1977. godine“. Žorž Marinkovič bio je u stvari Đorđe Marinković