Убиство владара Југославије Александра Првог Карађорђевића у Марсељу и даље је мистерија. Одговор су покушали да дају многи историчари, али нико се до сада није детаљније бавио непосредним начином извршења убиства, односно пропустима у обезбеђењу краља Александра Ујединитеља. Милан Богојевић, бивши припадник Кобри, батаљона војне полиције специјалне намене, и некадашњи телохранитељ породице Карађорђевић у Београду у својој књизи „Атентат 1934“ године сагледао је све аспекте овог трагичног догађаја. – Имамо јаснију слику шта је то кренуло по злу. Марсељ је био најнебезбеднији град у који је могао да оде краљ. Када сам мало боље проучио цели догађај, на основу снимака, података из архива, књига, па и новинских чланака, на мене

Мој отац ратовао је седам година, а ја четири. Мобилисан сам, као последња одбрана регрута 1915. године. Шеснаесте отац ми давао задушнице: мислио да сам умро у Албанији – тако му рекли. А ја сам за то сазнао у Солуну у једној француској болници, где сам носио млеко и лекове: нису мене тако младог хтели одмах да пусте на фронт. Ту сретнем неке моје сељаке из Печенога и кажу ми да ми је отац пустио браду и да ми је давао све редом за душу. Отац ми је био још пре рата у 11. пуку, па сам мислио да је још тамо. Пишем му једном, други пут, трећи пут –

Дан ослобођења Прокупља у Првом светском рату обележен је данас у центру града полагањем венаца на спомен обележје ослободиоцима Дан ослобођења Прокупља у Првом светском рату обележен је данас у центру града полагањем венаца на спомен обележје ослободиоцима. Венце су положили делегација француског града Епон, председник општине Прокупље Александар Симоновић и председник Савеза удружења Срба у Француској Ромео Милошевић. После полагања венаца, гостима из Француске приказано је идејно решење будућег спомен-парка у Прокупљу у коме ће бити споменик Гвозденом пуку српске војске „Књаз Михајло“ и спомен рељеф са ликом команданта француске војске који је ослободио Прокупље, генерала Шарла Транијеа. Прокупачки гимназијалци и хор под руководством професора музике Тање Цветановић припремили

Да Стојан Стаменковић у младости није изучио за терзију, ко зна да ли би преживео четири логорашке године Да фрулаш Радован из села Мачкатице код Сурдулице није свирао фрулу на Кочићевим данима, 23. септембра, у Дољевцу крај Ниша, не бисмо чули ни причу о Стојану Стаменковићу. Привукао нас је Моцартовом „Малом ноћном музиком” и Бокеринијевим „Менуетом” које је врсно изводио на инструменту „као створеним за народна кола”. А кад је још рекао да је чест ходочасник места из Великог рата (управо се спремао у Добруџу где су гробови и споменици бораца Првог српског добровољачког пука), прича је могла да отпочне. – Прадеда Јован је учесник оба балканска рата, рањен је

На надгробном белегу Михаила Жунића у Чачку пише: „Победио четири царевине, турску, бугарску, аустријску и немачку, носилац Албанске споменице” У бугарским рововима вода беше скоро до колена а с неба је пристизала стално нова суснежица, па је тешко разазнати да ли свиће или се смркава. Али, ни новембар 1915. на Власини, претећи и немилостив, није сломио сељаке са Овчара, предвођене резервним капетаном Радомиром Цвијовићем, учитељем из Дучаловића на врху планине. Баш су осоколили: њихова чета је на граници минуле ноћи и новог дана испунила задатак иако је, кад су га добили, изгледало да им једино чудо може помоћи. Разбила је бугарски пук. Ко од непријатеља није пао ничице, јесте у

Дан херојске одбране Београда 1915. године обележен је одавањем почасти српским војницима који су у Првом светском рату бранили престоницу од знатно моћнијег непријатеља. Нa Спoмeн-кoстурницу брaниoцимa Бeoгрaдa 1915. године нa Нoвoм грoбљу венац је положио Aндрeja Mлaдeнoвић, зaмeник грaдoнaчeлникa. – Вeчнa слaвa и хвaлa браниоцима Београда који су пре 101 годину бранили Београд до последњег. Оно што им је мајор Драгутин Гавриловић тада поручио остало је вечно записано као симбол борбе српског народа и српске војске у Првoм свeтскoм рaту. Одавањем поште и сећањем на хероје који су бранили наш град подсећамо потомке да не забораве херојски чин и велико страдање свих оних који су дали живот за слободу

Да jе благословена свака ваша радња. Над Србима, ортодоксима, све што свети ратници Беча учине ниjе, нит може злочином бити – говорили су капелани црно-жутим солдатима ОСВИЋЕ 12. август 1914. године. Иза удаљених врхова под jутарњом, треперавом измаглицом невисоке, плавичасте планине, иза Цера већ израња крваво-румени котур сунца. Сунчева светлост истога трена осветли и водоток и, ево, просветљаваjуће сени сванућа, са леве стране Дрине, обасjаваjу бивак воjни. Узнемирени коњи ржу. Коморџиjе их смируjу. Будни су и воjници коjи су сву ноћ сан призивали, покушавали заспати у зградама или под шаторима, у шталама или колибама, па и у на брзину подигнутим склоништима, на земљи и грању, под пуном ратном опремом. Солдат

У Његошевом парку у Подгорици, на левој обали Мораче, недалеко од познатог Блажовог моста, опелом које су служили свештеници Митрополије црногорско-приморске и пригодном свечаношћу којој је присуствовао велики број грађана, јуче је одата пошта Љубу Јевтићу, Србину из Сребренице, којег су пре тачно 100 година, 16. септембра 1916, ту стрељали аустроугарски окупатори. скромно спомен-обележје које су му после Првог светског рата с поштовањем ту подигли захвални грађани Подгорице. Споменик је ту чамио у корову и зуб времена је чинио своје све до пре пет година када је историчар Вукић Илинчић једним кратким текстом подсетио на овог заборављеног хероја и подстакао акцију да се његов споменик обнови и уреди. На скромном

Коста Ракић (94), који је председнику Србије Томиславу Николићу предао ордење Петра Бојовића, за „Новости“: Морао сам да их спасем од комуниста Јака веза и пријатељство са породицом војводе Петра Бојовића, почела је пре готово девет деценија. Велики терет и дуг према најмлађем српском војводи скинут ми је са душе, када сам коначно испунио аманет дат њиховој породици и предао српском народу војводино одличје, које сам чувао 56 година. Овако за „Новости“ почиње причу Београђанин Коста Ракић (94), правник и новинар, који је пре неколико дана ордење војводе Бојовића предао председнику Србије Томиславу Николићу. – Проценио сам да је сада тренутак да испуним завет породице Бојовић, да знамење заштитим пре

Да ли сте чули за Прву српску добровољачку дивизију и њену херојску борбу против удружених Немаца и Бугара под командом Фон Макензена? Да ли је 100 година касније проћердано све за шта су дали животе, а ништа нису тражили заузврат? Одмах по избијању Првог светског рата 1914. године, у Србији се спонтано покренуо добровољачки покрет, а Београђани су били први који су добровољно ступили у српску војску да би се борили против аустроугарских снага и њих су следили и многи Срби и Јужни Словени који су кренули у ослободилачки рат против двоглаве империје. Аустроугарска је, међутим, мобилисала велики број Срба који су живели њеним тадашњим провинцијама Босни и Херцеговини и Крајини и

Мештани планинског села Игриште, недалеко од Куршумлије, сакупили су 30.000 евра и подигли споменик Другом пешадијском пуку „Књаз Михајло“, познатијем као Гвоздени пук Мештани планинског села Игриште, недалеко од Куршумлије, сакупили су 30.000 евра и подигли споменик Другом пешадијском пуку „Књаз Михајло“, познатијем као Гвоздени пук, једној од најславнијих српских војних јединица свих времена која је у ослободилачким ратовима 1912-1918. имала изузетно велике губитке. У жељи да сачувају од заборава тај део српске историје, иницијативу за подизање споменика покренуло је неколико најстаријих мештана тог села, који су прво формирали Удружење „Гвоздени пук – Игриште“. С обзиром да они ретко долазе у град, само неколико пута годишње, на разне начине су

Драги пријатељи и сарадници, Са радошћу вас позивамо на отварање изложбе Албум сећања на наше претке из Првог светског рата у Новом Саду, коју организујемо у сарадњи са Архивом Војводине. Свечано отварање изложбе ће бити 15. септембра 2016. године у Архиву Војводине са почетком у 13 часова. Придружите нам се у намери да поносно испричамо велику причу о нашим прецима!   Извор: Славним прецима Везане вијести: 102 године од Церске битке Сурдулица – кланица Како је настала српска униформа Храбри српски војници сломили два царства!

Прича о Драгићу Матићу који је у рат отишао млад, а кући су се вратили сабља и два краљевска ордена Драгић Матић је био највећи јунак из осечанског краја у ратовима за ослобођење и уједињење 1912–1918. Једини је од пет Осечанаца који су добили Орден Карађорђеве звезде а да се није вратио жив из рата. Унук је Милића и син Саве званог Ћосо, земљорадника из засеока Јовићи у селу Осечина. Рођен је 1885. године, а растао је уз брата Радомира и сестру Радојку. Поред њих и родитеља у кући је живео и његов стриц Богић који се није женио. У варошици Осечина учио је Основну школу „Браћа Недић” која носи

Министар за рад, запошљавање, социјална и борачка питања Србије Александар Вулин поручио је данас да је историја Србије историја борбе за слободу и да Србија никада неће дозволити да се њена историја прекроји или прилагоди дневно-политичким потребама било кога. Он је код Споменика осматрачнице са Кајмакчалана у Пионирском парку у Београду, гдје је положио вијенац поводом 100 година од Битке на Кајмакчалану, рекао новинарима да је сто година мало да би се заборавили злочини као што је мало да се забораве прави пријатељи. „Захваљујући јунацима са Кајмакчалана, онима који су отворили Капију слободе, који су пробили зидове и ограде који су Србију држали у ропству, ми данас говоримо свој језик,

Сетну химну српских ратника без земље „Тамо далеко“ певали су од 1917. сви савезнички војници на солунском фронту на својим језицима, али са обавезним стихом „Живела Србија“. Песма малог народа у Великом рату остала је дуго популарна у Европи и после Другог светског рата захваљујући француском маестру Жоржу Маринковичу, који је наступао и под псеудоним Жорж Мариел. Њему су 1922. у Паризу призната ауторска права на песму „Тамо далеко“. Каталог Француске националне библиотеке у Паризу у штурој биографији открива: „Аутор је интерпретатор и композитор, инструменталиста и професор цитре, српског порекла, у Француској од 1920. године, држављанство Француске, рођен 18.., умро 1977. године“. Жорж Маринкович био је у ствари Ђорђе Маринковић