Западно крајишке општине Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Отаџбински рат » Западно крајишке општине

Обиљежене 33 године од страдања бораца и цивила на Сувој Међи

16. јануар 2026.

На локалитету Сува Међа код Новог Града, 12. јануара је обиљежена 33. годишњица страдања троје цивила и 56 бораца Четвртог батаљона Новоградске бригаде Војске Републике Српске. На дан 11. јануара 1993. Бањане су напали припадници такозване Армије БиХ из Цазинске крајине. Након напада, Новоградска бригада консолидовала је редове и током Одбрамбено-отаџбинског рата учествовала у одбрани Републике Српске. Предсједник Борачке организације Нови Град Маринко Гачић рекао је да је Новоградска бригада највећи губитак претрпјела на данашњи дан 1993. године у нападу Петог корпуса такозване Армије БиХ. Према његовим ријечима, овај датум и страдање српских бораца треба да буду сачувани од заборава. Предсједник Скупштине Борачке организације Нови Град Милорад Агбаба подсјетио је

Одавно нема Ћопића, па ни највећег дијела његовог опјеваног Подгрмеча, али он је трајно остао запамћен у Ћопићевом дјелу, а то значи вјечно.

17. октобар 2025.

Поздравни говор проф. др Мирјане Стојисављевић на овогодишњим „Ћопићевим стазама дјетињства“ одржаним у Хашанима 12. октобра 2025. године. Поштоване даме и господо, ћопићевци и ћопићевке, начелниче Општине Крупа на Уни, господине Гојко Кличковићу, замјениче начелника, господине Мирославе Радаковићу, драги пјесници, учесници поетског часа у част нашега Бранка Ћопића, поштовани добитниче овогодишње награде „Благодарје“, представниче новоосноване Библиотеке „Бранко Ћопић“ из Велике Попине, Ђорђе Стојисављевићу, драги ђаци и наставници основних школа које носе име великог писца, и изнад свега, драги добитници награда за литерарни рад са темом Јежеве кућице; Потом, драги гости наших суорганизатора, Општине Крупа на Уни, на концу, и поштовани мајстори који сте градили ово лијепо здање, наше

Марко Јанковић: Одбрана западно крајишких општина септембра 1995. године

17. септембар 2024.

Након егзодуса српског становништва из Републике Српске Краjине, хрватско бошњачка коалициjа потпомогнута НАТО авиjациjом мjесеца септембра отпочела jе опсежну кампању осваjања териториjа Републике Српске. Амерички изасланик за Балкан Ричард Холбрук у своjим мемоарима „Завршити рат“ пише да jе наговарао Туђмана и Изетбеговића да jош енергичниjе крену у обрачун са Србима. Након успjешно проведене операциjе „Маестрал“ у Западноj Босни, хрватски воjни и државни врх одлучио jе да изврши форсирање риjека Уне и Саве и тако развуче Воjску Републике Српске што jе више могуће. Зелено свjетло за извођење операциjе „Уна 95“ дао jе сам предсjедник Фрањо Туђман. Операциjа „Уна 95“ jе у хрватским документима шифрована и као операциjа „Дрина 95“, по чему

Мирослав Максимовић: Јаме бола никад нису закопане

6. септембар 2024.

Мање познати усташки масакр из августа 1941. у западној Босни, када је сеоска јама Безданка прогутала десетине Срба и, између осталих, затрла породицу његове мајке Стоје Узелац, која је као четрнаестогодишња девојчица, неким чудом успела да се спаси, подстакао је Мирослава Максимовића (1946) да испише потресне сонете. Књигу “Бол”, која не може оставити равнодушним ни читаоце који нису склони поезији, објавио је “Чигоја”. Место у самом врху савременог српског песништва Максимовић је изборио низом изузетних збирки (“Спавач под упијачем”, “Мењачи”, “Сонети о животним радостима и тешкоћама”, “Небо”, “Београдске песме”) за које је добио прегршт најпрестижнијих признања (Бранкова награда, “Милан Ракић”, Змајева, “Бранко Ћопић”, Дисова, Дучићева, “Десанка Максимовић”…). Са супругом Искром,

РАДАКОВИЋ: ЗАЈЕДНИЦЕ СУ САМО ЈЕДАН ПРИМЈЕР ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА У НДХ

1. септембар 2024.

Злочин на Заједницама дио је масовних злочина над Србима у љето 1941. године на подручју читаве НДХ, а многи ти злочини се дешавају на Илиндан. То су у народу познати „Илиндански покољи“. Злочини су спровођени плански и организовано, све у циљу уништења српског становништва и застрашивања оних који би остали физички живи, али које је чекала асимилација у Хрвате или протјеривање у Србију. Прије и послије тих масовних злочина, вршено је присилно римокатоличење и у мањем броју исламизација православних Срба. Другим ријечима, Заједнице су само један примјер геноцида над Србима у НДХ, каже за „Козарски вјесник“, кустос историчар Меморијалног музеја на Мраковици Борис Радаковић. Поводом обиљежавања 83 године од усташког

РАЗБИЈАЊЕ МИТА: „Бијеле траке“ у Приједору 1992. године

1. јун 2024.

Манифестација „Дан бијелих трака“ у Приједору сваког 31. маја, из године у годину, привлачи све већи број људи и све већу медијску пажњу. Њоме се жели обиљежити 31. мај 1992. године, када су, наводно, власти у Приједору наредиле муслиманима и Хрватима да носе бијеле траке око руке. Траке су, наводно служиле, како би се ове групе становништва обиљежиле и лакше биле уочљиве приликом ликвидације. Ипак, историјски извори оповргавају ову теорију. Овдје ћу изнијети доказе који побијају ову теорију, али и дотаћи се још неких чињеница око сукоба у Приједору 1992. године. Пођимо редом… Не постоји наредба о стављању бијелих трака на руку Заговорници „бијелих трака“ често истичу да је 31.

Ђурђица Драгаш: Било их је 12!

27. мај 2024.

Отишли су памтећи једино откуцаје мајчиног срца и топлину њеног тела. Журили су да виде свет, да га чврсто обгрле ручицама, да га удахну, да му се осмехну. Желели су да полете ка сунцу и трче шареним ливадама. Сањали су мирис кише, први снег и додир мраза на образима. Питали су се колико је слано море и може ли се прегазити толика вода. Маштали о игри, несташним дечјим увојцима, о љубави и стидљивим погледима испод трепавица. Радовали су се мајчином крилу и очевом снажном длану. Потрчали су ка животу верујући да ће га загрлити, осетити, оживети…. Али… овај свет није био спреман за њих! Отишли су, не угледавши га, без

12 беба, убиство са предумишљајем

22. мај 2024.

У болници у Бањалуци 22. маја 1992. године умрла је прва беба због несташице кисеоника јер САД и остале западне земље, током борби у грађанском рату у БиХ, нису дозволиле допремање хуманитарне помоћи ваздушним путем западном дијелу Републике Српске. До 19. јуна 1992. године у Бањалуци је умрло 12 беба, које су постале симбол кршења људских права и нељудскости међународне заједнице. На одјељењу за интензивну његу у бањалучком породилишту умрло је 12 новорођенчади усљед недостатка кисеоника потребног за адекватан третман. Несташица је била посљедица блокаде српске територије коју су вршиле хрватске и муслиманске војне снаге у рејону Семберије. Упућени су многи апели за помоћ путем радија, телевизије, „Гласа Српске“ и

Саво Штрбац: Рођендан Републике Српске Крајине

23. децембар 2023.

На Правном факултету Универзитета у Београду, у организацији Клуба за друштвене односе, 14. децембра ове године одржана је трибина под називом „Правни субјективитет Републике Српске Крајине”, на којој сам, поред Бранка Ракића, редовног професора на том факултету, и историчара Милана Гулића, и ја био један од говорника. Организатори су пред нас говорнике ставили списак питања која би „волели да обухватимо”: околности које су довеле до формирања РСК, проглашење РСК, гаранције за опстанак, унутрашње уређење (државни органи, оружане снаге, привреда, Устав), свакодневни живот у РСК (демографија, култура и образовање, учешће становништва у одлучивању), статус РСК (међународно признање државе и владе, дипломатски представници), План З-4, крај рата, губљење територија, укидање РСК и

Епископ Сергије: Поп Пилип и повампирена мржња

12. октобар 2023.

Након што смо у молитви, миру и тишини на свјетло дана изнијели мошти свештеномученика Пилипа Карановића, мог претходника у свештенству и мог часног претка, којег су Турци, без суда и кривице, објесили у петровачком селу Пркоси далеке 1832. године, очекивали смо да ће ова вијест, објављена без жеље за сензационализмом, бити дочекана са разумијевањем и подршком. Ипак, суочили смо се са грубим нападима и говором мржње на друштвеним мрежама, гдје се, у коментарима, по већ устаљеној и добро познатој матрици српско-православно свештенство, између осталог, назива „убицама које се крију испод мантије“. Истина, опет, боли оне који би да ћутимо, да повијемо главу пред властитом прошлошћу, који би да заборавимо све

Десничари у Загребу прекинули трибину о страдању српских цивила

1. јун 2022.

Група десничара прекинула је синоћ у Загребу трибину посвећену страдању српских цивила на Петровачкој цести. У просторијама Српског привредног друштва Привредник у Загребу одржавала се трибина под називом „Петровачка цеста дуга 28 година”, али је прекинута због вербалних испада већег броја десничара који су били у публици, добацивања и онемогућавања учесника да говоре, пренео је портал Индекс. Трибину је водио новинар Саша Косановић, а гости су били Анте Нобило и Слађана Чанковић. Причало се о ракетирању избегличке колоне 1995. године, а гости су целу причу намеравали да, како наводи загребачки портал, прокоментаришу с правног аспекта. Смислен разговор трајао је око пола сата, а онда су кренула добацивања из публике. У

Оптужница против хрватских пилота, у име Александре из колоне питам: Шта се чекало до сад

31. мај 2022.

Oдавно ме нешто није изненадило као вест да је српско Тужилаштво за ратне злочине подигло оптужницу против четворице хрватских пилота због напада на колону избеглица на Петровачкој цести. Прва реакција била је онако, из срца – хвала богу, а онда је уследило и питање – шта се чекало до сад! Пише: Ђурђица Драгаш Прошло је 27 година од тог крвавог и сулудог злочина у којем је буквално искасапљено и спаљено тринаесторо људи међу којима је било и шесторо деце. Многи од преживелих нису дочекали ни овај наговештај правде. Умрли су тугујући, питајући се какав је то свет у којем није злочин бомбардовати колону избеглица. Отишли су разочарани, несрећни, заборављени. Сећам се

Милош Стојановић: Поводом агресивног наметања идеје о меморијализацији «убијене дјеце Приједора»

21. децембар 2021.

Достојно ожалити блиску особу је универзално људско право. Одрастао човјек је болећив према дјеци, смрт дјетета је највећа трагедија која га може задесити. Управо због тога манипулисање дјечијим животом или смрћу у сврху испуњења личних, групних а посебно политичких циљева заслужује друштвену осуду. Пише: Др Милош Стојановић, Норвешка / Велико Паланчиште Свједоци смо да се посредством тзв. невладиних организација сумњиве дјелатности агресивно намеће идеја о меморијализацији «убијене дјеце Приједора». Није прошла довољна временска дистанца која је потребна да би се догађаји из грађанског рата у тадашњој СР БиХ у потпуности расвијетлили. У конкретном случају напад на Приједор од стране припадника тзв АРБиХ. Такође улога старијих малољетника – бораца у рату,

Близанци, српски јунаци, погинули су истог дана

29. октобар 2021.

Само онај ко има близанце може да разуме ту судбинску, доживотну везаности браће рођеног истог дана и сата. А ови близанци, српски јунаци, су не само рођени, већ су и погинули истог дана (29. октобра), сата и минута. Горан и Зоран Орељ (презиме које асоцира на руску реч за орла) су били заједно у свему, од самог почетка па до заједничког им краја. Од рођења у Славонском Броду (одакле су морали да оду, у Инђију, протерани од својих суграђана Хрвата, у трећем разреду гимназије), преко војног рока у Сомбору и Приштини, па до одласка, по командној заповести, у војску Републике Српске Крајине (као инструктори за кориштење минобацача) и, затим, у Бањалуку,

На данашњи дан је рођен Споменко Гостић – дечак на вечној стражи (ВИДЕО)

15. август 2021.

На данашњи дан 15. августа 1978. године, рођен је најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату. Рођен је 15. августа 1978. у Добоју. Основну школу похађао је у Маглају, али је због избијања ратног сукоба у Босни и Херцеговини није завршио. Године 1992, почетком рата, живео је са мајком Миленом у селу Јовићи надомак Маглаја. Село је било окружено насељима са већинским муслиманским становништвом, па се убрзо нашло на првој линији фронта. На почетку рата, тачније у месецу априлу умрла му је мајка, па је остао да живи са баком која је септембра 1992. године погинула у гранатирању села од стране тзв. Армије БиХ. “Док моја нога не