Сарајево - Романија Архиве - Страница 2 од 44 - Јадовно 1941.

Почетна » Отаџбински рат » Сарајево - Романија » Страна 2

Бојан Вегара: Прича настала првих дана априла 1992. године

14. април 2025.

Почеле су барикаде и читаво јутро смо испред телевизора. Тата је звао неког на телефон и док је разговарао отјерао нас је на спрат. Убрзо је дошао горе код нас и рекао нам да је све у реду и да можемо у приземље. Баба је сједила испред телевизора и говорила ђеду, да је за све крива Њемачка. Ђед је није слушао нити је обраћао пажњу на њу. Гледао је у телевизор и ослушкивао вијести. Одједном баба устаде и рече. -Фино сам ја вама говорила да треба све ово продат и селит у Србију. Има више од двије године како је онај Берлински зид пао и ја вама тада рекох да

Бојан Вегара: СТУПНИК 26. маја1993.

25. март 2025.

Сјетих се на моменат да можда није истина да је Дарко погинуо и да му је и на Отесу живот од снајпера спасила кутија метака у џепу кошуље. А онда преко пруге се зачу кукњава и би ми јасно да је истина. Пробудио сам се кад је мама затворила врата и отишла у станицу милиције на посао. Остао сам да лежим на развученом двосједу у ходнику и гледао како се зраци сунца пробијају кроз жељезне греде на прозору. Дуго сам лежао и гледао ту игру свијетла. Онда се пробудио бураз, устао сам и убацио два дрвета у шпорет и ставио таву да нам испечем јаја. Двоје јаја њему, двоје мени

Хаџи Мирјана Стојисављевић: Књига изласка

16. март 2025.

Није питање хоћемо ли или нећемо да се боримо, него хоћемо ли или нећемо да постојимо. Цар Лазар Сада већ у годинама када „извесни делови мога живота почињу да личе на испражњене дворане палате јер је сиромашни власник одустао да живи у целој палати” (М. Јурсенар), одлучих да на једном месту саберем сопствена размишљања о своме милом српском роду. Стога сам у својеврсну аудијенцију примила властите успомене на двадесетдвогодишњу борбу за српски језик, и то од оног часа када сам почетком маја 1992. године са реком Срба морала напустити Сарајево. „Књига изласка”, симболичног назива, садржи у другом делу приповест о томе како сам изашла из ратом захваћеног града, одбијајући да

Бојан Вегара: Срђан и Сташа су погинули испред зграде, а имали су само 12 и 13 година

11. март 2025.

Свако примирје је однијело неколико дечијих живота и баш свако су они прекршили. Данас је Дан сјећања на страдалу дјецу Српског Сарајева и обузе ме нека језа и хладноћа. Сјећам се дана кад су убијене Наташа и Милица, свирала је узбуна и прекинута је школа, јер је 50 метара од прве линије. Касније нам је јављено да су на Грбавици убијене из снајпера Наташа и Милица. Наравно било је примирје, а од примирја највише нас је страдало. Свако примирје је однијело неколико дечијих живота и баш свако су они прекршили. Свијет ми нисмо много интересовали и тај свијет није хтио да зна за нас. Били смо гладни, жедни, бједни. Нагутали

Срби не заборављају нелегални референдум, убиство Гардовића и спаљену српску заставу

28. фебруар 2025.

Након изгласавања референдума у скупштини бивше СР БиХ и прегласавања српских представника, затим новог прегласавања 29. фебруара и 1. марта 1992. године на нелегалном референдуму, Срби су у БиХ имали само двије опције – да прихвате мајоризацију и референдум и дочекају нови геноцид, или да се организују и бране. Референдум – 1. март 1992.Фото: РТРС У суботу, 1. марта, навршавају се 33 године од нелегалног референдума о унитаризацији и прегласавању Срба у БиХ, иако је дотадашња, бивша „социјалистичка БиХ“ од 1945. године функционисала стриктно по принципу да се не смије дешавати прегласавање ниједног народа. Након што је 1990. године у БиХ изабрана скупштина са вишестраначким саставом, од почетка функционисања видљива

Бојан Вегара: ДАН КОЈИ ЈЕ МИРИСАО НА ПОБЈЕДУ У РАТУ

26. фебруар 2025.

Наши су напредовали и гледали смо кроз двоглед као муслимани бјеже оним Игманским путем у колонама. Причало се, да нам треба 500 метара да се спојимо са Ђенералом и да је то крај рата. Мама само што је изашла из стана и отишла на посао, а ми устали и молили се Богу. Неко залупа на врата и прекидох молитву. Бураз оста у соби да се моли, а ја отворих врата. Испред стоји баба сва запухана и рекох јој: -Одкуд ти баба овако рано? -Ма јутрос наишле Муње, свратио Владо да види ђеда и одоше на Игман. Рече баба и прође у ходник и сједе сва успухана. Брише зној и пуше

КО НАС ЈЕ КЛЕО НИЈЕ ДАНГУБИО

20. фебруар 2025.

Србину је гроб светиња и сви се боје да ће им гробове најмилијих неко оскрнавити те су се с тога одлучили да их носе на своју територију. Пише Станојевић Зоран Стојим пред кућом кад наилази Јовановић. Знам га заједно смо били у болници. Дан сунчан има и снијега који се топи. Јовановић је сав мокар и умазан блатом. Приђе ми, каже дај мало воде да се оперем да не идем кући овакав. Па гдје се тако упрља питам. Водим га до пумпе. Идем пријатељу са гробља замолили ме да помогнем при вађењу погинулих бораца. Мука жива друже мој, мука. Боље у рат још годину него ово радити. Сахраниш па опет

Бојан Вегара: НИЈЕ МАЛА НАША МУКА

12. фебруар 2025.

Сјећање на дане у којима све иза себе остависмо, сву муку, сав рат, све подвиге, све битке, сво херојство, те у колони живих и мртвих изађосмо из Српског Сарајева. Увијек у фебруару оживим у себи ону колону живих и мртвих, али и све битке и подвиге. А овај текст је један од оних, за које знам, да ћу их оплакат и сузама написат. Како и да не оплачем, кад пишем о таквој жртви и о толиком јунаштву, да му равног нема до оног на Кошарама и Паштрику? Како да не оплачем, кад пишем о Српском Сарајеву? Мало је данас људи, да и замислити могу тај подвиг, ту упорност и ту

Бојан Вегара: НАЈМЛАЂИ ЛОГОРАШ СИЛОСА

2. фебруар 2025.

Лео Капетановић је најмлађи логораш из Силоса у Тарчину. Аутобусом је дошао са Илиџе код бабе Савке у засеок Равне, код села Луке надомак Тарчина, одмах послије првих барикада у Сарајеву. Инсистирао је да иде код бабе, јер на Илиџи је напето и не зна се ко ће доћи на врата. Било му је досадно у стану у Лужанима. Код бабе бар може да се игра са рођацима у селу, а и близу је шума. Тако је Лео почетак рата дочекао код бабе и нашао се на муслиманској страни и то одвојен од родитеља за које не зна ништа. Знао је само да је Илиџа српска, али више од тога

Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ

3. јануар 2025.

Хљеб је тијело Христово, рекао ми је давно ђед. Упамтио сам то и вјерујем у то читав свој живот. А ђед је увијек мео мрвице и стављао на прозор да се и птице засладе. Говорио нам је да се хљеб увијек дјели са људима који га немају и са осталим живим створовима, јер нама га Бог даје и ми смо дужни дати га свима који га немају. Остало ми је у сјећању, кад баби дође сестра Јелка уочи Никољдана, да шарају Крсни хљеб. Скоро ритуално би опрале руке, иако су до тада њима само остала јела правиле и онда би се кратко помолиле и почеле да шарају хљеб. Радиле су

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

16. новембар 2024.

Кроз главу иду мисли у низу и теку ми сузе од неке чудне среће. Помислих. Нису нас заборавили кумови. Нико нас није заборавио. Пробудила ме експолозија гранате близу зграде. Чујем мајку у купатилу. Устала је и спрема се. Усправљам се и гледам у прво јутарње свјетло, које допире кроз врата од кухиње и хвата метар ходинка. То је једино свјетло које улази у ходник и разбија потпуну таму. А, та тама је иста и по дану и по ноћи. На свим другим прозорима поставњене су жељезне плоче и греде. Само је у кухињи жељезна плоча до пола прозора и улази то мало свјетла. То нам је свјетло већ данима једини

Злочин без казне и послије 32 године: Монструми тзв. Армије БиХ масакрирали 24 српска цивила у Ледићима, међу њима 15 жена и четворо дјеце

5. јун 2024.

У селу Ледићи у федералној општини Трново служен је парастос, прислужене су свијеће и положено цвијеће поводом обиљежавања 32 године од маскра над 24 српска цивила који су починили припадници такозване Армије БиХ. За тај злочин нико није одговарао! Већина мјештана страдала је на кућном прагу, а они малобројни који су покушали да се сакрију по околним шумама пронађени су и убијени. Страдала су 24 цивила, међу њима 15 жена и четворо дјеце. Најстарија жртва Иконија Васић имала је 92 године, а најмлађа Милун Тешановић – само 18 мјесеци. – Чак дјетету од годину и по дана, патолог нам је рекао, да су ломљене ноге и руке – рекла је

У паклу Скендерије

2. мај 2024.

Ово је део приче о ратном злочину за који нико није одговарао, у судским списима названим ,,Случај Добровољачка”. Извор: БУНАР БЛОГ ; НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима. Телефон у канцеларији у приземљу помоћног објекта Војне болнице Сарајево тог 2.маја 1992. зазвонио је нешто пре 13 часова. Капетан I класе Марко Лабудовић знао је ко са тог телефона зове и пре него што је подигао слушалицу. – Хало-изговорио је са зебњом. – Генерал Кукањац-представио

ДР РАДОМИР ПАВЛОВИЋ: Опет Сребреница

1. април 2024.

Ових дана опет долазе сигнали од англосаксонске политике да ће Нијемци у Генералној скупштини УН поново покренути резолуцију о „геноциду“ у Сребреници. Исти ти Нијемци су у периоду 1941. – 1944. године направили геноцид над српским народом у Подрињу, преко својих извршилаца, а то су биле усташе под вођством Францетића легије, које су у Сребреничком срезу од 1941. до 1945. године убиле 2.264 Срба на најсвирепији начин, а од тога је било 430 дјеце. Укупно је од 1941. до 1945. године на подручју Сребренице убијено 6.469 срба. Исти ти Нијемци су у операцији ”Трио” 1942. године побили на Дрини више 100. 000 Срба, од Фоче, преко Вишеграда, Сребренице и Братунца,

Бојан Вегара: СМИЈЕМО ЛИ УОПШТЕ У СРБИЈИ ШКОЛОВАТИ ДЈЕЦУ?

31. март 2024.

Да ли ја као неко ко је видио све страхоте рата у Сарајеву, смијем доћи у Нови Сад или Београд да издам књигу о тим страшним данима и да ли дјеца мојих пријатеља, кумова и рођака уопште смију да дођу да студирају у Србији, а да их професори не сматрају фашистима и генетским отпадом? Закољу ти комшију, силују комшиницу пред дјецом, од чега се једно трајно разболи. Затворе ти ђеда од 74 године у логор и размјениш га са 34 киле, а баба се данима крије у трапу за кромпир и одводе је у логор кад пожеле. Онда у рату гледаш просут мозак друга, откинуте дијелове тијела вршњака, а на