Сад имамо слободан излаз у град. Препоручише нам да не чекамо мрак. Трамваји – то је било нешто до тада невиђено, нитко до сада није видео трамвај. Улазимо у први који је наишао. Дају нам карте и траже по хиљаду куна. Некако смо то сложили и платили, па се возимо до краја. Кажу нам да морамо изаћи ван, а онда поново ући и поново платити. Нетко је, на срећу, имао куна па је платио за оне који нису имали. Једна хиљадарка му испаде и однесе је вјетар кроз отворена врата. Изашли смо на нашој полазној станици и наставили шетњу док нам није досадило. Кад смо дошли у собу, више од

Пут до Апатина брзо је прошао. Некима је то била прва вожња влаком у путничком разреду, јер у логоре су нас возили у марвеним вагонима (па и кроз Мађарску, све до Бајмока). Излазимо из вагона. Има нас непрегледна гомила. Извиру из свих вагона. Гомила се све више шири и одмиче од вагона. Локомотива је неколико пута зазвиждала и оде вукући даље празне вагоне. Послије кратког времена, видимо да се горе опет формирала колона и да завија овамо према нама, а онда се поче удаљавати од пруге. Дошао је ред да и ми кренемо. Нисмо далеко пјешачили, а оно опет застој. Виде се двије велике лађе какве готово нитко од нас

Идемо према хаустору. Некако се шутке окрећемо и на некакав посебан начин опраштамо се од тога дворишта у коме смо послије толико недаћа и несрећа нашли први мир. Узимамо свој пртљаг на торбицама, забацујемо упрте и излазимо пред кућу. Даруварци се већ постројавају на рубу цесте. „Ајде, излазите“, довикује Стево некима у хаустору, а кад су сви изашли даде кључ од хаустора неким људима са којима се руковао. „Поредајте се по шест. Кад Даруварчани прођу, одмах станите иза њих. Ја ћу ићи задњи да нетко не би остао“, засмијава нас Стево. „Ево, иду“, викну нетко. Сви се окренусмо лијево. Иде широка, дугачка колона. Сви су у бијелим, кафастим кошуљама, као

Возни ред постоји – све се завршава у Бајмоку петнаестог јула. Свједоџбе ће бити уручене, а онда у лађу, па кући! Тога петнаестога јула 1945. године Бајмок се орио од пјесама. Улице су пуне раздрагане младости, пуне среће и задовољства. Иде се и тротоаром и цестом. Нема тека, нема књига, нема торби. Слободне су и руке и душа! Идемо по свједоџбе! То су наша одликовања, наши ордени за успјешну завршницу рата. Уз све проживљене недаће и тешкоће свог несретног дјетињства, савладала су та дјеца и ову, прећутно тешку, али најкориснију препреку у своме животу. Имали су своје узоре, остали су постојани у својим идеалима слободе и боље будућности. Њима таквима

Здвојни и нерасположени су они који нису примили писма, па онда, по обичају, слуте и замишљају оно најгоре. Као и увијек гдје је пуно људи, ту има мјеста за свашта – како за весеље, тако и за тугу. Некога су писма охрабрила да издржи тај наш терет, а некога су до краја утукла. Погинуо је и отац Николе Сукнајића. Тај весељак, увијек спреман за досјетку и шалу, сав се изобличио. Не можеш га познати, затворио се у себе. Иде у школу, иде на учење, али то више није онај обични Никола. Прије неколико дана смо преко радија сазнали да је рат службено завршен и на територији Југославије. Јединице ЈА и

Црвена армија, савезници и наши другови побиједили су и још побјеђују на фронту, а ми морамо у школи. На састанку комитета СКОЈ-а тај задатак је стављен у први план. Учити, учити и само учити, како је рекао друг Лењин. Пренијета нам је Одлука Партије, органа власти и школе да ће настава трајати до петнаестог јула. Ту ћемо добити дипломе, а онда се сви интернати организирано враћају у своја мјеста. Наш је задатак да међу ђаке уносимо ведрину, весеље о завршетку разреда и добивању диплома. Да их увјеравамо како смо за пола године завршили два разреда, а неки један, умјесто за двије или једну годину. Говорити да су о свему обавјештени

Дође и половица маја. Учимо у послијеподневним сатима, а Стево Лабант већ са врата виче гласно и оштро: „Тишина“! Ушутисмо к’о заливени, сви окренути према њему. Он некако тише и скрушено проциједи: „Имам једну лошу вијест за вас“. Ми и даље нијемо гледамо у њега, а он онда пљесну рукама и одапне громко: „Капитулирала је Њемачка. Рат је завршен“! Сви скочисмо на ноге, сватко виче по нешто, громогласна граја: „Ураааа“. Скачемо, играмо, ван себе смо од радости. Излазимо на двориште, чујемо грају и галаму код Даруварчана, а нису ријетки ни пуцњи, па и рафали доље у центру. Идемо у даруварски, тамо већ играју коло. Хватају се и у друго коло,

Једино слободно вријеме нам је док слушамо радио-вијести и недјеља. Послије једног ручка, Стево нам је громким гласом саопћио да је пробијен Сремски фронт. Из свих наших грла проломило се: „Ура, ура, ураааа“, а тањури су одскакали од стола колико смо лупали. Радости нигдје краја. Вијести су увијек о Црвеној армији, о савезницима, о партизанима у Босни и Славонији, али су садржаји интересантни. Некад се својима са положаја јављају домобрани и усташе. Сваки пут су ти положаји даље према западу. Све ближе Бечу. Сад се на радију прича само о пробоју фронта, о томе како наши напредују, како су тиме почеле завршне операције за ослобођење земље… Једно вријеме, неколико дана,

За вријеме ручка речено нам је да су наше фамилије сретно прешле Драву, да су се неке смјестиле у Црвенку, Тител и Руски Крстур. Послана им је порука да смо и ми сви добро. Ово је у нас унијело велико весеље и дало нам неку изузетну снагу. Послије ручка, за столом тамо код цура, поче пјесма. Нисмо пјевали откако смо отишли од куће. Даница је повела пјесму: „Славонски смо млади партизани, ми волимо свој родни крај“. Сви прихватамо пјесму. Тресе се веранда, све грми. Пјевамо и плачемо. Онда нетко настави: „Гледа Гецо са букова пања како Сељо домобране гања“. Све бруји од мјешавине веселих ријечи, радосног смијеха и музике радија.

Кренут ћемо послије доручка, тротоаром. Ићи ћемо слободно, без неке колоне, да не сметамо пролазницима. Вратит ћемо се истом страном. Он ће ићи на челу. За вечеру је било кухано јаје, млијеко и крух. На креветима смо нашли по два пешкира – један за лице, други за ноге. Легли смо прилично рано. Неко вријеме смо разговарали и причали вицеве на свој рачун – Живка треба ставити на зачеље, а Николу Витаса на чело, да се колона не распада. Милана треба ставити напријед да сви изгледамо испеглани. Треба пребројити греде да упамтимо што смо сањали итд. Ујутро смо устали кад је већ био дан. Брзо смо обавили умивање, равнање кревета и

Друге саонице прођоше мало напријед па поче утовар у више њих истовремено. Све које се напуне одмах крећу. Са цурама је отишао човјек који распоређује по кућама и он је сачекивао сваке саонице. Дође ред и на мене. Носим ташку у руци, а целту под руком. Он ми, показујући руком, рече да идем у кућу. Таман сам отворио врата хаустора, кад видим постаријег човјека нижег раста. Раширио је руке и виче: „Ајде, ајде чекамо те“. Поздравим га са „добар дан“, а он, ваљда видјевши моју енглеску блузу, рече: „О, па ти си партизан“. „Ја сам партизански ђак“, одговорим идући према њему. Пружио ми је руку и каже: „Ја сам чика

Дошла је медицинска сестра са три човјека који су носили велике нарамке неког веша. Веш су ставили на стол. Они људи одоше, а сестра позва цуре да покупе своје ствари и иду у неку другу кућу. Нама је наредила да се свучемо до гола, да своје ствари свежемо у хрпу, са лачињаком или шпагом, или рукавима од кошуље. „Све мора бити у томе завежљају, па и рупчићи и чарапе, обојци и капе. Сватко нека стави тај свој завежљај крај лежаја. На столу имате гаћа, кошуља и пиџама, па се обуците. Ваше ствари, осим ципела, однијеће људи који су донијели веш. Ајде, одмах узимајте веш и пресвуците се. Ја ћу доћи

Још мало, и ето нас у Бајмоку. Сви смо некако живнули. Некако се шутке мувамо и сватко на свој начин замишља тај Бајмок, до кога свашта проживјесмо. Локомотива поче да свира некако у прекидима, као да поскакује. Да ли то нама даје до знања да смо близу Бајмока или јавља Бајмоку да му вози некакву несвакидашњу пошиљку из Суботице? Помало кочи. Чујемо како пишти пара из локомотиве и коначно се вагон мало задрма и стаде. „Отварајте врата и не силазите док ја не кажем“, огласи се Стево и искочи из вагона. Кроз ону гадну сумаглицу видимо свјетла велике жељезничке станице. Ту, са лијеве стране, неки човјек нешто ради између вагона,

Камо ћемо? Па опет у вагон. Марвени, дакако! Слика уобичајена – пећ гори, има угља, а дрва врло мало. Само за потпалу. Слама је већ употребљавана, помало је трињава. Ту је и клупица која олакшава пењање у вагон. Они из прве туре скупили су се око пећи па ми, фришко озебли, не можемо прићи а да нас не гуркају и приговарају. Неки су посједали по слами, ту ближе пећи. Већина стоји. Вани нема никога, хладно је. Онда нетко, ваљда из доконости, установи да је ту на прузи само наш вагон! Сад знатижељно извирујемо и увјеравамо се да је тако. Некако нам је и чудно – на томе комаду штреке само