
Онима који отварају туђе гробове, па кости бацају пашчадима
Ноге су ми се јуче одсекле на гробљу Семизовац близу Вогошће. Исти бол, исти страх, иста мука коју сам осетио и прошле и претпрошле године на разрушеном српском гробљу у јужном, албанском делу Косовске Митровице. И исто питање – колики ли су наши греси кад смо као генерација осуђени да гледамо ово што гледамо – како нам ни мртви немају мира ни спокоја, него им по Митровици пашчад отварају гробове и развлаче кости, а крај Вогошће мацолама лупају споменике и обарају крстове? Колики ли су греси наши кад нас ни ово није мимоишло? И што баш нама, нашој генерацији, припаде да ово зло гледамо и доживимо? И колика је мржња











