Сем ријетких живих свједока, случајно преживјелих и спашених жртава, мало је других свједочанстава о ономе што се у прољеће и љето 1941. године збивало у Ливну и околини. Иако увјерени у вјечност своје нове државе и безгрешност и правовјерност усташке идеологије, крвници су помно брисали крваве трагове и свим силама се трудили да брижљиво оперу своје до рамена окрвављене руке. Мора се рећи да им је у томе добрано на руку ишло то што су многа њихова злодјела послије рата, у име мира у кући, у име братства и јединства — те свете заставе под којом се пјевајући умирало за слободу – свјесно или несвјесно прећуткивана или заташкавана, што су

У сврху очувања сећања на допринос Срба друштвеном, приврдном и културном развоју ливњског подручја, као и подизање српских институција, очување верске и националне припадности под влашћу моћних царевина, сећања на невине цивилне жртве… Удружење Огњена Марија Ливањска наставља са приказивањем изложбе „Срби Ливањског поља-трајање кроз векове“. Свечано отварање ове изложбе, намењене публици у Бијељини, одржаће се 25. априла т.г, у галеријском простору Центра за културу Семберија, са почетком у 19 часова. Позивамо све заинтересоване да присуствују свечаности отварања изложбе или да изложбу погледају до 28. априла т.г. Улаз је слободан! Извор: Удружење Огњена Марија Ливањска Везане вијести: У Новом Саду отворена изложба „Срби Ливањског поља … Удружење Света Огњена Марија Ливањска:

Сjутрадан послиjе крваве Огњене Мариjе, премало jе остало оних коjи би прениjели глас о страшном покољу у челебићкоj школи и jами Букуши и на вриjеме упозорили српски живаљ у околним селима каква им опасност приjети. Неколико случаjно преживjелих у селу и они коjи су израњављени и престрављени успjели да се извуку из jаме Бикуше лутали су по околним шумарцима и грабинама покушаваjући да умакну усташким засjедама и патролама коjе су настоjале да утру и посљедњег свjедока. О покољу су тако прекасно сазнали чак и они коjи су се налазили по околним катунима — усташке патроле су стигле приjе гласоноша и тек понеко jе успио да умакне и избjегне сигурну смрт.

Од четрнаесторо преживjелих у jами Равни долац, jедини мушкарац jе био шеснаестогодишњи Глигориjе Стоjић из Доњих Руjана. Оваj ведри и разборити човjек, воjни пензионер у Београду, по коjему се никако не може закључити нити да има шездесет и пет година, нити да jе преживио икакву потешкоћу. О томе говори с неким сjетним осмиjехом и инатом у гласу: никад нико не може ни измислити тилико мука и зла колико човjек може издржати… „Неколико година уочи рата остадох сироче без маjке. Сестра ми Мара удаде се за Ерцега у Горње Руjане, а у кући остадосмо нас четворица мушких, отац ми Марко — Маркеља га звало — стариjи ми брат Лука, jа и

У Банатском Деспотовцу, недалеко од Љубе Лалић-Коњикушић, живи и њена млађа сестра Мара, наjмлађа од четрнаесторо коjи су  прошли кроз девети круг паклених мукка у jами Равни долац и преживjели. Удата за Стеву Јурића из Саjковића, окружена пажњом и љубављу троjе дjеце и шесторо унучади, а кршна Динарка свеjедно сjетна и потиштена и брига jоj не нестаjе с лица ни кад спава. Наjрадиjе ћути, поготову кад се спомену успомене. Минуле су силне године, у даљини и времену, у широкоj воjвођанскоj равници, погубили се обриси Динаре и пространство Ливањског поља, али остао страх силни, као од jуче, коjи из сjећања недужног и неjаког дjетета ништа не може избрисати: „Не волим и

Бог сами зна зашто ли је тај брежуљак подно села Челебића назван Барјак. Легенда каже да се некаквом турском бегу то учинило згодно мјесто одакле ће имати цио беглук на оку па је ту побио барјак и поперио чардак. Блага узвишица у сјенци брда Кланац и није баш мјесто за барјак, али одатле одиста пуца диван поглед низ широко Ливањско поље које се прострло у недоглед према Ливну на једној и Црном Лугу на другој страни. Цијелом дужином поље је с једне стране урамљено вијенцем брда Кланац а са друге планином Динаром. И овог јутра као и прије четрдесет и девт година, записао сам 2. августа, на Илиндан 1990. године,