Na pokušaj prećutkivanja zločina nad delovima bilo kog naroda u Drugom svetskom ratu, Evropska unija je donela Rezoluciju 1993. godine, koja nalaže svim vladama da ne kriju ni jednu činjenicu, niti bilo šta što prikazuje nacistička nedela. Svaka zemlja bi morala čak da predvidi i zakonske kazne za one koji negiraju postojanje zločina u Drugom svetskom ratu, koji umanjuju, prikrivaju ili koriste simbole iz tog rata. Da li je tragičnije ako o tome neke vlade nisu ništa znale, ili da su znale, a nisu poštovale. Nemareći za naloge EVROPSKE UNIJE, u Tuđmanovoj RH ni jedna preporuka iz ove Rezolucije nije bila prihvaćena – mada za to ima istorijskih činjenica na pretek. Da

Istorijski arhiv Beograda UGB IV IV-146/32) Ubijanje je vršeno na taj način što smo neke udarali pravo u srce, neke klali preko vrata, a neke udarali gđe stignemo. Ako neki Srbin ne bi bio od prvog udarca smrtno pogođen, toga ustaše priklali nožem. Za vrijeme klanja nije gorjela svjetlost u crkvi, već su bili određeni specijalni vojnici koji su rukama držali baterijske električne lampe i time nam osvjetljivali prostor. U više mahova desilo se da je neki Srbin naletio na nas pesnicom, ili pak da je nekoga udario nogom, ali je taj bio odmah iskasapljen. Za vrijeme ovoga klanja bila je u crkvi velika galama. Prisutni Srbi vikali su „Živio

(Šime Balen „Pavelić“, Zagreb 1952.) „… On je metnuo glavu na stol, a ustaše su mu narezale grkljan. „Pjevaj sada“. Kako je on pjevao, krv mu je udarila iz grkljana na 2-3 metra daleko. Bilo je to svakako jako neugodno svima nama gledati. Kad je krv udarila prema nama, jedan mi je rekao: „Tako će biti i s nama, jaoj nama.“ Nato su ustaše povikali – „Udari ga nožem, majku mu njegovu…“ I udarili su ga 2-3 puta nožem iza vrata, a kada je pao na pod, priskočili su mu drugi, posebno određeni, koji su mrvili glave. Priskočiše mu dva ustaše i smrvili mu svu glavu. Zatim su ga bacili iz

„Mi znamo kako rana peče, – i kako boli nož… Istina je naša krvlju zapisana“ (epitaf na spomeniku grabovačkim žrtvama -Jure Kaštelan)   Krajem jula 1941. godine, glinske, petrinjske i zagrebačke ustaše, dovele su na Banski Grabovac preko 1200 pohapšenih srpskih seljaka, od 16 do 60 godina starosti iz srezova: Glina, Petrinja i Dvor na Uni. Pavelićev Pokrijetni prijeki sud sve ih je proglasio „krivim“ i osudio ih na smrt. Ustaše su tehniku egzekucije, nad tim nesrećnicima, primenjivali prema svojim ličnim sklonostima. Krvavi pir na Grabovcu uspelo je da preživi samo sedam ljudi. Evo za ovu priliku nekoliko delova iz neobjavljenog dnevnika dr. Juraja Perina, Hrvata, glinskog lekara, koji je

Još u toku kratkotrajnog rata vojske Kraljevine Jugoslavije protiv Sila osovine, proglašena je u Zagrebu Nezavisna Država Hrvatska 10. aprila 1941. godine. Istog dana u hrvatsku metropolu umarširale su elitne nemačke trupe, a građani su im priredili veličanstven doček i oduševljeno ih pozdravljali kao oslobodioce. Sedmog dana nakon proglašenja državne samosvojnosti, poglavnik dr. Ante Pavelić, sa svojim visokodužnosnicima M. Budakom, A. Artukovićem i M. Pukom, donosi „Zakonsku odredbu za obranu naroda i države“, kojom se odobravala ustašama likvidacija Srba, Jevreja, Cigana i nepoćudnih Hrvata, iako su oni bili lojalni podanici države Hrvatske. Pored brojnih specijalnih sudova koji su osnovani za zastrašivanje naroda, prema Srbima je dodatno primenjivana i „Zakonska odredba

Ova monografija je svedočanstvo, opomena i poziv na pamćenje brutalnog pokolja Srba u glinskoj pravoslavnoj crkvi od strane hrvatskih ustaša za vreme Drugog svetskog rata, i uništavanja oko 4 000 spomenika borcima NOR-a i civilnim žrtvama na prostorima Hrvatske u vremenu od 1991-1995. godine. Jedan od priređivača Dragan Čubrić, svoj motiv da prikupi građu i opiše svoje viđenje pokolja glinskih Srba u Prekopi, Gornjem Taborištu, Banskom Grabovcu i u pravoslavnoj Bogorodičinoj crkvi u Glini, ističe stavom – „Naši poklani mučenici obavezuju nas da o njihovoj tragediji govorimo, da je opisujemo, da je ne zaboravimo i da je obeležavamo kao vizuelnu opomenu, kako se ne bi ponovilo sutra ono što je