Једног дана дођоше кума Милка и Тина па причају да су партизани убили Крауза, онога ниже Совћека. Напали партизани влак неђе код Чесме и Павловац Дражице. Он легао, кажу, на под, а кухлићка га подигла кроз једна и друга ребра. Јучер су га провезли у дугачким колима. „Нек’ су га убили, јеб’ла га мати, он је показивао српске куће кад су наши људи купљени у Копривницу ’41”, коментирају оне. Разговор се наставља на исту тему. Ето, то је већ трећи, поред оних једанаест „њихових”, што су их партизани похватали приликом напада. Тако су и Бабурека довезли коњи из шуме мртвога. Не знају како се звао онај кога је нетко убио

На глави ми капа коју сам добио у логору. Сјела је на уши, а шилт велик па ме штити од кише. Кад сам одавдје отјеран, прије два мјесеца, био је лијеп, сунчан дан. Топло, прашина, кестени пуни зеленога лишћа… Сада је све мокро. На плочнику мокро, труло лишће, гране голе, грабе зарасле високом, иструлом и мокром травом. Мајн је отишао, жури ради кише, а ја идем некако спорије. Стеву такођер не видим. Пролазим мимо католичког цинтора, мимо старе школе. С лијеве стране се наставља високи дебели зид “предстојниковог стана”. На зиду је више мањих рупа-пушкарница и једна велика кроз коју вири некаква цијев, а остали дио оружја покривен је целтом,

Опет поче комешање, провлачим се према вратима и добивам потврдне одговоре на питање да ли се улази у влак за Бјеловар. Зима ми је, дрхтим, цвокоћем. Имам добар капут, али испод њега је само капутић и танка кошуља. Питам лијево и десно да ли иду у влак за Бјеловар. Одговарају потврдно. Група је повелика, излазимо ван зграде. Пада киша и снијег – сусњежица. Дрхтим од хладноће. Напола ходам, напола ме гурају и носе. Сви они, које сам питао да ли иду у влак за Бјеловар и који су ми дали потврдан одговор, покренули су се. Једни иду десно, други лијево и гурају се на улазу у вагоне. Вагон пред којим

Ту је много свијета. Највише је жена, али има и пуно дјеце. Хладно је и пропадива некаква солка – киша, као и претходних дана. Нитко није вани. Нетко ми је објаснио да у оној канцеларији питам који влак иде за Загреб. Пропитао сам се када и на коју страну иде влак за Загреб. Стојим ту негдје да видим кад влакови долазе и са које стране. Неки дјечачић, од неких шест, седам година, са фесом на глави, једе кукурузни крух. Одмах и ја извадим свој комадић (150 г) ’леба (изгледом и тврдоћом цигле) и једем. Мали ми постаје интересантан јер држи у рукама повелик комад кукурузног круха. Једна жена ме запита

Негдје око 14 дана послије мог доласка у сапунару, чистио сам прашину у муњари кад ме позва Жига: „Мишо, дођи овамо”. Код њега је био логорски редар Душан Кецо кога сам познавао као редара. Протрнуо сам од страха и закључио: „Вјеројатно су пронашли по некаквом списку да сам остао жив и сада су ме нашли”?! Кецо рече да ја идем кући и да ме мора одвести у бријачницу гдје ме чека један усташа. Слутња у мој крај се продубила – чека ме усташа! Био сам сав избезумљен. Не сјећам се ни како сам се растао са Жигом и Гезом. (Ту је потпуна амнезија.) Нисам узео ни свој шешир, који је

Сваки се настоји некако прогурати до оне решетке при врху вагона која једина омогућује некакву измјену зрака извана и ужасног смрада у вагону. Тко то успије, одмах изговара то злослутно име – Јасеновац. Поче нагуравање вагона, ударање амортизера у низу вагона, а затим воз крене. Иде полако и ускоро стаде. Они крај решетки (постоје двије у вагону) гласно изговарају: „Ено Саве, возе нас према Сави”. „Ено воде”, гласно говоре други, „о, Боже, колико има воде”. Коначно, некако догураше и мене до решетке на лијевој страни вагона. Осјетим свјежину зрака иако вани сја сунце. Чини ми се – да ме баце у Саву, пливао бих и пио воду. Чују се извана

Затворише врата. Спустише ону тешку резу. Она је стравично треснула у своје лежиште, врло гласно јер је у вагону владао мук, као да никога нема. Касније је некако избројано и установише да нас има 81 или 89. Тих октобарских дана владале су велике врућине. Док смо ишли лошом макадамском цестом, дизала се велика прашина. Почеше неки људи да скидају кошуље, а други узимају ручнике па машу, покушавајући да расхладе несносну врућину. Било је то углавном без ефекта, но ситуација се погоршава јер почиње вршење физиолошких нужди. Док смо још стајали на жељезничкој станици, људи су молили усташе да их пусте ван, али одговори су били брутално безобразни, примитивни и пријетећи.

Наш све безнадежнији положај и пуна неизвјесност наметали су нам најцрње слутње. У испрекиданом сну, у тим, у сваком погледу, непримјереним увјетима одагнасмо и ту ноћ неизвјесности. Многи детаљи су остали незапамћени или су остали у сјени најдрастичнијих. Но, у цјеловитом сјећању остао је дио дана који је наступио – са балкона Соколане упозоравају на тишину и саопштавају: „Сви мушкарци старији од десет година, нека изађу у строј. Ако остане нетко иједан дан старији од десет година, бит ће стрељан. И он и мајка”. Излазе људи на чистину испред Соколане и некадашње школе. Постројавају нас у четири реда, врсте. Строј се протегнуо од цесте до насупрот католичке цркве и цинтора,

Нетко није предао све куне, него их је површно закопао у суху, тврду земљу. Не знам како, углавном, усташе су то нашле. Са балкона Соколане усташа Рици упозорава све да се јави или пронађе онај тко је сакрио новац или ће нас натјерати у Соколану и међу нас бацити пет бомби. Ускоро нас тјерају унутра. Иста прича, иста пријетња са унутрашњег балкона. Гробна је тишина, а нетко упорно, врло гласно срче неку чорбу. Дере се Риц до лудила, али овај даље срче. Неки га онда обуздаше и узеше му здјелицу. Он је јадан био глух па није чуо нити Рица, нити своје сркање. Пошто се нитко није јавио за куне,

Након два дана и ноћи на шталском тавану, стари Јарослав Трегнер рече мами да више не можемо бити код њих због тога што они не желе за нас одговарати. Тог јутра, већ је свануло, у Трегнерово двориште су дошли сладоледар Бергер, Луца, жена отјераног усташе из куће мог дједа Миле, и усташа Вељо Петровић, брат отјераног усташе Мирка Петровића. Питају да ли код њих спавају Басташићи. Стари Јарослав и његова старија снаја Анка кажу да не знају за нас, а да код њих нисмо спавали. Све ми то гледамо и слушамо, удаљени неколико корака. Тога дана мама шаље Јованку и мене у Орловац нашој сестрични Милеви. Тамо није било убијања.

Мама ми је рекла да ујутро рано отјерам краве у ливаду и да се вратим предвечер јер је боље да сам што мање код куће. Цигани су изнијели глас да су из Сталовице све поубијане одвезли у Трандлерову дјетелину, гдје је поубијан већи број жена и дјеце, па ће их све тамо сахранити. Тамо су, према истом извору, одвезени и неки поклани мушкарци из Поповића долине. Милка Брзинова је некако остала жива, па прича да је баби Ружици, њеној убијеној комшиници, крмача појела пола главе. Видјела је у дворишту свог другог комшије Павла Гаврана стравичан призор: усташа у цивилу Вено, који је оженио Марицу Пинтар из Сталовице (комшиница Гаврановима преко

Кад смо нахранили краве, отишли смо Трегнеровима на таван. Сна није било. Кад није било воде, жеђ смо, тих врућих септембарских дана, гасили крушкама, које су ставили у жито за зиму. У заход се ишло са великим страхом и опрезом, јер се морало проћи уз шталу готово тридесетак метара. Послије два дана, предложише нам да пређемо на таван штале, јер овдје би усташе могле да изврше претрес и на тавану. Послушасмо и тако смо три ноћи спавали над стоком. Кад год коњ или крава ударе ногом о под или главом о копањ, помислимо: „Ево их”. Почеше цестом да пролазе војници и усташе. Неки имају фесове црвене боје. Неки су се

Сусрећемо куму Милку Прицину и њену свекрву, Анђу Маљковића, њену маму и оца, који води два дјечачића Козарчана, сваког за једну руку. Ту је и Тина Груберова и њена мама Милка, Сока Врањешова и још неки којих се не сјећам. Тина Грубер Упоредо са овом групом иде доста усташких фамилија, Херцеговаца и Загораца. Усташа Мартињак носи у десној руци дугачки нож, као бајонет, али нарезан са великим „зубовима”. Негдје око Сингера и Амиџића се пуца. Ова група свијета прође мимо усташе и мене. Прођоше и усташе које их гоне, а усташа мене припита колико још има. Покушам му показати, објашњавајући гдје су Ринглове куће, кад он рече: „Иди ти сам,

Ускоро стигоше усташе и у некаквом строју-групи пролазе тротоаром испод наших прозора, ми гледамо. Међу њима је Фрањо Јозинг. Некоме одговара, довикује: „Идемо право у Гаково” (српско село у дубини Билогоре). Сад се опет повећао страх за судбину маме, јер она се мора вратити управо тим путем. Одоше усташе уза село. Дошла нам је бака Попржанова, пуница Јошка Шимуновића и мајка његове Јелене. Била је ту неко вријеме. Договорише се она и Јованова да испеку гибаницу са сиром. Одоше коначно да под нашим великим орахом на дрвљанику накупе грања да би испекле гибаницу. Ја сам заокупљен догађањима на путу. Сједим на плотићу који ограђује вртић (цвијетњак) под прозорима од дворишта.

Код куће смо остали моја сестра Јованка, Маријан и ја. Пошто је Гојило још горјело гледали смо ту свјетлост у даљини и чекали да се мама врати. Вечер је одмицала, а ње нема. Ослушкујемо иду ли каква кола. У штали цвили гладно ждријебе. И ради ждребета мама и Марија морају да се врате. Сада смо већ забринути. Што би се морало догодити да оне тако касне? Нема ни Вилка. Свакако комбинујемо, али једна запрега би морала доћи. Да су се покварила кола, то се у селу даде рјешити, па макар позајмили друга кола. А и Цеду ће пећи млијеко јер ћузан (ждријебе) цијели дан није сисао. Коначно нас Маријан увјери