Маријан каже да је у Грубишно Поље, у варош, дошло доста домобрана и усташа. Ми одмах мислимо да ће нас отјерати у логор. Јошко Шимуновић прича шта му је све о покољима Срба у Херцеговини

Сингерових, као извора новости, сада није било. Њих су дјелимично замијенили Словенци који су становали у кући лугара Дане Шегића. Господин Станко је био професор, а госпођа Аница учитељица. Овдје нису били запослени. Углавном су

Средином јула 1942. на бјеловарски округ је допремљено и у села размјештено око 16.500 особа са Козаре. Већина тих особа касније је на превару позивана да се врати у свој крај, а, умјесто тога, депортирана

Недуго послије тих догађања, дође неки службеник и каже да пописује православце који желе да се покрсте у католичку вјеру, „па ће бити мирнији, неће их никуда тјерати”. Мајка пристаде. Не знам да ли је

У нашу кућу често навраћају и Сингерови, чланови велике жидовске породице. Они имају дућан и биртију, а Бранко, који је хендикепиран (тешко хода и при томе има некакве присилне покрете руку), прави кефе/четке. То су,

Осјетим ја да у кући од мене крију нека догађања. Видим да се доносе неке корпице, цулца… Доноси се у крилима преклопљеног фертуна, а све се то спрема у собици (остава). Кад се тога накупи,

Кроз неколико дана у Грубишно Поље досељене су породице Словенаца. Неке су смјестили у српске куће, а старе и немоћне, неспособне за рад, додијелили су у породице преосталих Срба, да би им уз ослабљену радну

Живот је био јадан међу Србима у Грубишном Пољу и околини. Наш народ се готово никамо није кретао. Постоји стални страх, осјећај несигурности, безнађа – осјећај да са нама може нетко друге вјере учинити што

Географска карта Грубишног Поља и околине   < Прилози уз књигу                                        Садржај                                         Априлске жртве 1941. године – попис >

Рецензија, Василије Каран: Геноцид у континуитету Обиман захват, како у далеку историјску, тако и у недавну прошлост са акцентом на Други свјетски рат, љекар Милан Басташић се одважио и својом снагом и неком необичном вољом

У Госпићу је била кројачка дворана у власништву Саве Пемића. Он је родом из Великих Зденаца или из Зденчаца. То је била родбинска веза са Ђуром Басташићем, мојим прадједом који је умро релативно млад, а

Влак је 28. априла предвечер кренуо према Бјеловару. Дуго ниједна од породица није знала куда су ти људи одвезени. По изјави Марије Босанац, то је потрајало око три недјеље. Говорило се да су отјерани на

Наравно, све их “примају” и затварају са осталима. Нетко донесе глас да су сви из школе отјерани на жељезничку станицу, укрцани у сточне вагоне и да су ту затворени. Иду сада јадне мајке, браћа, сестре

Радост у нашу кућу унио је долазак мога брата Стеве, најстаријег дјетета Луке и Евице. Он је учио пекарски занат у Ст. Бечеју, а прије неколико мјесеци се “ослободио” и постао калфа, те наставио радити